Отворено писмо ауторима и коментаторима б-92 б(р)лог-а

Само да знате, сви који су прочитали јучерашњи блог су ми рекли: Нек’ си им одговорио…

Кажу да није уобичајено позивати се на личне и породичне прилике као доказ искуства и квалификованости за учешће у некој расправи… 

Ја вам се „даме и господо“ са  б-92 б(р)лога не уклапам ни у шта  што је у овој Србији направљено вама и вама сличнима на ползу и задовољство;  због тога рачунајте да сте чачнули мечку од 110 кила и да ћете убудуће бити предмет разговора на који нисте навикли.

 Разговора где се други учесник према вама неће односити према наметнутим нормама и у границама које сте ви одредили.

 Ваши „профајлери“ су све испромашивали, укључујући габарите „Q“ којим сте опседнути (што је донекле и разумљиво, свако пати за оним што нема – а мисли да му треба), и „IQ“ који ми је хвала на питању – нешто изнад просека, ако је веровати тесту који је дошао са истог места одакле и ваши хонорари… 

Као доказ за прво, ево вам линк ка извору у који не смете сумњати јер је такође са вама блиског места:http://www.24sata.info/zabava/sex-files/53145-Obdareni-muskarci-Srbi-imaju-najvece-alatke-Evropi.html

а ако сте још увек скептичне – једино што ми пада на памет је да вас позовем да приступите мерењу…

Оно друго ни нећу да доказујем, у Србији памет никад није била нарочито цењена… 

Пример који доказује ову тврдњу је посећеност вашег б(р)лога; б-92 има најажурније и нај актуелније вести, које са задовољством пратим све док они фрустрирани спикери са гласовима који најављују катастрофу не почну да читају коментар истих…

 Нећете веровати колико сам увеЏбао руковање даљинским (по вашки – remotе-ом): Чим наступи „драмска“ пауза спикера ја – клик, и нема га више.

 Кога уопште занима шта ви из далеких Америка и других „обећаних земаља“ мислите о Србима и Србији? 

Да није неколицине нормалних људи који су из неког разлога залутали на ваш б(р)лог  сам вам не бих посветио ни знак чуђења; да они не би имали дилеме у вези аутора текста који сте благоизволели фалсификовати и попишати, и његових мотива за бављење овом темом, следи прича…

Као што један од вас пронађе на нету, рођен сам пре много година у винограду… Јер је моју мајку у деветом месецу трудноће мој пијани деда уз немушто противљење мог оца избацио из куће… Све што је тата учинио по том питању, било је одузимање вила из руку деде који је хтео да прободе „курву и њено копиле…“. Рођен сам двадесетак дана касније, тата је дошао са запрегом по своју жену и наследника, а мама му  до краја живота није опростила; што се није успротивио деди и стао на њену страну у некој глупој свађи, или што јој је уништио живот долазећи по нас, кад је она већ имала спреман план за нас двоје у коме за њега није било места…

Какогод, деда је годину и нешто касније умро, али, свађе и сукоби мојих родитеља су се наставили. У то време, тоталитарно, кафане су се затварале у десет увече… Моја мама, уморна од целодневног надничења није могла да пропусти ни једну прилику да дочека „пијану битангу…“ и да му објасни неке ствари… Објашњавању сам обавезно морао да присуствујем, јер се мама надала да ће „пијана битанга“ кад види „да је дете будно“ сести и са академским миром саслушати њено излагање, што се заиста и дешавало и трајало обично 15-20 минута… Међутим, маму кад понесе емоција, она не зна стати… На татино „добро, у праву си, сутра ћемо разговарати…“, схвативши да је у предности мама одлучује да ствар истера до краја и почиње причу о његовом пијаном и лудом (покојном) оцу, и татином Библијском греху што се није више ангажовао на њеној страни у оној епизоди са вилама (није њима пробо оца)… Вероватно и сам фрустриран због своје нечасне улоге у тој причи, тата говори „добро, у праву си, извини, али сад је доста… пусти ме на миру, причаћемо сутра, не гњави ме пред дететом… дете је будно… немој да те бијем пред дететом… ма јебем ти оца и мајку и деду и бабу…“… Њен и мој врисак се стапају у једно… и ви ћете мени причати о породичном насиљу, ви које поред оволико жртава сваког могућег насиља око себе немате паметнијег посла него да по Африци тражите жртве којима ћете „помагати“ говорећи им која су њихова права!?

Пошто у то тоталитарно време није било шпанских и турских серија, људи су за доручком, углавном коментарисали догађаје из реалног света и околине. Породичне прилике у мојој кући су биле свакодневна тема и предмет интересовања комшилука, тако да сам у школи често био главна атракција као дете коме никад није досадно… У нашој кући се увек нешто интересантно дешавало… 

Што је најинтересантније, мама је неколико пута одлазила од тате и одводила ме са собом. Имала је неку баба-тетку у другом граду и код ње смо обично били 10-15 дана, а онда се на мамин позив појављивала „пијана будала“, и после мало наизменичног извињавања и плакања – водила нас кући.

