Жута крађа Новака Ђоковића

Ђоковић је поштен човек који је успео захваљујући сопственом труду и раду, који воли своју земљу и свој народ /…/ Врховни Жутник је једна обична хуља, која свој успех гради преко туђих леђа, не радом већ пљачком и преваром, а свој народ и земљу мрзи – док се претвара да их воли зато што од тога има користи. Да ли може између њих бити веће разлике?

Био сам љубитељ тениса и пре феномена Новак Ђоковић, а за „Нолета“ сам навијао и када није побеђивао све пред собом, па мислим да сам квалификован (а свакако имам право) да прокоментаришем срамотну злоупотребу овог тенисера у коју се упустила жутократија.

Инострани министар српских послова (ово намерно) још и има изговор што је седео у ложи, јер колико ми је познато има неку почасну функцију у српском тенису. Али Врховни Жутник нема ама баш никакав. Отишао је да би могао да се кесери пред камерама и изгледа као да је он, лично, заслужан што је ето Ђоковић постао и први рекет света и првак у Вимблдону. Ето, да није било њега и његове храбре политике свеопштег жутила и жутовања, не би било ни Нолета ни пехара – није рекао, али само што није. Стварно бедан покушај да се некако огребе о Ђоковиђеву харизму и ућари на његовом успеху. Баш као ономад са Дејвис купом.

У својој безграничној сујети, покварености и потпуном одсуству образа, Врховни Жутник је изустио и следеће: „Ја бих одмах дао Ђоковићу да буде председник и једва чекам да неком таквом уступим посао, али лошијем од Новака сигурно не“. (Танјуг)

Како то он може да даје или не даје било коме да буде председник, као да је то место његова дедовина, а Србија његова приватна ливада? (Чак би било мање страшно да јесте, јер је не би овако затирао сваким својим словом и гестом.) Оваква идентификација са државом је малтене психолошки поремећај.

Знајући да је у његовом фиктивном свету ама баш све ствар маркетинга и медијске манипулације, питам се да ли је зато „темпирао“ потписивање договора са властима НДК, да народ забављен (оправданом) прославом тријумфа Новака Ђоковића не примети још једну у дугом и бедном низу издаја.

Успут, за тај некакав договор који је изасланик министарства иностраних послова (паметнима доста) потписао са представницима незаконите, самопроглашене, такозване „Репубљик е Косовес“, сами „Косовијанци“, као и Империја и ЕУ, веле да представља de facto признање њихове неовисности. Шта, Друг Бота и његови чауши кажу да није? Пише свашта и на тараби. Шта мислите чија ће реч да важи?

Него, да се вратим на одвратни покушај манипулације Ђоковићем као параваном. Каже Врховни Жутник, пошто много воли да прича: „Ово је највећи успех нашег спорта икада. Гледајући финални меч, као грађанин Србије замало да умрем“. (Танјуг)

Када сам својевремено изнео теорију да он има чип у глави, нисам мислио озбиљно. Али сад стварно не знам шта да мислим. Јер, и једна и друга реченица се од речи до речи, без икаквих проблема, преводе на енглески – а на српском су рогобатне и неприродне. Друга реченица поготово, која почиње сасвим енглеским герундивом („гледајући“ уместо „док сам гледао“) а завршава сасвим енглеским изразом, „I almost died.“ А на српском се каже „замало што нисам умро“, са све негативом. Да ли је то неко суфлирао Другу Боти на англосрпском, или је то његов ум до те мере поремећен да он више и не размишља на српском, већ на језику на којем прима инструкције? А у ствари није важно.

Новак Ђоковић је поштен човек који је успео захваљујући сопственом труду и раду, који воли своју земљу и свој народ јер постоје, без неког посебног разлога. Врховни Жутник је једна обична хуља, која свој успех гради преко туђих леђа, не радом већ пљачком и преваром, а свој народ и земљу мрзи – док се претвара да их воли зато што од тога има користи. Да ли може између њих бити веће разлике?

И зашто народ у Србији дозвољава Другу Боти да се прави као да те разлике нема?