И пад је лет, господо коментатори

Коначно се и то десило: Постао сам активиста Двери.  На радост оних који се мрште јер се усуђујем да пишем и објављујем оно што мислим – сам себи дадох прилику да погрешим… Они други, који против мог пискарања немају ништа, углавном нису изненађени; неки с којима сам разговарао о томе кажу да се чуде шта сам се и до сад скањерао и фемкао… А кад сам већ кренуо да се „продуцирам“, један ми рече како би моје писање могло да  помогне Дверима  јер наводно, пишем лако разумљивим језиком кога може да разуме и онај такозвани „прост свет“, онај коме се нико осим Двери заправо и не обраћа… Па да се макар неко обрати…

Прости свете!
Пре три дана Нови Стандард је пренео текст Бошка Обрадовића у коме се помиње „коперникански обрт“ и триста других чудеса које треба да се десе како бисте ви, прост свет довели до промена у Србији. До тренутка кад сам зашиљио плајваз и узео да вам се обратим, на тај несрећни текст сручило се 136. коментара симпатизера и добронамерних критичара са једне стране и доконих критизера са друге, које ваљда само џангризавост води са сајта на сајт где остављају свађалачке коментаре уместо да се препусте чарима пливања, пецања, шаха…
Мислим, немам ја проблем са џангризавошћу… То је људско право попут оних осталих; али нешто ми ипак није јасно: Човек је симпатизер неке друге политичке опције, дакле, нормално би било да Дверима жели све најгоре, то јест – да као незналице, авантуристи и шарлатани  нестану са политичке сцене пре него што су се на њу и попели. На тај начин, створио би се већи простор за његове фаворите, имали би лакши посао са вама, простим светом остале би вам три могућности – морали бисте гласати за једине сертификоване српске патриоте, за режим или да апстинирате згађени виђеним…
Али не, то би било превише лако и једноставно; то је политика по „малом Ђокици“… Кад они ухвате да обдукују оно што се Ж.Ц. усудио да пренесе, од Двери неће остати ни довратак. И све на ползу вама – прости свете, јер ви сте иако читате исте сајтове као они, ипак малчице непросвећени… То су последице комунизма: Научени сте да вам се преприча и тумачи оно што гледате својим очима. Да ви не бисте добили жуљеве на мозгу, они ће вам рећи шта да мислите. Сад, ако случајно неко из Двери прочитавши њихове критике препозна опасности популизма, волунтаризма, аматеризма, екуменизма и још много „изама“ у које су Двери огрезле па се покаје и прикључи некој странци која има шансе да пређе цензус – они су своју мисију на Земљи извршили, а горе, ако их се сете – сете.
Давно, у прошлом веку двојица (баш) британских писаца Орвел и Хаксли писали су о вама: Први је замислио друштво које ће 1984 године живети у заједници попут риалити шоуа Велики брат… Врховни ауторитет ће тој заједници наметати своје вредности, мешати се у живот сваког појединца, одређивати правила понашања, шта је добро а шта не… Познато? Тај Орвел је познатији, ово што данас гледамо многи препознају као друштво из његових романа „Животињска фарма “ и „1984.“. Додуше, није баш погодио годину, али нико није савршен…
Онај други, Хаксли у својој књизи „Врли нови свет“ описао је друштво слично Орвеловом, али разлика је у томе што су простом свету из Орвелових књига правила понашања и „нове“ вредности наметнуте од врховног ауторитета, док су у Хакслијевој књизи људи сами себи ограничавали слободе, смисао живота је постала зарада и потрошња… Грађани „Светске државе“ засноване на „Фордизму“ – идеологији чији оснивач је Хенри Форд, власник Фабрике „Форд“ и изумитељ покретне траке за монтажу аутомобила, не верују ни у шта натприродно већ у Форда који је стваран и свеприсутан… Је л’ и ово однекуд познато?
Срби и грађани, то јест ми – прост свет можемо да бирамо где да се сместимо у ове две пројекције будућности: Шта год изабрали – погрешићемо.

Као што рекох, пошто људи који не верују Дверима све знају, Двери се углавном и не обраћају њима већ вама који имате дилеме; на ваше гласове и вашу подршку на следећим и следећим изборима Двери рачунају. Да бисмо ту подршку добили и оправдали неопходно је поверење кога треба заслужити.

