Не будимо педери

Ми смо ипак једно чудно друштво… Гледам друге шта раде, од далеких земаља до бивше браће у окружењу, гледам и не верујем својим очима: Биће да смо ипак неки посебан, небески или неки приземни народ – али у сваком случају смо па… чудни. 
Цео свет дрма СЕК-а; они којима смо до недавно завидели на стандарду брзом брзином постају бескућници или се копрцају у борби са којекаквим извршиоцима … А нама просто мило; нек’ виде мало како је нама од Анте Марковића до данас.
Пре неки дан, комшија и ја коментаришемо пролазак кола хитне помоћи; одвезоше у болницу комшиницу стару 85 година… Баба има три сина од којих су двојица „онако“, али овај један што живи у Немачкој је баш био добар и бринуо је о мајци; сваког месеца слао јој је новац којим је плаћала приватне лекаре, људе који су јој помагали око куће… Кажем „био“, јер је престао да шаље; ударила криза. Прича се како је поручио браћи да, пошто код нас кризе нема, мало преузму на себе бригу о мајци – само док се он  не „поврати“… Један од њих му је одговорио са: Ко те јебе, кад си је навукао на лову – сад се вади како знаш…


Због чега ово пишем?
Ако за тренутак занемаримо наш пословично лош однос према старијима, уопште – према онима од којих  не можемо да очекујемо корист, разлог због кога сам ово поменуо је следећи: Ми се не понашамо као да нам је тешко. Због тога нам нико и не може помоћи; онај ко би се и одлучио да нам помогне, на крају би се осећао као будала која је допустила да је мангупи изваћаре…
По разним местима кукамо како је тешко, како нам је просек плата мањи од албанског, како привреда не ради, деца завршавају школе а већ унапред знају да посла неће наћи… А истовремено док ово пишем, улицом поред мог прозора пролазе момци и цуре „напуцани“ као са насловних страна Глорије и сличних часописа – враћају се „из живота“ и одлазе не одмор… У понедељак, у пола шест ујутро. Опште безнађе и безперспективност, „нигде једра на видику…“


А ми о педерима… К’о она баба о уштипцима. Ево чисто да останем у тренду, написаћу и ја пар речи о томе, али обећавам – последњи пут, кеве ми.
За најављену параду хомосексуалаца закачио се кус и репат; нема странке ни НВО која о њој нема став. Док су једни апсолутно ЗА, други су апсолутно ПРОТИВ. И једни и други имају добре разлоге, ни једни ни други не попуштају.
Организације које окупљају хомосексуалце сваке године парадирају парадом, а држањем тензија месец дана пре и месец дана после – себи  дају друштвени значај који иначе немају, привлаче спонзоре и врше притисак на државу тражећи да се она бави њиховим за општи интерес безначајним проблемима, уместо да ради оно због чега наводно  постоји.


Коме треба држава која не решава ни један суштински проблем сопствених грађана, али је зато увек ту када треба наметнути неку „нову  (богтепита чију) вредност“, забрану, обавезу, рестрикцију!? 


А можда је онима који нам кроје капу управо намера да нам огаде сопствену државу; као, није то за нас… Ето, постоје на сваком кораку успешне државе и „наддржаве“ попут некадашње СФРЈ и данашње ЕУ, што би се ми исцрпљивали и откривали топлу воду када у Бриселу, Љубљани, Загребу постоје људи који су доказано стручни, успешни  и што је најважније – пријатељски настројени према нама, примитивним Балканцима. Најгоре у свему је што ово само изгледа као наивно теоретисање; велики број Срба не би имао ништа против да се Србија утопи у европском казану, само да би они догодине могли на море а потомци на швапске бауштеле. Па да нас Бог види.


