В А Ж Н О Ј Е С Е Т И Т И С Е

„…Београду две сигурне женске куће одавно нису довољне.Позивом на број—— по цени од —динара без ПДВ-а,помоћићете отварање још једне…“

„Самоодбрана за жене!Одбраните се од насилника…“

Кад се човек пре других сети како да заради паре треба му скинути капу. Несумњиво да обе горе наведене идеје имају своје поштоваоце. Једни се диве ауторима што су показали предузетнички дух. Други поздрављају намеру да се помогне угроженој већини. Код нас у Србији је ионако све окренуто наглавачке,па су тако жене које су већина (у родном смислу) угрожене од мањине.

Али,има и нас „анти-противних“. Прво,коме су потребне и чему служе „сигурне женске куће“(у даљем тексту „СЖК“)? Посматрајући активности око изградње поменутих кућа,неке ствари терају на размишљање; Ако ова земља има (а има) законе који забрањују насиље и дискриминацију,зашто се они не поштују? Добро,јасно ми је зашто их не поштују насилници. Али зашто их не поштују полиција и суд? Пре извесног времена били смо затрпани ТВ дебатама које су у небеса уздизале нови закон који се бави насиљем у породици,као,само нам је он фалио-па да „тирјанству (мушкараца) станемо ногом за врат…“. И? Тресла се гора родио се миш. Иако по новом закону судија може насилника и физички да одвоји од жртве,тачније-може да га избаци из стана,чак иако је стан његов,да му забрани прилаз жртви под претњом затвора,итд,због нечега су нам, још увек потребне тзв.“сигурне женске куће“. Због чега? Е, па због тога јер је то нечији „бизнис“,на који неко има лиценцу,и од кога неки људи веома лепо живе.

Верујем да се на таквим местима стварно помаже неким женама које су жртве насилника. Али то је дужност државе,а не неких „хуманих“ новобогаташа. Такође верујем да је неким жртвама лакше отићи у „СЖК“,тамо провести неко време и надати се да ће се насилник „променити“,него против њега поднети кривичну пријаву или приватну тужбу и правду за себе (а често и за дете/децу) добити на суду.

Међутим,овај сценарио има озбиљне мане.
Ако се жртва помири са насилником,то њему даје лажни осећај да је добро направио јер ју је „научио памети“,и не види разлог да то према потреби не понови. Са можда трагичним последицама. О траумама које доживљавају деца која све то посматрају-други пут. Дакле,жртва живи у убеђењу да је у праву јер је насилник признао грешку (иначе неби пристала на помирење),а насилник мисли да је он у праву,јер,зашто би се она иначе помирила с њим? А место у „СЖК“ је заузела нека друга. И тако до следећег пута…

Додуше,држава се не труди превише да помогне жртвама. Због тога јер на местима где се о врсти и начину помоћи жртвама одлучује седе особе које о проблематици немају појма. Све што те особе знају о послу који би требале да раде-научиле су из књига које су давно заборавиле и на семинарима које организују разна „отворена друштва“ и сличне интересне групе. Због тога је смешно од њих тражити емпатију за жртве насиља. Оне то доживљавају као посао који се не разликује од било ког другог. Како другачије објаснити појаву да „надлежна“ социјална радница жени са бебом у наручју да 1500 динара једнократне помоћи и пошаље их назад у њихову картонску „кућу“ на -10С?
Да сам се којим случајем ја нашао на њеном радном месту-барем за дете бих нашао топло место са довољно хране. Без обзира на то шта мајка о томе мисли. Родитељство ником не даје право да живот детета доводи у опасност. Али то би значило преузети одговорност и сукобити се са којекаквима који су „нервно емотивни“ толико да би своју хуманост продавали до задње циганске бебе која се смрзава. Коначно,“СЖК“ су добро плаћена радна места за факултетски образоване феминисткиње,а то сигурно није нешто што треба занемарити. Даље,акције за прикупљање помоћи су привлачне и администрацији која убире ПДВ. И тако,кад се све сабере и одузме,кад се сагледају сви споредни интереси-губи се сам наводни смисао отварања „СЖК“-помоћ женама које су жртве насиља.

А права помоћ њима као и мушкарцима који трпе насиље била би у томе да их неки ауторитет подучи која су њихова права која произилазе из закона,како да их користе,као и да преузму одговорност за себе и свој живот.
Постоји добар разлог зашто полиција избегава да интервенише код „кућних свађа“;Често се дешава да се насилник и жртва удруже против полиције,или жртва повлачи пријаву,или тврди да јој је исказ изнуђен,или…

А „хуманитарци“ би могли да свој огроман утицај употребе ради притиска на државне органе како би их присилили да поштују законе које су сами тражили и донели.

Али ту нема лове.

Јутрос ми пажњу привуче прилог на „Националном дневнику“ ТВ Пинк о дами која се сетила да отвори школу самоодбране за жене. Кажу,после сваке вести о силовању-велик број жена се јавља и тражи савет како да се одбрани од насилника. Један од „ефикасних“ начина је приказан у прилогу;
Пустом улицом хода дама габарита 160/45 брат- брату,кад је пресреће напасник габарита 190/100,који је хвата за мишицу десне руке. Одлучним маневром,жртва забада канџе леве (или десне,нисам више сигуран) руке насилнику у очи,удара га ногом у гениталије и бежи на својим штиклама од 15-так центиметара…
Прилог има и појашњење „инструкторке“ која објашњава да она нема намеру да научи жену да насилника „ишиба“ и победи (или тако некако),већ да га повреди и побегне са лица места.
Цена по којој можете научити ове вештине није објављена,али се сигурно подразумева.

Ово је мислим неодговорно,што би рекли клинци „до бола“;
Убеђивати жене да после пар „тренинга“ могу повредити неку грдосију од насилника,у најмању руку није лепо. Обашка што није тачно. Ако неко одлучи да нападне било кога па и жену,сигурно је спреман на то да ће жртва пружити отпор. Значи фактор изненађења је искључен. Напад на очи или гениталије насилника ће изазвати бес и употребу много веће силе него оне која би иначе била довољна да жртву потчини својој вољи. Учи ли то наша „инструкторка“ жене да буду хероји,лако могуће мртви хероји? Постоји ли било каква одговорност „инструкторке“ за евентуалне трагичне последице? Макар морална?
Или се броји само згрнута лова.

Одговорна особа би жене подучила како да избегну напад насилника,који је узгред, обавезно физички јачи и припремљен на отпор. Дакле да избегавају кретање по мрачним и пустим местима. Ако им приђе особа за коју посумњају да има лоше намере-да сачувају живце,и „на женски начин“(лукавством) покушају да одложе напад све док се не створе услови за бегство или док се не појави помоћ…Да насилника збуне и деконцентришу-уместо да се с њим туку… А шта ако нека жена страда покушавајући да примени оно што је научила од „инструкторке“?
Па ништа,није пазила на часу !

Да не помињемо шта све способан адвокат може да уради са повредом очију нанетом женским ноктима…

Дали је могуће да је ради зараде баш све допуштено?

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s