Капитализам по "малом Ђокици"

Петар М. и Милан Р. Разговарају у колима која јуре аутопутом кроз Нови Београд…

– Комшија, никако да ти се захвалим што си ме препоручио за посао… ‘Ајде види са женом, па дођите до нас у суботу на роштиљ…
– Ма, нема потребе да ми захваљујеш… Само гледај да не испаднем будала код газда. Не волим да дајем препоруке, али знамо се, дуго смо комшије, знам да си не својом грешком остао без посла, видим да се бориш за живот – и тако… Код нас није лако радити, али је плата солидна и редовна, па се надам да ће ти се допасти.
– Да, што се тиче тога – било ми глупо да питам у кадровском када су ме распоређивали, к’о велим – знамо се па ћу питати тебе: Мало је неуобичајено ово радно време од девет до шест; мислим, сезона је, грађевинци треба да се труде да што више ураде док су дани дуги и док је лепо време…
– Да, а онда – „шаку под главу“ пола године?
– Мислим, немој ‘се љутиш, само кажем…
– Не љутим се. Наша фирма је мало па, специфична у односу на друге сличне… Рекао сам ти да ће твоја плата бити око хиљаду евра?
– Да, наравно, то је добра плата…
– Знам. Та плата је иста у сезони и ван ње. Мораш да једеш и плаћаш рачуне и кад фирма има посла, и кад га има мање него што треба…
– Али, радно време…
– Радно време је такво из следећих разлога: менаџмент не жели да ти дођеш на посао ненаспаван и да се на радном месту сат времена будиш и „дижеш систем“. Због тога су омогућили да спаваш до рецимо – седам сати… Затим, неће да размишљају о томе шта ћеш ти јести за доручак, зато су одредили радно време од девет, да би све то могао да обавиш код куће или уз пут пре доласка на посао. Исто тако, свесни су да човеку треба пауза негде на половини радног времена, па су одредили време за ручак од један до два поподне. Можеш да изађеш са градилишта и одеш на ручак где хоћеш – на киоск или у Хајат свеједно, једино, у два мораш да будеш на радном месту и почнеш са лепљењем плочица…
– Па добро, то ми се свиђа. У фирми где сам пре радио имали смо „бесплатан топли оброк“… Храна је била толико лоша да смо мислили како је намерно лоше спремају да бисмо мање јели…
– Па има и тога… Више сплачина остане за продају сељацима, знао сам једног шефа градилишта који се око тога „талио“ са главном куварицом. Али, зато код нас имаш паузу од сат времена, имаш своју дневницу па једи где хоћеш… А фирма нема разлог да плаћа куварице, спремачице, к’о да смо хотел а не грађевинци… Ми и кафе сами себи кувамо иако смо раније имали једну жену пред пензијом која је то радила. Кад је отишла у пензију, газде су одлучиле да на то место не примају никог и тако…
Политика фирме је: Максимално поштен однос према странкама и запосленима, али и ригорозне казне за непоштовање или изигравање прописа… Јесам ли ти рекао да можеш добити отказ ако те на пример, виде да телефонираш у радно време?
– Да, то сам такође хтео да те питам: Шта им смета ако ме рецимо, зову од куће да ми кажу да дете има температуру?
– Па, искрено – смета нам. Комшија, ово је капитализам где свако гледа да другога искористи што је могуће више…
Значи, да постигне да радник ради што више и што ефикасније. Наравно да није проблем примити позив од куће када је нешто хитно, али сложићеш се да има злоупотреба колико хоћеш; на пример, јуче сам пола сата чекао на шалтеру у пошти док је службеница  телефоном некоме објашњавала где му је опрема за физичко, подсећала га да понесе новац за екскурзију као и да пажљиво слуша учитељицу… Зашто би неко дозволио такво понашање у радно време? Ми да те плаћамо пет евра на сат да спремаш своје дете у школу? Због тога су газде прописале да се мобилни телефони остављају у касети где остављаш гардеробу… А ако је нешто хитно – остави својима број шефа градилишта па ће те он звати на телефон… Исто тако, ако имаш потребу – питај га кад треба ти неког да зовеш, нисам чуо да је некоме одбио. Али понављам: Плаћен си да лепиш плочице а не да телефонираш.
– Добро све је као што кажеш, али знаш да смо навикли на другачије односе… Шта на пример, ако морам да изађем с посла јер ме зову из банке или на суд?
– Ако те зову из банке, договори састанак у време ручка; рекао сам ти да фирму не занима где ћеш бити тих сат времена… А ако имаш судски позив, добићеш слободан дан. Ствар је у томе да ти нико неће угрозити ни једно право из уговора о раду, али са друге стране – ако баш будеш морао често ићи на суд, боловање, итд, нисам сигуран колико ће власници фирме бити заинтересовани за твоје услуге… Кажем ти – трудимо се да те максимално „испоштујемо“, али и ти мораш да знаш да је фирми на првом месту добробит фирме… Капитализам брате.
– А како иначе постижете да увек има посла, без обзира на сезону? Мислим, на грађевини се не може баш нешто радити кад веје снег…
– То је ствар менаџмента фирме; када „веје снег“ ради се у „топлијим крајевима“… Имамо градилиште у Црној Гори, и још једно у Македонији… Да, не знам је ли ти неко рекао да те фирма може пребацивати са градилишта на градилиште према својим потребама?
– Да рекли су ми; сад, није да сам одушевљен – али дневнице су солидне па ћу се некако уклопити…
– Јебига комшо, дневнице су такве какве су… Мислим да су боље него код других, а биће још боље кад конкуренција једном проради. До тада, битно је да се од плате може живети… Ја сам рецимо, грађевински инжењер, али плата ми није астрономска; у односу на твоју већа је за 200-250 евра…
– Плата ти је само 250 евра већа од плате керамичара!?
– Није то „само“… Замисли да је у провинцији толика плата оних који уопште раде… Што се мене тиче, далеко од тога да не бих волео да ми плате више, али газде прате тржиште и плаћају само онолико колико морају да би имали квалитетне и лојалне раднике. Уосталом, тако је свуда у свету… Зашто је код нас много лошије; па ваљда јер немамо синдикате, јер се газде договарају са политичарима… Мислим да је ствар у томе што  су они свесни да мито морају дати, платили запослене или не… Онда гледају да уштеде – па штеде на радницима.
– Ма све је то ОК, али брате, радно време од девет… Нема шансе да радиш нешто приватно…
– Па у томе и јесте ствар; фирма нема никакав интерес да ти ван радног времена радиш „приватно“. Да се сломиш на нечијој грађевини а сутрадан куњаш овде где те плаћају да радиш… Мораш да се одлучиш… Али ево, стигли смо. Сутра у исто време пред твојом кућом, ок?
– ОК. Добро је што смо комшије па се можемо заједно возити на посао…
– Па да… Видиш, почео си да размишљаш на нови начин…Биће од тебе капиталиста кад – тад 🙂

——

Пишући ово горе и испијајући јутарњу шљивку нисам приметио да ми се иза леђа налази супруга…
– Шта ти је то,- упита.
– Ништа, неке моје халуцинације…
– Дај да видим…
– Ма није то ништа, онако пишем нешто, ништа паметније ми не пада на памет…
– Је ли, а где то има, мислим то, тај разговор?
– Колико знам – нема нигде, али било би добро да има зар не?