СРБИЈА КАО СТРАДИЈА

Правосудни циркус поново у Србији; „За убиство Бриса Татона, четири до тридесет пет година робије“ http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Prvooptuzenom-za-ubistvo-Tatona-35-godina.lt.html,

 а „101 година за „гњиланску групу“  http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=01&dd=21&nav_category=64&nav_id=487332

За оне који не воле да претражују интернет кратко подсећање: 17. септембра 2009. године у центру Београда група хулигана, такозваних „ навијача“ ФК Партизан напала је и претукла мању групу навијача француског Тулуза. Том приликом један од Француза, Брис Татон, добио је толико тешке повреде да га напори лекара у Ургентном центру нису могли спасти… Умро је неколико дана касније.

 Већина учесника у сукобу који је за епилог имао смрт једног од учесника је похапшена, док су двојица које је тужилаштво означило као организаторе напада у бекству.

Кривично веће Вишег суда у Београду под председавањем судије Мирјане Илић, четрнаесторицу  окривљених осудило је  на казне од четири до тридесет и две године затвора, а оно што правосуђу „срећу квари“ је утисак да је пресуда донета под огромним притиском центара моћи… Утисак који је јуче изрекао отац једног од окривљених: „Суд и није смео да пресуди никако другачије… Да је пресуда била друкчија, морали би да скидају спомен плочу, а можда би нас неко и бомбардовао…(цитат по сећању)“.

 Као што је ова пресуда по општем утиску пример пресуде донете под невиђеним притисцима НВО машинерије, политички коректних грађана и политичара, а није занемарљив ни утицај француског амбасадора који често није имао паметнијег посла од седења у судници где се судило хулиганима, једна  друга пресуда, овог пута ради се о Већу за ратне злочине Вишег суда у Београду којим је председавала судија Снежана Николић-Гаротић, пример је разумевања правне државе Србије за околности под којима се десио злочин…

Без намере да улазим у анализу образложења обе пресуде, желим да упоредим само пар упечатљивих момената: Веће које је судило у предмету „Татон“ без проблема и на „кад ти ја кажем“ прихватило је скоро све наводе тужилаштва. Да би опстала оптужба за тешко убиство, основно што тужилаштво мора да докаже је НЕСУМЊИВО ПОСТОЈАЊЕ НАМЕРЕ ДА СЕ НЕКО БРУТАЛНО ЛИШИ ЖИВОТА. Колико је мени познато (а познато ми је) током главне расправе овакав доказ није изнет пред суд. У кратком образложењу пресуде председница већа је навела да су двојица оптужених који су у бекству имала „де факто“ власт над другим члановима групе, да су организовали напад на француске навијаче, да су остали по њиховом наређењу на лице ставили хируршке маске, напали оштећене моткама, гвозденим шипкама, пикслама и флашама, итд… Ако и прихватимо да је све наведено тачно, из тога се не види да су окривљени имали намеру да УБИЈУ покојног Татона. Види се да су имали намеру да нападну групу навијача супарничког клуба, француског, корејског или србијанског – свеједно, што су и учинили и за шта треба да одговарају. Смрт несрећног Татона наступила је као последица напада током кога је дошло до вишеструког тешког повређивања виталних органа жртве.Дакле, основно што је определило суд да изрекне овако драстичне казне, удруживање у групу ради извршења тешког убиства није доказано.

То практично значи да ће Апелациони суд (ако се центри моћи сложе) ову пресуду поништити и суђење вратити на почетак. Онда ће француски и неки други амбасадори изразити своје разочарење, али и поверење у реформисано правосуђе Србије, Б-92 ће вриштати к’о Дамјанов Зеленко, НВО ће се по телевизијама обрачунавати са „остацима Милошевићевог судства“, а трагедија породице Татон и породица окривљених ће се наставити… Људи ће продавати куће и станове јер не могу да дозволе да им деца труну у затвору, по општем утиску на „правди Бога“… Родитељима Бриса Татона поново ће се отварати ране сваки пут кад из Београда чују вести о току жалбеног поступка и (извесног) поновљеног суђења…

А све се могло завршити једним поштеним суђењем за напад и наношење тешких телесних повреда, примерним (ригорозним) кажњавањем оних који су повреде нанели, а одговарајућим казнама осталим учесницима… Али то не бива у земљи где председница Врховног касационог суда прима четири плате, и то објашњава чињеницом да то закон не забрањује.