Дакле, шта вама обичном свету нуде Двери?
Нудимо вам прилику да се у оквиру велике групе истомишљеника изјасните о проблемима који вас муче и да укажете на који начин држава може да вам их реши. Неком Краљевчанину коме је земљотрес срушио кућу не треба  компјутер кога му поклања фирма министра Дулића а кога ће да плати Влада Србије, већ му треба контејнер у коме ће да живи… Дакле, грађанин мора да се избори за оно што му припада уместо да узима било шта што му се нуди по рецепту: Кад је муфте и сирће је слатко…
Такође, чињеница је да овако више не иде; у томе се слажу симпатизери и противници Двери… Онога који је поставио правила игре, правила  која ЊЕМУ а не нама одговарају, кога нападају исти као што је и сам – не да би променили накарадни систем вредности већ јер мисле да је тај доста јахао па би сад они да га замене – није могуће победити на његовом терену. Потребно је наметнути нова правила игре. У игру убацити нове, противнику непознате играче. Затражити подршку са трибина… Или, ако баш не подршку – а оно макар да нас не гађају новчићима и упаљачима…


Одакле нам људи? 
Прости свете, па ви ћете нам их препоручити; свако од вас ко није изгубио веру у слободу, поштење, правичност, зна некога ко би био бољи од ових који нам данас јашу на грбачи. Да ли је то лекар који вам је одбио „част“, или професор који није хтео да наплати приватни час, или откупљивач житарица који не краде на ваги и влази, на вама је да нам их покажете. То је ваш задатак. А наш је да их ставимо на листу, представимо и проведемо кроз изборе.
Замера нам се да немамо кадрове… И што је најсмешније, то замерају управо они чији кадрови су учествовали у свим лоповлуцима и марифетлуцима последњих двадесет година. Нема странке у Србији у чијем главном одбору не седе „експерти“ који су учествовали у пљачкашкој приватизацији. Влаховић, Бубало, Ђелић, Цветковић, Динкић, Лабус, Шаранчић… Можда и немамо кадровско решење за свако место, али по државу је боље да их немамо него да имамо горе поменуте… Бар не вређамо ничију интелигенцију. Далеко од тога да сам пророк, али ево, јавља ми се да ће се и стручњаци појавити када схвате да су Двери озбиљна снага, способна да уђе у Скупштину. Многи квалитетни људи одбијају да се баве политиком јер је то једна делатност која је укаљана, испрофанисана, делатност за коју је уврежено мишљење да је резервисана за лакташе и покварењаке, који би рођену мајку продали у бело робље, само ако би утриповали да им то може донети било какву корист. Када ти људи виде да политика може да се води на један пристојнији и поштенији начин, наћи ће интерес да се и сами укључе. А ми ћемо бити ту да их доведемо на власт.
Једна група људи нам замера што се уопште упуштамо у изборну утакмицу под оваквим условима, када немамо инфраструктуру, изворе финансирања, кадрове… Кажу, не можемо прећи цензус, и само ћемо узети гласове „патриотским „странкама…
Прво, цензус уопште није тешко прећи; већи је проблем шта ћемо у Скупштини ако за своју политику не заинтересујемо никог ко би нас подржао. Дверима није циљ сам улазак у парламент; наш циљ је учешће у власти, јер само са позиција власти могуће је донети промене и утицати на односе у друштву. Због тога се лично противим ступању Двери у било какав предизборни савез или коалицију. Двери на изборе морају изаћи искључиво саме са својом листом; иначе, чека их судбина млађег партнера, уцене и подмићивање…
Овде је поменут новац, па да се и на њега осврнемо: Прилично је дегутантно једној релативно новој политичкој снази набијати на нос непостојање извора прихода. Наравно да би са новцем све ишло много опуштеније и комфорније, али морам да питам: Ко данас у Србији има новац? Зар не би више требао да се стиди онај ко узима новац од тајкуна, а овамо се санћим бори за раднике које његов спонзор запошљава, за сељаке којима његов спонзор не плаћа испоручену робу…
Неки коментатори за програм Двери кажу да је пун општих места и популистички, други опет нису задовољни што се Двери нису изјасниле о изградњи нуклеарки… Не знам о каквој нуклеарки је реч, није нас ваљда неко тужио за Фукушиму!? Додуше, нисмо се изјаснили ни ко би могао бити амбасадор у Дизниленду, али ево часна пионирска – на првом састанку покренућу и то питање. Узгред, зар баш ничију пажњу није привукла чињеница да се баш нико (па ни Двери) не обраћа отпуштеним и незапосленим радницима, тј. да испада кад човек изгуби радно место – постаје терет себи и другима? Да парафразирам непопуларног комунисту: Колико незапослени имају дивизија?  Шалу на страну, Двери ће покушати да воде политику на један нови начин и то је оно што ме њима привукло. Надам се да ћемо успети да за нашу „причу“ заинтересујемо стручну јавност и широке народне масе. Ако и не успемо, барем смо покушали… Уосталом, и пад је лет.