ПРАВДА И ЗА ЊЕГА !

Александар Павков је момак сличан многима , са мало школе и вишком слободног времена. Као малолетник, под утицајем друштва, улази у више сукоба са вршњацима сличним самом себи. Такве његове активности су завршиле са неколико кривичних пријава за тучу и насилничко понашање. Схвативши куда то води, добровољно се и без позива јавља на одслужење војног рока како би се извукао из ситуације да практично сваког викенда буде привођен у полицију, саслушаван за оно што јесте као и за оно што није урадио, понижавање, уцене и нуђење повластица у замену за сарадњу са „органима“…

После доласка из Војске запошљава се као конобар, добро зарађује, и коначно под притиском обавеза – престаје да се мува по местима где те невоље нађу иако их сам не тражиш. Међутим, из времена пре Војске остала су му као „реп“ три кривична поступка, дела за која се иначе суди као за „нарушавање јавног реда и мира“ у прекршајном поступку, али пошто се овде ради о „озбиљном преступнику“- полиција га чашћава кривичним пријавама без обзира на тежину дела и последице, што тужилаштво прихвата и процесуира јер забога- НЕ БИ ПОЛИЦИЈА ЛАГАЛА. Због тога налази адвоката кога плаћа од своје зараде, како би завршио са том „фазом у свом одрастању“, како је то „стручно“ назвала психолошкиња код које сам га водио. Са заказивањем претреса и суђењем се из непознатих разлога отеже, као да је неко имао интерес да га држи на „кратком ланцу“ са нерешеним статусом док се нешто не деси, и као што то обично бива – десило се и то оно најгоре.

У сукобу две групе надобудних и адреналином ошамућених момака,  један није преживео .Догађај се десио на концерту „Ритма Нереда“ у Црвенки јуна 2007.године. Пијано јуначење покојног Далибора Бороте (2,34промила алкохола у крви) и његово псовање усташке мајке једном од присутних фанова бенда изазвало је његову непримерену реакцију и масовну тучу две групе момака после које је покојни Борота остао на земљи. Оживљавање није дало резултат. Полиција је привела све које је похватала,а после узимања података у притвору задржала припаднике једне групе која је учествовала у тучи, док су другу пустили, а подаци о њима су на чудан начин нестали.

Новине су освануле са насловима типа „Скинхедси убили избеглицу„, а сомборски градоначелник је у изјави медијима позвао институције да раде свој посао и оштро казне све које могу… Пронађен је ригидни судија који нема проблема са изрицањем максималних казни и игранка је почела… Одржано је фарсично суђење на коме није утврђено ни ко се с ким ни због чега тукао, занемарен је налаз обдуцента да је покојник преминуо због урођене аномалије у мозгу (анеуризма) а не због нанетих повреда, углавном: Иако је код покојника утврђена само једна тешка телесна повреда и то сломљена носна кост, зашта у судској пракси не постоји пример да је тако нешто икада изазвало смртну последицу, седморица окривљених су осуђени на драконске казне. И то: Двојица на којима су нађени материјални докази (крв покојника) на одећи и обући – један на 10 а други на 10 година и шест месеци, а остали на ниже затворске казне, иако не постоје никакви докази да су уопште учествовали у тучи.
Осим што су неки од њих, уплашени од полиције покушавајући да своју кривицу умање – исту пребацивали на друге.
Па је тако један од двојице код којих је неспорно да је наносио повреде оштећеном, добивши напад „искрености и кајања“ теретио сваког кога му је тужилац означио, надајући се блажој казни за себе. И исправно се надао: Врховни суд му је преполовио казну!

