„КРЕАТИВНИ“ ПРИСТУП ПРАВДИ


Тихомир Пурда ће бити изручен Србији“, вест је коју су данас објавили сви медији у Србији и окружењу. Као основ за овај коментар изабрао сам http://www.slobodnaevropa.org/content/bih_sud_tihomir_purda_ratni_zlocini/2313939.html  не што су они нешто нарочито релевантни или објективни, већ из простог разлога – јер су вест пренели онако како ја замишљам да треба да изгледа информација такве врсте, намењена просечном  конзументу медијских садржаја. Једино што у тексту недостаје су „детаљи“ за које се господин Пурда терети.

Свима су углавном познате  реакције из Србије и окружења на вест о изручењу; Јадранка Косор очекује да ће „србијанско тужитељство након што саслуша господина Пурду имати прилике доћи до релевантних чињеница…“ 
Оно што хрватска премијерка није рекла је то, да ће „србијанско тужитељство“  Пурду слушати у Сарајеву док га буде испитивао државни тужилац Босне и Херцеговине. Дакле, онај ко против окривљеног нема ништа ни лично ни професионално (јер га Б и Х и не гони) постављаће му питања на која овај може а не мора да одговара… Познавајући методологију коју у свом раду користи Тужилаштво за ратне злочине Србије, а имајући у виду недавна искуства са „гњиланском групом“ и „случајем Јуришић“ – реално је очекивати да за њих „исказ до кога се дошло у нељудским увјетима и под  утјецајем Милошевићеве злочиначке организације“ неће бити основ за покретање истраге. Мислим да је време да овде мало застанем и покушам да објасним како се у предистражном поступку долази до доказа потребних за подизање кривичне пријаве (тужилаштву).

Већина читалаца мисли да је сама кривична пријава нешто нарочито, нешто што има неки велик значај у кривичном поступку… Не. Кривичну пријаву може да поднесе сваки грађанин Србије, за било шта што му се учини да је кривично дело. Пријава се подноси надлежном тужилаштву, и оно је дужно да по њој поступи, тј. да испита основаност и предложи даље мере и радње; најчешће, ако се испостави да су наводи из пријаве основани, тужилаштво од истражног судије тражи покретање истраге. Наравно, увек има залудних или злонамерних појединаца који душевну храну налазе у шпијунирању комшија, познатих личности, итд, и који смисао живота виде у тужакању… За такве је законодавац предвидео кривично дело које се зове „лажно пријављивање“ и за које је запрећена пристојна казна, али то овог пута није тема.
Горе наведено  односни се на кривичну пријаву коју подноси приватно лице, које не мора нужно бити правно „потковано“ али може бити савесно и добронамерно, па  у доброј намери и погрешити. Сасвим друга прича је када кривичну пријаву за ратни злочин подносе државни органи  у чију стручност не би требало сумњати; овлашћена службена лица војне полиције, на пример.

