Рату треба бити дорастао

Ако је рат наставак политике, онда и политика после њега може бити наставак рата. Поздрави које премијерка Хрватске са митинга шаље омиљеним хашким питомцима, може бити само кокетирање са национализмом и ратницима због избора, али ако се на то надовеже муфтија БиХ и његов позив Бошњацима у Србији да се имају борити за своју државу, онда све може бити и другачије схваћено. 
Нарочито у светлу последњих догађаја на и око Косова. Са друге стране, наш председник се понаша као оцвали швалер у годинама који, хвалећи се јавно сопственом импотенцијом заправо провоцира даме жељне доказивања 
Пише: Миле Исаков
Да бисмо разумели шта нам се спрема, треба повремено поновити лекције које смо већ прошли а које никад нисмо положили.
Недавно, на филмском фестивалу на Палићу, организован је округли сто са насловом из једног хрватског филма „Како је почео рат на мом балканском полуотоку“ и са три питања за учеснике:
1. Да ли је и у којој мери у темељима СФРЈ била уграђена клица њеног распада?
2. Колико су републичке олигархије допринеле распаду и ратовима?
3. Колико је и до које мере тзв „светска заједница“ била инволвирана у све те процесе?
 Мој одговор на сва три питања био је: Да, поприлично!
 У свакој сложеној заједници, каква је била и СФРЈ, постоји клица распада. Тако је и са ЕУ, ако се данас то уопште сме рећи. Али, као и у случају АИДС, са том смртоносном клицом се може дуго и квалитетно живети, ако знаш да постоји и ако о томе водиш рачуна. О томе како је југословенска СИДА прорадила и довела до слабљења имунитета и распада њеног организма, изречене су многобројне оцене и анализе. Ма колико неке од њих биле навијачке и једностране, све су важне за разумевање и тумачење онога што се догодило, а то морамо спознати ако желимо исцељење. Да то није лако доказ је и сама Европа, којој се због сопственог понижења сада некритички дивимо и заклињемо на верност, а која никад није успела да изађе на крај са искуством холокауста, јер би то захтевало сувише дубока превредновања.
Најчешће се и даље понавља питање – ко је рат први почео, мада лично верујем да то није најбитније, јер ми питање шта је заправо прави почетак помало већ личи на питање шта је старије, кокош или јаје. За моју памет све је почело у тренутку када је на ЦК СКЈ са индигнацијом одбачен предлог професора Бранка Хорвата из Хрватске и Здравка Греба из БиХ да се Савез комуниста Југославије слободном вољом чланства подели у две партије, једну која би остала комунистичка и једну нову која би била социјалдемократске оријентације. Тада је заправо одбачена демократска перспектива Југославије и то од свих републичких олигархија. Касније одбијање руководства Србије и саме помисли на лабаву федерацију или конфедерацију, само је логична последица тог неразумевања времена које долази, које је заправо већ било стигло. Изјаве типа „добитници у рату, губитници у миру“ и још горе „ако не знамо да радимо, знамо да се бијемо“, биле су јуначење нервозног губитника, који је имао амбицију да овлада Југославијом, али и претње које су требале да уплаше и одврате од отпора све противнике. Када му то није успело окренуо се Србији и почео да кокетира и са комунистима и са националистима, зато што су били најбројнији. Он није био ни једно ни друго, само властољубац спреман да се игра ватром. Није веровао да ће то довести баш до рата, јер није очекивао и оружани отпор, али није марио ако га и буде, убеђен да ће га лако сломити. Ако сам у праву, ако ни врховни командант рата није био спреман за тај рат, све је била импровизација и зато је био тако бесмислен, аљкав и прљав.
Шта после?
Дакле, све сам више склон закључку да нам се рат догодио зато што нисмо били спремни за њега. А, опет, како да се спремаш за нешто за шта ниси спреман. Кад кажем ми, мислим на све нас који смо у њему, вољно или невољно, проактивно или активно против, на овај или онај начин учествовали. То се, дакле, односи и на оне који су довели до рата и на оне који су га водили, на оне који су у њему учествовали, као и на све оне који су навијали за или против њега, свеједно. И на оне који га нису спречили, а могли су, као и на оне који су то покушавали, мада нису могли. Полазим од претпоставке да човек треба да буде спреман за рат, ако ће у њему учествовати. И онај који га планира или провоцира, али и онај који макар само претпоставља да ће га рат снаћи. Кад кажем спреман, мислим да мора бити свестан шта то значи, свестан свих аспеката и форми рата, као и свих последица. При томе не мислим само на жртве и разарања, што су први и најочигледнији резултати рата, већ и на све оно што долази после, на дугорочне последице, стратешке, материјалне и духовне. Колективне и појединачне. На свеколико и свеопште културно и цивилизацијско назадовање, посебно стога што данас културне разлике више одлучују о односима у свету него некада идеологије или још увек економије.
