ШИШАЊЕ ОВАЦА

Они који читају мој блог знају да имам велику породицу, као и да сам, као уосталом и сваки пристојан Србин поносан на своја два сина. Старији је прошао сито и решето, школу, војску и коначно затвор, што’но кажу, пробао све к’о мали мајмун… Поред свега остао је поштен момак, који никад неће „успети у животу“ али ко зна зашто је то добро. Обзиром на околности у којима је растао и сазревао – добар је и испао.

Овај млађи, одличан ђак, послушан, воли да се удуби у нешто – човек кад га гледа, тачно види како му у глави ради неки механизам… Занимају га многе ствари, од своје четврте године проучава ауто механику, нема комшијских кола којима он није погледао под хаубу –  тако да у задње време људи и не питају мене да им нешто поправим него траже Марка, с њим се лакше договоре… По његовој тарифи, замена свећица на „стојадину“ је две литре Кока Коле. Наравно, супруга и ја с њим имамо „веће“ планове, надгорњавање са муштеријама у гаражи му никад не гине.

Али, поред разних других интересантних ствари Марко је открио политику. Сваки нормалан отац очекује да га тринаестогодишњи син пита о цурама, евентуално (ако сте баш оно ортаци „до Ј“) о трави, колико је штетна, како Пери, Мики, Лази, није ништа а „варе“ већ годинама… Овај мој у задње време поставља питања типа: Ко организује немире у Египту, зашто је Јемен сиромашан док су све друге арапске земље богате, на који се факултет иде да би се постало Динкић и Тадић… Зашто људи мрзе скинхедсе, кад су момци у праву? Ту ми се упалила лампица, такозвани „нечујни аларм“; скинси у праву?

Јебо Египат и Јемен, Динкића и Тадића, мој млађи син за кога сам до скора мислио да је најпаметнији у фамилији – каже да су скинхедси у нечему у праву!?

Наравно, прво што ми је пало на памет било је да нападнем старијег сина који се некад облачио као скинхед, за кога ми се чинило да на једној зидној декорацији „Србија Србима“ препознајем његов рукопис…

Као што је било и за очекивати „дете“ се бранило да му никад не би пало на памет да млађем брату пуни главу глупостима, да је и сам то одавно прерастао, да га сама идеологија „крви и тла“ никад није ни занимала већ му је на неки начин импоновало да буде у друштву момака који су се фрљали „крупним“ речима па је мислио да су и паметни… Када је чуо шта је разлог мог „напада“ насмејао се и рекао: Ћале не секирај се, кад му ја покажем шта су скинси, згадиће му се за сва времена… Снимљен је филм о њима, друг га је скинуо са интернета, донећу га да га Марко погледа… Филм се зове „Шишање“.

За тај филм чуо сам у емисији Оље Бећковић после немира од 10.10.’10. када су многи млади учесници протеста похапшени као хулигани. Један од њених гостију био је и редитељ тог филма, неки надобудни клинац са изразом лица: „зезају ме хемороиди“. Оља га је представила као неког ко је средствима спонзора од којих је влада Србије кључан, снимио играни филм о насиљу међу младом популацијом које подстиче ретроградна десничарска идеологија коју опет, шире кабинетски типови и квазиинтелектуалци  који своје дупе чувају – а у напад на снаге које бране правну државу, бацају омладину која не дува траву већ пије пиво…

По „дифолту“ имам резерву према свему што финансира влада Србије, и поред најбоље воље не могу да се сетим ничега што су они финансирали – а да је испало добро. Али, сећам се многих ствари које су испале лоше и штетне – од тога и „дифолт“…

Коначно, стигао је филм и рекох, ‘ајде да га нас двојица погледамо док је Маки у школи…

За оне који имају паметнија посла од гледања овог „уратка“, филм иде овако: Гимназијалац, математички геније, под утицајем свог друга скинхеда (с којим би волео да се мало дружи али нема муда) одлази на утакмицу „Рад(ник) – Нови Пазар, где његов ортак са својом братијом скандира „Нож-жица-Сребреница“, провоцира навијаче из супротног табора „дизелаше“, тј. сељачине које спонзорише локални мафијаш, долази до туче у коју се укључују инструменти силе  правне државе… Момак буде приведен, разбијен од батина и у глави му кврцне: Постаћу скинс.

Организација „Гвоздени Строј“ има свог идеолога Сварог-а, који на компјутеру (кога му је вероватно поклонила СПЦ) куца памфлете о супериорности српске „расе“ која датира још са Атлантиде, што доказује чињеницом да је реч „строј“ чисто српска, реч коју су Хрвати присвојили, а нама су уз помоћ „бечке историографске школе“ наметнули германизам „машина“.