Чак ни овакво, по диктату политичара склепано судско веће није могло прихватити наводе оптужнице да су оптужени као део организоване групе „скинхедса“ извршили тешко убиство због националне, верске и расне мржње и нетрпељивости.
Срећа њихова да покојник није био из редова неке „рањиве“ групе већ Србин, прогнаник из Хрватске.
Тако им је пресуђено за кривична дела „наношења повреда опасних по живот квалификованих смрћу…,учешће у тучи и насилничко понашање“
.
Александар је добио коначних 2 године и 6 месеци у КПЗ Ваљево. То би требао бити затвор за млађе од 24 године који први пут долазе у сукоб са законом. Међутим у пракси, то је врста конц-логора којим владају корумпирана стража и управа, а васпитачи који би требало да раде са осуђеницима и помажу им да коригују своја схватања и понашање су маргинализовани. Васпитни рад са осуђеницима не постоји, све се своди на њихово чување да не побегну. Затвореници су присиљени да се придржавају прописа које је наметнуо неформални осуђенички систем оличен у „осуђеничким колективима“. Кога приме у „колектив“, тај има сва права у односу на оне ван колектива (да их рекетира,малтретира,отима пакете и цигарете,итд).
Постоји читав организовани систем корупције који преко страже води све до управе, где није проблем у затвор убацити телефоне, дрогу, или било шта друго. Ту смо се дакле примакли стандардима САД и њихових робијашница.
Да би преживео у таквом окружењу не смеш се поправити, мораш постати гори  него што си био пре доласка у затвор.Тако се губи смисао постојања оваквог места, које би званично требало да послужи да младе преступнике казни, а уједно их припреми за повратак у заједницу. Ако се зна да затворским системом командује бивши полицијски генерал Милан Обрадовић – за неупућене онај који је хапшен јер је до признања долазио користећи лопату и пластичну кесу на глави осумњиченог, илузорно је очекивати било какву промену.
На том месту живе осуђеници који су озбиљни криминалци са озбиљним новцем, који могу да купе било шта што им падне на памет, заједно са дрипцима какав је Александар, који су ту јер су се у једном тренутку нашли на погрешном месту, а онда нису хтели да буду „сисе“ и да „друкају“.

Александар је одслужио 2/3 казне и самим тим  стекао могућност да користи неке привилегије, као што су излазак у град, слободан викенд, годишњи одмор…Ништа од овога није могуће јер чека пресуду у неком кривичном поступку где ће бити осуђен на месец-два због неког гуркања на јавном месту. Злобници тврде да му је овакав сценарио наместила сомборска полиција, која има интерес да он што дуже остане иза решетака.
То иде овако:
Уместо да мукотрпним оперативним радом инспектора и форензичара прикупљаш доказе довољне за осуђујућу пресуду против осумњиченог, приступа се паковању и уцењивању неког од учесника за кога процените да је од „слабе јапије“. Онда се потрудиш да нађеш тужиоца који не проверава оно што му се каже, и судију коме памет не смета да за два дана саслуша оптужницу, уводне речи 7 бранилаца, 11 окривљених, 27 сведока, 3 вештака, завршне речи оптужбе и одбране- и донесе пресуду, једину могућу НЕПРАВЕДНУ.

Молба за условни отпуст  коју је Александар поднео, одбијена је пошто није довршен онај један кривични поступак, а није довршен јер судија одбија да нареди привођење сведока-полицајца који неће да дође добровољно. А тај неће да дође на суд да терети момка за догађај кога се и не сећа јер се ради о баналности коју полиција иначе решава тако што учеснике пошаље на спавање… Међутим,ако би тај сведок пред судом рекао да кривичног дела није било већ је пријаву написао млади и надобудни колега који је био изнервиран понашањем окривљеног, суд би овог морао ослободити и убрзо би се могао наћи на условној слободи, што неком не одговара.

Александар је крив за многе ствари и треба да сноси последице, чега је и сам свестан. Међутим,казна која није примерена изазива код човека револт и анимозитет према друштву које га се тако лако и без разлога одриче. Ако је опште познато да у нашој земљи судови прилично „креативно“ примењују законе, па су новине пуне наслова који вриште о ослобађајућим пресудама за силоватеље, убице и нарко дилере, логично се поставља питање: Да ли је у реду да се кола ломе на боранији каква је Александар?
Може ли ово друштво да изолује све већи број младих људи пуних негативног набоја, који једва чекају викенд да би као пуштени с ланца улетели у гужве од којих се неке завршавају трагично?

Наравно да држава мора да штити поредак и на примерима какав је овај покаже своју одлучност, али, да ли је примерена казна од две и по године за сумњиво учешће у тучи, момку кога нико није означио ни да је неког ударио а камоли повредио? Понављам- једино неспорно је да је Александар био на лицу места- али побогу,то није кривично дело!

Далеко од тога да сам неки Југоносталгичар,а још мање да сам “ титовац„. Али у моје време било је сијасет могућности да се млади друже и „празне“ по радним акцијама, летовањима аутостопом, физичким радом као што је истовар угља или рад на грађевини… Замислите данас неког момка који за излазак зарађује тако што цео дан меша малтер?

Александар Павков је мој син и мој родитељски неуспех. Дужност ми је да му помогнем кад се нађе у неприлици, па ево и на овај начин- упознавањем јавности са „случајем Црвенка“. То је моја родитељска обавеза.

Има ли друштво које је младима наметнуло „нове,европске стандарде“ према њима неке обавезе? Макар да суд пажљиво проучи доказе како оне који их терете, тако и оне који их ослобађају. Овде то није био случај, и због тога овај текст.