Под тепихом скупштинске комисије-коментар на чланак Стефана Каргановића

"Неопходно је формирати скупштинску комисију

Стефан Каргановић
понедељак, 08. фебруар 2010.

Претпоставимо, ако је то могуће, да Скупштина Србије – под
диригентском палицом председника Тадића – одлучи да вишак свога
људског саосећања уложи у једну резолуцију у којој би се комеморисала
патња која је настала услед земљотреса на Хаитију. У том циљу,
Скупштина усваја две резолуције, једну која је посвећена белим жртвама
и њима одаје пошту, и другу, која чини то исто за црначке жртве. Обе
резолуције су писане сличним, дирљивим, хуманитаним тоновима. Да ли би
то икога обмануло?

Свакоме би одмах било јасно да је такав израз жаљења и саучешћа
политичка фарса. Да скупштина не сматра да животи белих Хаићана вреде
више, она њих не би комеморисала посебно.

Пренесимо сцену сада на изражавање саосећања људској патњи у
Сребреници. Ако би Скупштина Србије усвојила две резолуције, једну за
жртве-Бошњаке, другу за жртве-Србе, да ли би на тај начин њој пошло за
руком да икога обмане? Као што је рекао Маршал Маклуен, "the medium is
the message." У политичком контексту, начин како поруку саопштавамо
само по себи шаље поруку одређене врсте. У овом случају, садржај те
поруке био би да су Бошњаци жртве веће вредности, да су они битнији и
значајнији од српских. У противном, не би уопште постојала потреба да
се бошњачке жртве истакну у посебном тексту.

Уколико би се догодило да народу који она представља Скупштина Србије
изрекне овакву безобзирну увреду, то би било врло ружно. Али и од
овога има потенцијално још ружније, и неодговорније.

То је да се Скупштина Србије дилетантски упусти у разматрање и
доношење закључака по једном питању које је за државу и грађане од
тако изузетне важности, а да о њему – ништа не зна.

Ако је то некаква утеха, српска скупштина не би била прва која је тако
поступила.

Начин на који је 15. јануара 2009. године Европски парламент усвојио
Резолуцију о Сребреници представља класичан пример импровизације и
злоупотребе људске патње и трагедије у политичке сврхе. Могуће је да
предлагачи ЕУ "Резолуције о Сребреници" од Народне скупштине Србије
сада очекују нешто слично како би се на брзину изгласао акт који им је
потребан. Али такви поступци посебно су забрињавајући када потичу од
оних који вербално заговарају највише људске и демократске вредности,
али чија пракса најчешће није у складу са тим декларативним начелима.
Тај раскорак огледа се управо у начину како је Резолуција Парламента
ЕУ на ову тему била импровизована и изгласана, у ноторном нескладу са
правилником тела које га је усвојило.

У Правилнику Европског парламента [Rulesofprocedure, 16th edition,
October 2008], правило 96 (1), стоји: "Парламент ће обезбедити највећи
степен транспарентности у свом раду…", а правило 114 (2) гласи:
"Предлози (политичких група) доставиће се одбору који је задужен за
њихово разматрање" и (3) предвиђа да одбор затим, уз свој коментар,
тај предлог шаље Парламенту. Никакав одбор Европског парламента по
овом врло значајном питању није одржао јавну расправу било какве
врсте. Никакав позив није био упућен заинтересованим странама да у
таквој расправи учествују и да изложе своје аргументе и изнесу
чињенице за које сматрају да су битне за правилно и објективно
сагледавање догађаја у и око Сребренице током ратног сукоба од 1992.
до 1995. године.

Уколико Европски парламент није испоштовао ни ставке сопственог
правилника, које му изричито налажу транспарентност у поступању, нити
је пружио могућност да се огласе онима који по овом питању имају
мишљење различито од предлагача Резолуције о Сребреници, онда је јасно
да је на тај начин прогурана Резолуција Европског парламента лишена
моралног ауторитета. Чињеница да је пленарна "дискусија" по овако
изузетно важном питању трајала само пола сата, и да је од неколико
стотина чланова Европског парламента учешће у њој узело само десетак
посланика, и то углавном из редова предлагача, додатно појачава утисак
да се ради о политичком театру, а не о правом парламентарном поступку
који би могао послужити за узор младим демократијама источне Европе.

Очигледно је да је Резолуција Европског парламента од 15. јануара
2009. године одраз политичких притисака и договора, а не глас морала
или савести "Европе." Ни суштински ни процесно, она не задовољава
минималне услове за један озбиљан и морално одговоран парламентарни
акт.