Ту је  један клошар који ортацима досађује са доскочицама типа:“ Како пали цигански ауто? Ци-ју,ци-ју, ци-ју РОМ,РОМ, РОМММММ…“ Иначе, кад се друштво пошиба са муријом – тај први хвата маглу.

Девојка, лепа али застранила, има на врату истетовиране руне (СС)…

Пандур, стручњак али кваран (узима лову од мафијаша да млати скинсе), труди се да банде држи под својом контролом и да их користи за своје потребе…

Полицајка, идеалиста која допушта да је главни јунак изманипулише, на крају даје отказ у полицији и постаје перјаница НВО где наставља да се бори против екстремизма и остатака Милошевићеве идеологије.

Шта је оно због чега је овај филм промашај?

Колико сам схватио, филм је снимљен како би разголитио „десну“ страну српске политичке сцене и показао спрегу десно оријентисаних интелектуалаца, Цркве и „патриотских“ политичара са екстремистима. И поред невештог покушаја да докаже ту тезу „друге Србије“ тако што на бал неког професора смешта српског владику, два политичара из власти, спонзоруше и скинхедсе – филм је једно обично политички коректно срање.

Најпре, упадљива је интенција аутора да докаже како је за државу прихватљива сарадња полиције и мафије под условом да се удруже око истог циља – елиминације или неутралисања  групе младих које не контролише нико, а који постављају незгодна питања.

Млади, бивши математичар а новопечени екстремни скинхед  убија младог дизелаша Циганина, као освету јер га је овај недавно претукао пред девојком у коју је потајно заљубљен… Тим гестом, намеће се као вођа и идеолог „Гвозденог Строја“, коме не пада на памет ништа друго него да са својом бандом нападне циганску „махалу“ на Дорћолу, и молотовљевим коктелима попали картонске фавеле препуне сиротих жена и деце…

Премлаћивање до недавно омиљеног професора математике се подразумева јер је овај латентни педер, недостојан да носи часно српско име…

А као награда,  дивљи секс са предметом својих опсесија – девојком са истетовираним рунама.

Да скратим – главни јунак уцењен од полиције на крају леже на руду и као свака сиса постаје пандурска друкара. Инспектор му даје понуду која се не одбија: Његов задатак је да остане вође групе, али да групу води онако како му он нареди… Иначе, докази да је он убио „ганција“  иду у тужилаштво.

Наравно филм има и поруку: Ако си млад и несређен, ако у школи не чујеш оно што те занима, ако родитељи не знају или немају времена да с тобом разговарају о екстремним идеологијама – лепо се брате прикључиш некој групи, најбоље ако је контролишу стручни људи, полиција на пример…
 Осим што ћеш се осећати пријатно у друштву истомишљеника, ако будеш довољно „луд“ па неког убијеш из „идеолошких“ разлога, освојићеш  и симпатије особа супротног пола, а лако ти се може омаћи и секс са прелепом (додуше мало изгубљеном) обожаватељком…

Шта би више један тринаестогодишњак могао пожелети од живота?

У свему овоме најпоквареније је што  аутор и они који овај урадак дижу у небеса, а притом и добро зарађују – овај филм представљају као део кампање против насиља. Као, кад клинац који иначе не зна одакле је шупаљ види ово „остварење“, насиље ће му се толико згадити да ће се одмах уписати у неку „антифа“ НВО и уместо пива прећи на вутру, јер опште је познато да су пијанци агресивни, док су они надувани симпатични лузери…

Патриотски интелектуалци су скупина мастодоната које је време прегазило, и које треба изоловати док биологија не учини своје.

Црква, коју представља један владика са карактеристичним акцентом (босанско- далматински, или тако некако), није баш да подржава насиље, али и нема нешто нарочито против њега под условом да је за „нашу ствар“…

Хомосексуалисти су просвећени и посвећени људи које не оптерећују наметнуте норме и малограђанштина, који имају огромну вољу и времена на претек да се посвете талентима…

Држава Србија је злочиначка организација која преко својих органа инструментализује и за потребе изопачених и неморалних појединаца искориштава младе који су недовољно припремљени за сурову садашњост.

Какогод,  без обзира на „култни“ статус овог филма, у њему нема ништа поучно… 
О уметничкој вредности – не бих, не осећам се стручним. 


По мом скромном мишљењу, филм  који је снимљен да би се приказивао широком аудиторијуму за основу не сме имати погрешне премисе, да је све што је десно и национално под обавезно лоше и ретроградно. Додуше, у филму се то нигде и не тврди експлиците, али кроз фабулу и пратећи радњу непогрешиво се стиче такав закључак. 
Што се тиче чисто занатског дела, издвојио бих прилично верно приказане сцене насиља, као и шминку; деформисана лица скинса које је обрадила полиција стварно су мајсторски „одрађена“.

Уједно, то је и једини квалитет филма, за кога се искрено надам да га мој тринаестогодишњи син неће гледати.