То бива у земљама где је је судство макар декларативно независно. У Француској на пример; због тога је мајка једног од осуђених хулигана и закукала испред Палате правде: „Дајте молим вас, да му суде у Француској…“ Несрећна жена вероватно и није свесна колико је у праву. Али на њен вапај нико сем сниматеља није обратио пажњу…

Са друге стране, Веће за ратне злочине Вишег суда у Београду и његова председница судија Снежана Николић-Гаротић, по (опет) општем утиску показали су неочекивано и необјашњиво разумевање за бивше припаднике терористичке ОВК, чланове такозване „гњиланске групе“.

Према наводима ТВ б-92 у образложењу пресуде председница Већа рекла је следеће:

„Komadant je rekao: ‘Došlo je naše vreme da se osvetimo! Ubijajte, prikrivajte tragove i proterajte Srbe sa Kosova’! Posledica toga je 80 ubijenih i 153 zarobljena, a 34 se vode kao nestali, a od toga je gnjilansak grupa osuđena za zarobljavanje i mučenje najmanje 32 i ubistva“, rekla je sudija. 

Ona je u obrazloženju presude navela da su optuženi pripadnici OVK žrtvama komadali tela, u jednom slučaju žrtvi odsekli polni organ mačetom, lomili prste kleštima, lomili šipkom lobanju i u rupu u glavi zakucali upaljač, silovali žene, ejakulirali u usta i terali da gutaju spermu, gurali im pendreke u polne organe i „psovali im srpsku majku“. 

Sudija Snežana Nikolić-Garotić je rekla da je sud u potpunosti poverovao svedokinjama C1 i C2 koje su danima silovane na posebno ponižavajući način i koje su molile da ih ubiju i čudile se kako su preživele. 

„Njihovo svedočenje je ubedljivo i potkrepljeno medicinskom dokumentacijom i veštačenjem. Kada su ih pustili 23. juna 1999, rekli su im da odu sa Kosova i da poruče ostalim Srbima koji žele da se vrate na Kosovo, šta će im se desiti“, rekla je sudija. 

Snežana Nikolić-Garotić je rekla da sud veruje iskazima zaštićenih svedoka i iskazu svedoka-saradnika pod preudonimom „Božur 50“, koji je bio pripadnik ovk. 

Sudija je istakla da su optuženi znali da žrtve pate i kada bi se onesvestile, polivale bi ih vodom i govorili: „Diži se! Nisam te zvao na svadbu“! 

Sud je prilikom odmeravanja kazne, kao otežavajuće okolnosti, uzeo brutalnost optuženih i trajanje izvršenja krivičnih tela, a, kao olakšavajuću okolnost, uzeo je porodične prilike optuženih. 

„Ценећи“ отежавајуће и олакшавајуће околности суд је тројицу злочинаца (за учешће у бестијалном иживљавању и убиству 32 лица) осудио на по 15, четворицу на по 10, а двојицу на по осам година затвора.

Да за тренутак занемаримо, чињеницу да су петорица окривљених, касније осуђених на 10, односно 8 година затвора након изношења завршних речи 29 децембра прошле године пуштени из притвора, и отпутовали у Прешево где им је приређен свечани дочек. А српско правосуђе им од тада може ставити соли на реп. Једино ако је Риза Халими дао бесу… То је онда нешто друго. Општепознато је колико се његова реч цени у нашој држави.

Наравно, сви ми осуђени на живот овде знамо због чега је пресуда нападачима на Татона ригорозна, а због чега је суд нарочито „ценио породичне прилике окривљених“ монструма из „гњиланске групе“.

Оно што не знамо је, шта још треба да се деси да неко дигне глас, али стварно, против стања у правосуђу, мешања политике у све и свашта, утицају страних дипломата акредитованих у Србији који више нико и не крије нити оспорава…

Док истражне судије по аутоматизму изричу мере притвора дечацима који су касније осуђени за псовање полицајаца током нереда 10. 10. ’10, друге судије укидају притвор лицима оптуженим за најтеже ратне злочине  који су касније осуђени на вишегодишње затворске казне… И који су од тада српском правосуђу доступни таман толико као да су у Албанији…

Где ће нас одвести мирење са двојним стандардима у свему ? Чему и коме служи држава која један аршин има за Миладина Ковачевића, други за „гњиланску групу“,  трећи за нападаче на француске навијаче а четврти за демонстранте који протестују против геј-параде?

Где су правници и њихови професори да држе трибине на којима ће до „ситних цревца“ анализирати пресуде које су тема овог осврта и њихове ауторе извргнути, ако ничем озбиљнијем, а оно макар спрдњи јавности?

Где су патриотске НВО? И на крају шта можемо постићи пишући о овоме на блоговима и патриотским сајтовима?

У сваком случају, потребно је мало више ангажовања људи од угледа у правној струци. Није време за калкулације ко с ким може а ко с ким неће никако, већ за заједничку акцију свих који могу да допринесу.