Народна скупштина Републике Србије не сме дозволити да њен приступ
овом питању буде подједнако неодговоран, фриволан и политички
корумпиран, као што је то било случај са европским колегама. Посебан
разлог за то је што се овде ради о држави којој су се српски посланици
заклели на верност и о виталним интересима грађана, који су их
изабрали.

Одредбе Пословника Народне скупштине Републике Србије, уколико он буде
био испоштован, народним посланицима пружају све могућности да
предложену резолуцију о Сребреници размотре на начин који задовољава
критеријуме озбиљног парламентарног тела и који је у складу са
оправданим очекивањима грађана по овако важном питању.

Члан 79 предвиђа да ће предложени акт одговарајући одбор Скупштине
претходно размотрити и да ће након тога поднети извештај са мишљењем и
предлозима. Јавност овог процеса се подразумева (видети Поглавље 12
Правилника). Ово је корак који је, у журби да донесе своју политички
мотивисану Резолуцију, Парламент ЕУ прескочио. Скупштина Србије сада
има прилику да својим колегама у Стразбуру одржи упечатљиву лекцију из
одговорног парламентаризма.

Члан 40 Правилника предвиђа још једну – можда бољу – могућност за
решавање овог питања од његовог препуштања одбору: то је да се формира
скупштинска комисија да питање темељно проучи, да сабере све доказе, и
да на јавним седницама саслуша релевантне сведоке, па тек онда да
састави извештај Скупштини са својим препорукама. Члан 75 Пословника
оваквој скупштинској комисији даје право да од релевантних установа
тражи податке и узима изјаве. Члан 76 предвиђа да се могу "ангажовати
научне или стручне институције, као и поједини научни и стручни
радници, ради проучавања појединих питања…" То је начин рада
установа које су свесне да полажу рачуне јавности и које се не играју
са интересима своје државе и са будућношћу свога народа.

Тако је поступио холандски парламент 2003. године када је формирао
комисију да испита околности везано за Сребреницу. Исто је учинила и
Народна скупштина Француске када се бавила Сребреницом 2000. године. У
оба случаја, ове одговорне парламентарне установе са дугом традицијом
одбиле су да формирају закључке на основу површних медијских извештаја
и пропаганде. Има ли Народна скупштина Србије убедљив изговор да у
свом разматрању питања Сребренице поступи другачије?

Невладина организација "Историјски пројекат Сребреница" спремна је да
све своје ресурсе стави на располагање Народној скупштини Србије да
јој помогне да организује свеобухватну анализу догађаја у и око
Сребренице између 1992. и 1995. године како би закључци Скупштине у
односу на ово сложено питање били историјски валидни и морално
оправдани."

Коментар,д.павков:
Из чланка Стефана Каргановића,као и из коментара,да се закључити да
је Србија земља под старатељством и да нам без промене комплетне
политичке менажерије спаса нема.Неко је већ прорекао како ће се
завршити рад скупштинске комисије (ако буде формирана) и то је
суштина;Та комисија би морала одражавати позиције странака у Скупштини
да би уопште била формирана.Зар постоји неко ко мисли да би власт
дозволила да у комисији већину чине посланици који се противе
"Тадићевим резолуцијама"?Дакле,предлог је добар,али нажалост-није за
ову земљу.За Холандију-можда.Народна Скупштина Републике Србије је
социјална установа где се збрињавају дисциплиновани страначки војници
који не знају ништа да раде.За слепу послушност страначким лидерима
награђени су (из нашег џепа) огромним примањима,чланствима у управним
и надзорним одборима што масно наплаћују,а део плена иде у страначке
благајне,што се наравно не приказује.Зашто би се иначе странке отимале
за директорска места у јавним предузећима?Пошто су поносни носиоци
посланичких имунитета,полиција и УБПОК и не покушавају да истражују
њихове брљотине-пошто ће се ионако све што нађу затрпати под тепих
неке скупштинске комисије.Сетимо се генерала Перишића,НАТО шпијуна
кога је војна безбедност ухапсила док је оперативцу ЦИА који га је
држао на вези предавао ЦД са војним тајнама.Шта се десило?Док генерала
Младића,(који је срећом још недоступан "органима") у нашим мејнстрим
медијима "под морално" називају ратним злочинцем,иако још нико није
утврдио ни какав је злочин починио,ни под којим околностима-овај
ноторни шпијун,кога озбиљна служба неби ни хапсила-ужива имунитет чак
и од одијума јавности,зашта су се постарали "ортаци из
краја".Дакле,ако војне тајне продајеш агенцији која је шампион
"људских права",црних фондова за свргавање "диктаторских режима" у
"одметнутим земљама",развоја демократије за оне који преживе
"едукацију",коначно агенцији која је сасвим сигурно одговорна чак и за
смрт најмање једног председника САД-то је сасвим ОК.