Како у ствари овлашћена службена лица долазе до података? Како се десило да неки безбедњак из рецимо, Велике Плане, уопште упозна господина Пурду и одакле њему сазнања о томе шта је Пурда радио новембра 1991. године?
Ето, цинкарио га је неки други „херој домовинског рата“ сличан њему самом… Бога питај кога је све у „нељудским увјетима“  цинкарио господин Пурда. Ни у једном  заробљеничком логору  у свету не владају неки нарочити „увјети“, па не видим по чему је то центар за прихват и задржавање ратних заробљеника у Сремској Митровици био посебан. У односу на „Лору“ је рекао бих, био сасвим пристојан… На местима попут овог у које су доведени заробљени хрватски војници из Вуковара осим стражарске службе постоје и истражни органи који воде евиденцију о заробљеницима, врше тријажу и испитују дојаве о сваком заробљенику понаособ. Сценарио по коме је Тихомир Пурда могао бити окривљен и подвргнут истражним радњама је следећи:
Неки српски борац, територијалац из Вуковара или Борова , дошао је до сазнања о неком свом комшији или познанику који се огрешио о неке норме међународног ратног права и своја сазнања пренео војно-истражним органима. Ови погледају у евиденцију и виде да тог „Петра Петровића“ имају заробљеног  у С. Митровици.  Оперативци војне полиције овога приводе на разговор и питају га шта зна о догађају том и том… Он наравно каже да нема везе с тим, али да би његов друг из „постројбе“ – „Павле Павловић“ могао знати; пошто је и „Павле“ ту, нема никаквих проблема да се и он саслуша. Он се чуди и пита истражитеља шта њега за то пита, кад му је ту Петар Петровић који се хвалио да је лично урадио то и то… Од Павла се тражи да то што је рекао истражитељу напише и потпише, па његова изјава тако постаје доказ у истражном поступку који се покреће против Петра. Петар од себе одбија било какву одговорност за било шта, ево, рекао сам вам ко је то урадио а ви више верујете њему него мени, што не каже шта је урадио тог и тог дана тамо и тамо… Сада се и од Петра тражи да напише и потпише изјаву сличну Павловој, која сада постаје доказ у кривичном поступку против, овог пута Павла…
То је методологија, која се само у нијансама разликовала од оперативца до оперативца који су саслушавали осумњичене. Не спорим да је вероватно неки паметњаковић добио шамар или пендрек, али сигурно није било потребе за малтретирањем и систематском тортуром коју хрватска држава већ двадесет година импутира „србијанској страни“. Осим пар садистичких примерака, није ми познато да је постојао неки програм по коме је требало поступати да би се дошло до оптужујућих података који су теретили хрватске „бранитеље“. Једни друге су сасвим довољно и аргументовано теретили, толико да би свако изнуђивање исказа било излишно. Уосталом, на ЈуТјубу постоје снимци разговора хрватских ратних заробљеника са новинарима РТС-а; сви до једног су били љути на своју „домовину“ која их је напујдала против комшија и бивших пријатеља, супротставила их машинерији ЈНА – а онда их оставила на цедилу. Деведесет посто Хрвата са којима сам ја разговарао у то време, било је систематски уверавано да ће се чим прва чланица ЕЗ призна Хрватску ЈНА повући и да правог рата једноставно неће ни бити… А Срби ће се поклонити или склонити. Због тога је и одговорност за рат и жртве првенствено на страни онога ко се „заиграо“ и донео погрешне процене. То што је та опција на крају ипак извојевала победу, овог пута није тема, и то не говори о исправности њиховог пута већ о српској неспособности да се посвете ономе што је важно.

Овде је важно нешто друго; одакле потреба југословенских а сада српских власти да се према Хрватима понашају са упадљивом снисходљивошћу и сервилношћу?
Сви се сећамо размене заробљеника у Неметину 1992. године када су по принципу „сви за све“ Хрвати добили назад окореле усташе („Реците да сте усташе, на својој сте земљи, ништа вам више не могу…“ -ратни злочинац Бранимир Главаш на дочеку „логораша“ на линији раздвајања), а Срби своје бабе и „урбане“ Србе које је Правна Држава Хрватска до тада држала као таоце које ће користити у размени. Против многих из тог контигента који је неко са југословенске стране самовласно, узурпаторски и издајнички формирао водили су се кривични поступци за озбиљна кривична дела, попут ратних злочина, оружане побуне и рушења уставног поретка земље. Један од њих је и Тихомир Пурда.

Не бих имао ништа против да се истрага у случају „Пурда“ поново отвори, ако се докажу наводи из списа да се окривљени осуди и упути на робију, а ако доказа нема – да се човек ослободи. Али, обзиром на досадашња искуства са тужилаштвом за ратне злочине Србије, морам бити песимиста; они једноставно нису способни да раде посао за који су плаћени. Или што је још горе, вероватно су под толиким утицајем политичара да се то и не разликује од корупције. Кога брига јели неко добио лову или боље радно место, ако је ради тога морао да занемари закон? Да има основа за овакво размишљање, доказ је изјава једног од првака ХДЗ-а у Хрватском Сабору Андрије Хебранга млађег:  Komentiram da smo kao država mogli spriječiti ovo što se dogodilo s gospodinom Purdom. Mislim da je na razini predsjednika R Hrvatske i predsjednika R Srbije taj problem trebao biti riješen davno ranije.“ 

Шта то мој и његов председник има да разговарају и договарају у вези конкретног кривичног дела и конкретног злочина? Једини ко о овоме треба да се званично изјасни је суд. Било који да је надлежан. Не ни председници, ни министри него суд. Свако изјашњавање и „рјешавање“ је притисак на суд који уместо да се бави дељењем правде мора да води рачун како ће се његове одлуке тумачити у центрима моћи.
Због тога је случај „Пурда“ мени занимљив; не толико као случај још једног ратног злочинца који ће ево, измаћи правди, колико као случај у коме ће правда постати део договора љигаваца. Ако они могу да се договоре и „рјеше“ да злочин није злочин – питање је шта још могу да нам ураде? Изгледа да је небо граница… Не би Хебранг причао у ветар.

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s