То је трајало 12 година. И ипак се завршило онако како се требало завршити одмах после епизоде са вилама – разводом. Ја сам припао мајци која ме је после две године мрцварења дала на усвојење очевој сестри која није могла да има деце, па јој је требао кућни љубимац, али то је прича за другу прилику…

Наградно питање за вас, мудросере са б-92 је следеће: Ко је шта у овој причи требао да уради? Ако је тата своје фрустрације требао да лечи на други начин а не пијанчењем, и ако се сложимо да пијан човек није баш нешто урачунљив и способан за доношење правих одлука, шта је то требала да уради она страна на коју јавља ми се, „по дифолту“ стајете? Има ли њене одговорности за целу ситуацију, па можда и за то што сам ја овакав, или је „жена у 95% случајева жртва, па не може бити крива…“? По истој аналогији по којој Хрвати не могу бити ратни злочинци јер су се „само“ бранили од великосрба…

Како-тако, одрастао сам и завршио школе колико сам могао, а ако сам нешто научио, научио сам да у поремећеним односима међу људима не може бити само један кривац. Ако је неко агресиван, а ти се од њега удаљиш или га други од тебе удаље, он престаје да буде твој проблем. Нек се јебе са својом агресивношћу, шта ти имаш с тим? 

Ако је мој отац био „пијана будала која је туче…“ због чега мама (која је онда узрочно-последично сасвим супротно) није отишла од њега, заборавила га и почела нови живот? 

Зато драге „даме и господо“ јер није могла да са собом однесе ништа материјално (што би било заједничка тековина) осим мене, али ја и нисам нешто, зар не?

Као што рекох, одрастао сам и оженио се из погрешних разлога са 20 година… Једини разлог  за женидбу је био то што је „цура“ остала трудна… Брак је трајао нешто више од две године, после тога сам био поносни самохрани отац још три, а када ми се бивша „боља половина“ мало скућила у Немачкој јавили су јој се мајчински нагони и дошла да тражи „своје дете“… Како сам се у међувремену поново оженио из погрешних разлога (да би кћи имала неку замену за мајку која ју је напустила) и добио још једно дете, видевши да је „бивша“ постала сасвим солидна особа која је научила да води рачун о себи, нисам хтео да стојим на путу између мајке и кћери… Лутка која „говори“ само је убрзала процес доношења одлуке, мајка и кћи су одјахале у сутон.

 

Данас, 22 године касније кћи ми преко Фејсбука понекад покушава наметнути осећај кривице за нешто, али не дам се; мој мото је да свако треба да одговара за своје поступке. 

Са другом супругом добио сам сина и седам година живели смо у солидном браку, све док рат, криза и санкције нису дошли по своје… Као војно грло углавном сам био по „терену“ (боље се плаћа). У тадашњој Крајини, плата се мерила бројем „штека“ цигарета које се за њу могу купити… Ја сам за своју, чак и са теренским додацима могао да купим три, што је за тадашње и тамошње услове била пристојна зарада,  да није постојало мало ограничење: Нисам смео да крадем и сналазим се, јер би то било у директној супротности са оним за шта примам плату.

Видевши како неке моје колеге живе, моја друга супруга је (правилно) закључила да сам непоправљива будала и оставивши ми сина шестогодишњака, отперјала својој мами у Словенију…

Данас смо у веома добрим односима, толико да бих вам је радо препоручио као блогера, ако нађе мало времена да се посвети било коме другом осим себи самој…

После извесног времена, сналазећи се како сам знао и умео, често водећи сина на посао где је спавао у мојој канцеларији и где му је омиљена играчка била испаљена „зоља“, упознао сам Жељку, самохрану мајку са две кћери коју је муж напустио тако што се преселио код комшинице преко пута, са којом је имао много заједничких тема за разговор, а које никад нису биле повезане са питањем „шта ћемо сутра за ручак…“, и са којом сам се добро разумео јер смо бринули исте бриге: Како даље?

Убрзо, појавила се узајамна наклоност а затим и љубав, мада ја верујем да је пре у питању заједнички интерес и нагон за самоодржањем, али ја нисам романтичан, па је могуће да „сам у криву“…

Преселили смо се код ње, а мој син и њена млађа ћерка те године кренули су у први разред.

 Две године касније добили смо заједничког сина… Те године „други највећи син народа и народности“ преко својих дупелизаца у Славонији,Барањи и западном Срему омогућио је да се у своје куће врате Хрвати који су ту територију напустили ’91 године, а нас који смо до тада проводили његову политику препустио је вољи аташеа разних амбасада, шалтерушама по србијанским СУП-овима и колективним центрима… Срећом, одувек сам држављанин Србије и нисам тиква без корена па смо имали неки основ да се скућимо. Жртве смо поднели подједнако; да четворо деце не би били препуштени на милост и немилост окружењу, ја сам се одрекао каријере, а пошто супруга боље зарађује – логично је било да она настави да ради… Дижући готовинске (најскупље могуће) кредите, „бесправно“ смо на сред једне ливаде подигли кућу, за коју смо сами укопавали бандере, копали септичку јаму, насипали пут…

 Деца су углавном позавршавала школе и постала поносне жртве „тржишта рада“ и транзиције. Грешка је наравно њихова јер се нису лепо јавили неком „центру“ где би били едуковани како добити стипендију, грант или супорт за неки „пројекат“. Овакав какав сам, једино што сам знао да им кажем је било да уче, а резултати ће доћи по природном току ствари. Погрешио сам једино у томе што сам мислио да ће неко други разјурити вас са грантовима,пројектима и супортима много раније… Неће.

 Изгледа да имате исте интересе и исте спонзоре. Ови који су плаћени (и преплаћени) да вам смрсе конце само су ваш одраз у огледалу… Што би реко Његош: Гледа мајмун себе у зрцало. 

Изгледа да ћу морати да уложим лични напор у том правцу. Овај вам пишем да знате с ким имате посла… Кад сам све наведено могао да урадим себи, замислите шта ћу тек урадити вама ако мене и остале нормалне људе који се боре за живот не пустите на миру?

С гнушањем, драгослав павков, револуционар аматер.