Рат је озбиљна работа, он има своја правила, захтева озбиљно планирање и организацију, јасне циљеве, бескрупулозност и одлучност да идеш до краја по било коју цену, јер нема веће цене од самог рата, ако си већ платио улазницу. Рату треба бити дорастао. Није то просто донети одлуку да им покажемо, да им јебемо кеву, да убијемо овог или оног, да заузмемо ову или ону чуку, да направимо овакву или онакву државу. А кад им покажемо, шта ће онда бити? Кад их побијемо на хиљаде, шта ће бити са нама? Кад заузмемо неку територију, шта бива? Колико треба да их протерамо? Кад направимо државу, каква ће то држава бити и како ће се у њој живети? И како ће на ту државу и на нас гледати други? Хоће ли хтети да се друже са нама, да тргују са нама, да инвестирају? Или само да нас купе. Од чега ћемо живети кад све потрошимо на рат, и новац и енергију, и љубав и мржњу, и памет и образ, и прошлост и будућност? Значи, ни они који су овде тобож планирали рат а нису о свему томе размишљали, нису били спремни за њега.
Још мање смо били спремни ми који рат нисмо ни желели, па ни очекивали, упркос његовој очигледности. Кад почнеш да се спремаш за рат, ти му идеш у сусрет. Хтео не хтео, радиш на томе да до њега дође. Зато одбијаш и саму помисао на рат. Када си истински против ти си увек неспреман. И кад већ почне ти још увек верујеш да је то немогуће. Завараваш се да то само неке будале пуцају. Омаловажаваш их и потцењујеш, све мислећи да ће тако нестати, да ће се увредити и посрамљено повући. Знаш да они немају ни стида, ни срама, ни памети, а опет верујеш да ће се то баш тако некако завршити. Или да ће доћи шумар и разјурити их. А знаш да ни шумар није безгрешан. И он је увек гледао своја посла и своје интересе. Ни Европа ни свет нису били спремни, нису били ни довољно свесни опасности, ни довољно озбиљни и објективни у процени ситуације, па стога ни довољно јединствени и одлучни, ни предузимљиви. Када су коначно видели да је ђаво однео шалу, повређене сујете а неспремни да признају своје пропусте, реаговали су више са циљем да проблем нестане, него да буде решен. На крају, признали су све резултате које је рат донео, а да би умирили сопствену савест измислили су хашки Трибунал, који ће накнадно наводно поделити правду. Ни данас не знају шта да раде са наврат-нанос скрпљеном Босном, са недовршеном Македонијом, са разваљеном и исфрустрираном Србијом, са измишљеним Косовом, са опасно подељеном и криминализованом Црном Гором. Са бројним избеглицама. То је основна разлика.
Мора се имати у виду
Ко иде у рат тај је спреман и да погине, ко иде против рата није. Зато су први у предности. Друга њихова предност је што су били повезани, што су деловали заједно.
Као за танго и за рат је потребно двоје. А ми који смо били против, ми смо деловали појединачно, у мањим или већим групама али изоловано. Много смо се дерали, али више да бисмо умирили сопствену савест него што смо веровали да ће то нешто променити. Деловали смо логички, морално, принципијелно, мада то не спада у опис посла у рату. Препознали смо рат као конкретну физичку претњу и опасност, али не сасвим и све оно што му следи, потпуни распад и деградицију свих људских и друштвених вредности и формирање сателитских државица уз злочине, пљачку и корупцију невиђених размера. Са новим елитама које чине најбескрупулознији лажови, лопови и преваранти, лажни верници, патриоте и експерти, најпримитвнији квазиинтелектуалци.
 Ако у западној цивилизацији, којој наводно сви тежимо, кризу, више од економских и демографских питања, сачињавају проблеми проистекли из пада морала (антидруштвена понашања, наркоманија и насиље, распад породице, нестанак етоса рада и осећаја грађанске одговорности и солидарности, слабљење интелектуалне активности и културних стандарда), у какву ли смо тек кризу сви ми запали после рата.
 Као после поплаве на површину је испливао сав друштвени талог, све сам олош и башибозук. Нахрупиле су хорде полуписмених улицканих тврдокожаца без биографије и образа, тајкуни и јапијевци са купљеним дипломама и статусом од наших новаца, који нам продају западна муда за наше бубреге. Шибицари и протуве сваке врсте, постали су најпре контраверзни, а мало по мало и угледни бизнисмени и елита, мада и врапци знају да су се обогатили шверцом свеопштег пропадања.
Све су то последице распада државе и рата, које нисмо имали у виду. Да јесмо и ми бисмо били спремни да погинемо да то спречимо, и онда можда имали неке шансе.
Рату треба бити дорастао. Није то просто донети одлуку да им покажемо, да им јебемо кеву, да убијемо овог или оног, да заузмемо ову или ону чуку, да направимо овакву или онакву државу. А кад им покажемо, шта ће онда бити?
http://magazin-tabloid.com

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s