СРБИ И ГРАЂАНИ

Јуче се навршило двадесет година од дана када су многим Србима (и грађанима) по ко зна који пут изневерена очекивања… Деведесет прва је била логичан наставак шездесет осме, једни су тражили промене, а други су желели да сачувају status quo… Огромна енергија ових који су тражили промене, претворена је у ништа манипулацијом оних којима се баш допадало да управљају земљом.

 Није највећи проблем што су оба „гибања“, шездесетосмашко – левичарско и деветомартовско – десничарско пропала; проблем је у начину на који се то десило… Власт је у оба случаја преварила демонстранте, два пута им је јасно ставила до знања да нема везе ко овом земљом влада на папиру… Важно је ко управља тајним службама и ко „држи“ медије; тај има неограничене могућности да од црног прави бело и да нам „опрашта што нас је тукао“. После његових „интервенција“, по двадесет година се чешкамо по глави и питамо се сврбуцка ли нас глава зато што нам расту овнујски рогови, или је пак реч о магарећим ушима… Тај неко је постигао да док у  Медитерану  букте револуције а преко плота  у Хрватској, млади, на Фејсбуку окупљени незадовољници дрмају фотељу Јадранке Косор – српско „племе сном мртвијем спава“… Нису овде ни Срби ни грађани задовољни. Они се не буне јер су искусни: Знају да ће се сваки покушај рушења режима завршити тако што ће са сцене сићи барабе а на њу ће се попети битанге… Онда, чему труд?

„Шездесетосмаши“ су били махом студенти београдског универзитета… Деца социјалистичког „бејби-бума“, која су пре него што су доспела на универзитет били одлични ђаци школа устројених на начелу “Не верујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса“ и нису могла да дигну ништа осим комунистичке „револуције“. Све приче о аутономији универзитета, трицама и кучинама биле су периферне… Студенти су наивно, како то само младост може, од властодржаца тражили више комунизма; није се разликовао ни један од најпознатијих шездесетосмаша – Вук Драшковић. Према његовим речима, тек му је будућа супруга Даница отворила очи; она је била једна од ретких који су схватили да их је Тито преварио,  кобајаги стављајући се на страну студената у свом познатом говору после кога су се демонстранти разишли.

Та манипулација масом траје до данас; и после свега што нам се у протеклих скоро пола века издешавало, многи Срби и грађани мисле да нам је „најбоље било под Титом“. И да Тито заправо није знао са каквим шљамом има посла; да је неким случајем знао – напунио би њима Голи оток… Они су а не он, криви за пропаст социјализма и самоуправљања; то што је државом 40 година управљао човек који није имао појма да су му најближи сарадници агенти КГБ и ЦИА нема везе. Да је он нама нешто жив, где би нам био крај?

Двадесет три године је било потребно да прође да би се Срби и грађани тргли из летаргије и опијености комунистичком демагогијом. Они који су се тог 9. марта ’91. окупили на Тргу републике нису са сигурношћу могли да дефинишу шта хоће, али је вероватно сваки од њих знао шта неће: Неће више да буде лаган и манипулисан. Од завршетка другог светског рата на овамо, генерације су завршиле школе по програмима који су писани и одобравани у комитетима. Људи су релативно поштено радили и градили социјализам, а он се распао у целом свету… Сада исти људи који су до јуче били апаратчици по разним идеолошким, статутарним и другим комуњарским измишљотинама хоће да нам објашњавају тековине либералног капитализма и да нам се поново наметну за вође… Просто речено, онај ко је нестручним руковањем уништио машину, сада тражи паре за генерални ремонт који ће управо ОН радити. Е, неће да може…

Многи аналитичари 9. марта воле да поједностављују ствари,  па кажу да су то били протести против Милошевића. То је био протест против лажи, а половина демонстраната није имала ништа против Милошевића.

 Али сви до једног су били против да им тројица новинара и уредника, до скоро жестоких бораца против „српског национализма“, школованих и постављених у складу са потребама партијске пропаганде, милошћу Вожда буду прекомандовани у националисте који ће Србима и грађанима одржавати „систем“ у предстојећем сукобу са сепаратистима који са собом у независност  хоће да поведу и половину Срба из бивше СФРЈ.

Јуче  гостујући на телевизији б-92, један од вођа 9. марта – Милан Комненић рече како СПО није имао намеру да изведе „румунски сценарио“, како и да им је власт пала у руке, они не би знали шта би с њом… Склон сам да у ово  поверујем. Гледајући снимке са улица Београда снимљене пре двадесет година, утисак је да једна огромна маса људи нешто ради, али ради без плана… Два људска живота су изгубљена јер власт није хтела да допусти да „улица“ смењује легално постављене чиновнике. Тенкови су изашли на улице Београда… Сви аналитичари у окружењу и свету су тражили скривени смисао протеста који се завршио маратонском седницом Скупштине, причом о деди и унуку који су шетали кроз мочвару и зајебанцијом посланика… Тројица службеника режима су смењена, министар полиције је поднео оставку… Вук Драшковић је ухапшен па пуштен, што му је донекле поправило биографију у оном делу где се каже да је био шеф кабинета Мике Шпиљака и дописник Комуниста из неке афричке забити.