А гејеви? Недавно сам изнео један предлог који је процењен као превише радикалан и неостварив: предложио сам бојкот геј параде од стране свих који се не осећају као педери. У време одржавања поворке егзибициониста сав пристојан свет би требао да се склони са улица, да остане код куће, уђе у кафану, попије пиће и поразговара са пријатељима док наши суграђани којима закон дозвољава испољавање и приказивање сексуалних афинитета не прођу. А када прођу они и они  који их обезбеђују, сви на улице са супружницима и децом, да се пребројимо и упитамо Бориса Тадића  чија права су му важнија…
Наравно, такав мирољубиви предлог није прошао, наши политичари  су ратоборни исто као и народ којим владају; све то треба по кратком поступку… Неће се ту нама шврћкати којекакви и кварити нам омладину. Јавио се и синдикат полиције који каже да више неће да бије народ за 400 рсд и паштету… Наводно, са њима се преговара и стигло се до 600 рсд које нуди држава, али синдикат инсистира на „црвеној“ и 200 грама подригуше за промену. А на три коња бала детелине и ноћно тимарење као бонус.


Као и обично када се ради о Србији и међусрпским односима сви су у праву и сви греше; хомосексуалци немају никакав оправдан разлог да парадирају својом сексуалношћу… 
Кога брига јесу ли они то што су због утицаја хормона, злостављања у породици, доминације мајке или због каријере („мора се од нечега живети…“), сматрају ли себе болеснима или супротно – најздравијим делом популације? Ако мисле да су болесни – књижицу у шаке па код лекара, ако о себи мисле као о нарочито важним – имају своја удружења, нека се друже, размењују салвете или шта већ раде, ху керс!?


Али, без обзира на то шта свако од нас мислио о њиховим склоностима органи наше државе су донели одређене законе који им  дају право на окупљање. Они који се залажу за „одлагање“ геј-параде требали су да поведу кампању против закона о забрани дискриминације док је био у процедури. Или да се потруде да уђу у Скупштину и окупе довољан број истомишљеника како би закон довели у питање и променили га на крају… Што кажу Дорћолци: Не мењају се правила током утакмице.
Уосталом, шта би требао да значи позив на „одлагање“ геј-параде? Одлагање до када? 
Лично, мислим да су они који траже одлагање свесни могућих последица по своје интересе ако се заложе за забрану геј-параде; какви су људи на власти – још би могли и да их послушају… Али, тако би направили преседан на основу кога би сами могли да крше Устав и законе до миле воље, што уосталом и чине – али овог пута би добили легитимацију управо од – опозиције.
Дакле, на делу је оно што је један од интелектуалаца, потписник петиције за одлагање геј-параде назвао напад на лажну фортификацију. 


Ми се овде исцрпљујемо у расправама треба ли професионалне хомосексуалце  пустити да парадирају центром Београда, док нам у исто време кидају делове тела и бацају их псима и добронамерно позивамо власт да слет светских егзибициониста „одложи“ како Београд не би горео попут Лондона!?


Једино, аутори петиције су испустили из вида неке „ситнице“: Нереди током којих је горео Лондон су започели након што је британска полиција прекорачила овлашћења и убила ненаоружаног човека. Значи, грађани Лондона – иако скупљени и насељени у том велеграду „с коца и конопца“ препознали су репресију државе и устали против ње. Ми овде, свакодневно смо сведоци иживљавања „државе“ и њених службеника која иду толико далеко да мало-мало неко буде премлаћен, опљачкан у корист неког тајкуна или убијен „у присуству власти“  и осим неких написа по алтернативним медијима – ником ништа! Зар је могуће да било ко мисли да су нам породице угроженије од педера него од бахате државе чији председник лично крши Устав на кога се заклео? Или смо се против професионалних педера дигли јер нам се чини да они ипак нису опасни као режим, да ће нас Дачићева полиција мало нежније млатити јер су и сами углавном „антигеј“ – али од нечега се мора живети!? Неће.


Најављује се долазак 100 000 људи који ће протестовати против геј-параде; браћо мила, па је л’ могуће да ће педери окупити 100 000 Срба и Српкиња на протесту, а трагедија косметских Срба не може нити пет стотина?
Иначе, потписао сам ону петицију за „одлагање“, ма шта то значило; знам кад сам у опозицији па ћу уредно присуствовати протесту кад буде организован… Позивам да исто учине сви који ће подржати мој текст, као и оне који ће га напасти; лако ћете ме препознати, ја сам онај дебели који ће бити у другом реду, одмах иза организатора и интелектуалаца који их подржавају.
И не будимо педери! Бар једном урадимо нешто како треба. А овог пута, ми друго и трећепозивци бисмо морали бити у првим редовима; све остало било би педерски.