Ту се враћамо на почетак-о црним и белим жртвама земљотреса.Да бисмо о
било чему озбиљно разговарали,неопходно је да се заговорници тезе о
"геноциду" јасно и прецизно одреде шта они подразумевају под појмовима
геноцид и холокауст.Ово јесу стране речи које о ономе ко их изговара
можда дају привид учености,али-ништа лакше него напамет научити две
стране речи.Научити и разумети њихову дефиницију је изгледа мало
теже.По мом схватању,геноцид је намера или радња којом се покушава
уништити један етнички,национални,или расни ентитет.Дали се тај
ентитет покушава уништити убијањем,преселењем на неко друго место или
укидањем националног идентитета-сасвим је свеједно.
Геноцид не може починити ни наредити појединац,из простог разлога јер
је стање свести у модерном друштву достигло тај ниво да нико не мора
да изврши наредбу чије извршење би се могло оквалификовати као ратни
злочин (Женевске конвенције).
Да би се постигло да они који би требали да буду директни извршиоци
геноцида и изврше задатак,неопходно је обезбедити законску форму коју
обезбеђује Скупштина на предлог Владе.
Ово је битно ради утврђивања одговорности;Ако војник који стреља
заробљенике то чини по наређењу претпостављеног старешине-он то чини
јер му је то дужност.Одговорност је на ономе ко је то наредио,а не на
њему.На тој субординацији се заснива дисциплина у свим познатим
војскама,а оне код којих тога нема морају губити ратове.
Дали је Република Српска имала такве законе?Колико је мени
познато-није.Србија их није имала сигурно.
Значи,одговорност за стрељање заробљеника у Сребреници се завршава код
одговорног старешине који командује у тој зони борбеног деловања,а то
је генерал Радослав Крстић.ОН је тај који је морао да формира преки
војни суд који би (за пример)казнио онога ко је наредио стрељање
заробљеника,без обзира колико су они то заслужили.Војник,да би савесно
и одговорно вршио своје дужности МОРА да буде сигуран да је његов први
претпостављени лице које на себе преузима одговорност.

За десет година копања по архивама ГШ ВРС,ВЈ и ВС стручњаци хашког
тужилаштва нису успели да нађу ни један документ који би потврдио
њихову тезу да је постојала намера да се Муслимани у БиХ или Хрвати у
Хрватској униште као такви.Вероватно су нашли море наредби да се
униште непријатељске формације-али шта је ту ненормално?Ваљда је
војска "по дифолту" обавезна да уништава непријатеља?!
По мом схватању,ратни злочин над заробљеним Муслиманским мушкарцима је
почињен као освета за све оно што су ти људи претходне три године
чинили својим суседима српске националности.Освета више нема
легитимитет у међуљудским односима,али је разумљива.Уосталом,шта је
смртна казна коју шампион људских права САД још увек примењује у
већини савезних држава,него освета државе према некоме ко је извршио
злочин?Тако је разумљива и потреба сребреничких Срба да се освете
комшијама за убијање стотина ненаоружаних цивила српске
националности,убијених [искључиво/i] ради пљачке.Сви напади су вршени
из Сребренице,града под заштитом УН.Да је у Холандији било иоле части
и поштења,парламент неби од Владе тражио оставку због "општинског
геноцида" већ због тога што холандски батаљон УНПРОФОР-а није вршио
своју дужност и разоружао сребреничке муслимане.Онда они неби могли да
нападају суседна села,а ВРС неби морала то да окончава нападајући
Сребреницу.
Дакле,знајући све горе наведено-заговорници "геноцида" у српској
јавности имају мало референци на које се могу позвати.Основна је
пресуда хашког кривичног суда генералу Крстићу.Појам [/геноцидi] из те
пресуде прихватио је и МСП у Хагу,што је прошло потпуно незапажено код
заступника Србије у спору који је вођен по тужби БИХ.Толико су били
одушевљени делом пресуде где суд каже да Србија није одговорна за
геноцид који су починиле снаге босанских Срба,да нису ни приговорили
због непримерене терминологије.То нам се сад враћа кроз резолуцију
Европског парламента и кроз иступе интелектуалаца "друге србије".

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s