Његово инсталирање за вођу српске деснице је успешно завршено, као „визард“ послужио је ЦДБ Београд, исти онај који је касније учествовао у (зачудо) неуспешном атентату на њега. Госпођа Драшковић му још увек отвара очи… Још само да је извичу за директора БИА – и процес ће бити завршен. Од екстремног националисте који је пре двадесет година претио сечењем руке која у Србији понесе други барјак осим српског,  господин Драшковић, тај вечити Изногуд српске политичке сцене – постао је НАТО четник и предмет спрдње за доконе истраживаче јавног мнења.

А Срби и грађани? Они су 5. октобра 2000. године коначно докусурени; знајући за искуства ’68, ’91 и протеста  током ’90-тих који су завршавани lex specialis-има, после којих су власт преузимали углавном гори од претходника – схватили су да нема револуције без организације и логистике.  Тако се десило да су прихватили позадинско обезбеђење од оних који су им бомбардовали незаштићене градове, рушили мостове и ракетирали путничке возове… То је био потез очајника који се самоказнио за неспособност да сам стигне до промена.

Протест пред Савезном скупштином 5. октобра 2000-те године организовала је тзв. Демократска опозиција Србије, савез свих против једног. Или двојице? Тог петог октобра власт је изгубио један што је био неспособан да влада, а није је освојио други – који није имао муда да је узме када му је нуђена на тацни. Отели су је трећи, људи без подршке у народу али са одлучујућом подршком „западних демократија“ којима се Милошевић попео на главу.

Срби и грађани су пристали да подрже и те „треће“, не би ли им коначно свануло; није нам свануло  него нам се смркло, и мрак је све црњи… Кажу да је најцрњи пред свитање… Ја у то једноставно не верујем. Искуства од ’68 до 2000-те уче ме да се ништа, па ни промене режима или система владавине не дешавају тако што се неко једног јутра пробуди и каже: Е, данас бих могао да срушим режим…

Закључак: Тајне службе ове државе после Осме седнице ЦК СКС ставиле су се на страну снаге која је била у експанзији после говора у Косову Пољу („Нико не сме да бије народ…“). Да би један у основу исти режим могао да настави да влада са другим људима, било је потребно још једно време задржати људе који немају идеологију, који се могу купити за „тепсију рибе“. Због тога је власт покушала да од гнева Срба и грађана који су одлучили да више неће да слушају лажи, заштити тројицу Титових новинара. Међутим, када су пале жртве, „онај ко зна“ саветовао је Вожда да их пусти низ воду.

Истовремено, да би се показало како неће бити дозвољено рушење ни Града ни власти – Вук Драшковић је морао бити ухапшен. Тада је „препознат“ као паметан човек са којим се може сарађивати, за разлику од јуродивог Шешеља са којим никад не знате шта вам мисли. Мада се углавном мисли да је Слобин омиљени опозиционар био Шешељ, мени се чини да би та ласкава титула више приличила Вуку.

По мом скромном мишљењу, Вук је човек Државне безбедности Србије, ма како се она у којој фази пропасти Србије звала. Та служба је до задњег дана подржавала и чувала Милошевића – комунисту, па није имала потребу да на његово место инсталира Драшковића за кога нико са сигурношћу није могао да предвиди шта му ујутро кад се пробуди може пасти на памет.

Када су САД и НАТО са Милошевићем и Србима коначно погубили живце и одлучили да их униште, ДБ се као свестан своје снаге и (не)способности морао измаћи. Са њим се измакао и Вук Драшковић, који од министровања у ратној Влади постаје рукољубац Мадлен Олбрајт, све тражећи новог газду. Човек који од шефа кабинета једног од највећих комуниста нашег доба и дописника гласила СКЈ еволуира до писца књига са изразито националистичком тематиком, од екстремног националисте који планира да кида делове тела српским непријатељима до предводника струје у српској политици која хоће да се прикључи војном савезу који је исте те Србе бомбардовао и ставио се на страну српских непријатеља, не може бити ништа друго него… лош карактер. Лош карактер, који ће наћи оправдање за све лоше што је урадио без обзира на последице које је то произвело…

А најлошија последица политичког ангажмана Вука Драшковића је двадесетогодишња утрнулост Срба и грађана; он нам је показао и доказао како се и најчистије идеје могу претворити у ситни ћар појединаца  који су заправо сви исти и нема смисла мењати ове које добро познајемо за неке непознате који пискарају по сајтовима и за које не знамо ко иза њих стоји.

С њим нема неизвесности… Како  год да се окрене, он је у праву – а ми смо бесловесна марва која не схвата генија. Ако се покажу и назнаке о исправности теорија  о „опадању“ САД које се све чешће дају читати и коментарисати чак и по мејнстрим медијима код нас, извесно је да ћемо ускоро читати Вукове изјаве о блискости менталитета и интереса Срба и Индуса… Уосталом, сви смо ми ЕуроИндуси. Пореклом.