Како су експерти украли демократију



Шта ће натерати експерте да раде у општем, а не у свом интересу

избори на сваке четири године су занемарљиви у односу на моћ идеологије и рапидних промена у корист владајуће политичкотајкунске класе

Морамо најпре схватити да је цео систем већ крајње недемократски, а онда га мењатина нивоу политичке културе  и институционално.

Ми у томе нисмо успешни из једноставног разлога што као друштво имамо слаба друштвена знања. 

пише Владимир Милутиновић


Иако је то тренутно доста заборављено, политички системи се оцењују према томе колико су добри за све грађане.
На пример, садашњи неолиберални капитализам не може да се оправда као систем аргументом да у њему богати одлично пролазе, већ мора да покаже да је добар за све. Тај квалитет, међутим, није лако постићи: тачније, од кад је света то је била главна тајна политичке теорије. Платон је, на пример, мислио да се тај квалитет може обезбедити једино ако се власт препусти филозофима. Али то се није до сада остварило, а и питање је како би требало да буде протумачено.
Како су долазила модерна времена, све више европских нацијаплус Американциоткрило је да би овај баланс моћи у оквиру кога власт не ради само у корист владајућег слоја него у корист свих може обезбедити једино ако се тој већини, односно, свим грађанима, омогући да могу сменити владаоце. Отуда различите етапе демократизације, где је све више и више људи добило право да учествовује на изборима. Изгледа да су најуређеније нације, попут Швајцараца, веома рано откриле референдуме као крајњи начин да власт остане код грађана. И задржали су их све до данас.
Пошто смо ми само географски близу Швајцарске, да видимо како су ствари стајале код нас у новије време. У доба социјализма за опште добро био је задужен Савез комуниста. Он је имао монопол на тај положај, али је ограничење тог монопола било самоуправљање радника који су имали институционалне могућности да ограничавају моћ владајућег слоја. У доба зрелог социјализма крајем осамдесетих, идеолошка форма је скоро потпуно ослабила, али су права остала. Међутим, онда су дошле тзв. демократске промене. Најпре је читаву деценију Слободан Милошевић пресахнули идеолошки ентузијазам комунизма заменио национализмом, док цела авантура није трагично завршена бомбардовањем из 1999. године. Али у области економије, на формалном нивоу све је још увек стајало на махом непромењеним позицијама. Неколико приватизација је изведено, али је већина имовине остала у друштвеном власништву. На пример, тада су се директори јавних предузећа бирали на конкурсима, управо онако како се сада захтева да буде враћено.
Од 2000. године јавно мнење у прилог капиталистичких односа које се већ формирало о економији и политици могло је да дође до изражаја у институционалним решењима. А ту је, као и у случају национализма, радила спора и сасвим једноставна шема која је трансформисала привреду. Владао је општи консензус да је социјалистичка привреда била лоша управо зато што су управљали радници, запослени. Јер, шта радници знају о управљању предузећима? За управљање треба да буду задужени менаџери, људи који су стручни за те ствари. Паралелно са том причом говорило се о друштвеном власништву као ничијем које се због тога разноси те пропада, што је полако формирало ставприватни власник је увек бољикога смо се наслушали прошлог пролећа у вези продаје Телекома. Ове реченице су типични идеологеми, наизглед тачне и наизглед способне да усмеравају друштвене промене, а у ствари само једнострани закључци који се већ у следећем кораку могу злоупотребити против демократије.
И то се и десило. У име ових реченица спроведена је брза приватизација и препуштање јавних послова у руке тзвексперата“, најчешће економиста и политиколога. Оно што је у међувремену заборављено било је једноставно питање: Шта ће натерати експерте да раде у општем, а не у свом интересу? Један од одговора на ово питање који ми познајемо је типичан за неразвијена друштвапа они увек кажу да раде све у најбољем интересу друштва. Не би нас ваљда око тога варали? Други одговор је да барем од 2000. године постоје слободни избори па су људи могли да казне експерте ако су хтелиМеђутим, демократске процедуре и избори се лако могу изиграти. Ту су лажна уверавања и обећања и затим и дуги период од четири године од избора до избора. Неко ко је једном гласао за вас, за четири године ће можда бити незапослен, медији коији су га раније коликотолико обавештавали можда су приватизовани и почели да преносе само ПР, квалитет јавности, универзитета и школства може бити толико срозан да се критеријуми сасвим промене. Другим речима, избори на сваке четири године су занемарљиви у односу на моћ идеологије и рапидних промена у корист владајуће политичкотајкунске класе. У резерви је увек и национализам како би се пљачка могла ефикасно заогрнути борбом занационалне интересе“.
Уз помоћ ових идеологема, експерти су неометано преузимали управљање државним пословима током последње деценије. Док је било државне имовине за продају и док су кредити усмерени на задуживање државе и лаку зараду од повећане потрошње пристизали, све је изгледало успешно. Али, онда се показало да знање експерата и није било баш тако солидно. Прво је наступила, како Динкић рече, потпуно неочекивана светска економска криза (btw, зар није оно што је превасходно квалификовало екперте за вршење власти било управо то да могу да предвиђају економске процесе?) Славој Жижек је једном рекао да главна идеолошка превара данашњице управо то што су људи успешно убеђени да је криза дошла ниоткуда, као елементарна непогода. А онда се видело да ни у осталим стварима којима су руководили експерти не стојимо најбоље. Приватизација је махом доносила пустош у градове Србије, индустријска производња је стагнирала и тренутно је за 20% мања него 1998. године, а број незапослених се попео на 770.000 хиљада. Држава је рапидно корумпирана у свим сегментима, у јавним набавкама нестаје око милијарду еура годишње итд. Другим речима, систем је потпуно заказаоОд њега су користи имали само они који су се запослили у страним солидним компанијама и они који су искористили бенефиције власти за добру зараду и то је то. Огромна већина других остала је кратких рукава.
И ту смо дошли до садашњег тренутка. Све ове чињенице су познате. Али, далеко  од тога да је јасно како је до њих дошло. Иако је потпуно јасно да је систем у ћорсокаку, све наше странке намеравају да наставе истим путем. Јер, овај систем за било кога ко је у странкама или близу њих није био неповољан. Приватизована држава у којој влада непотизам и произвољност наравно погодује слоју на власти. Међутим, ни беда ни незадовљство осталих грађана се истовремено не могу баш сасвим игнорисати.
Барем једна наша странка (Г17+/УРС) изабрала је да овај проблем реши на оригиналан начин путем концептадеполитизацијеидепартизације”. Идеја је једноставна. Данашњи систем није демократија него партократија, јер су партије узеле превелику моћ, оне су постале агенције за запошљавање, баве се само поделом плена и синекура у јавним предузећима. Превише је то моћи код партија. Динкић сада предлаже да се та моћ смањи тако што ће се укинути управни одбори и заменити бордовима директора, увести конкурси за избор дирекотора у јавним предузећима, а избор препустити независним агенцијама, и да се мандат директора одвоји од мандата владе. На тај начин партије губе нешто од транспарентне моћи. Узгред буди речено од исте оне моћи која је хваљена када се систем успостављао јер ће се наводно знати ко је за шта одговоран.
Али, и то је за нас сада важно, тенденција давања моћи експертима не би се зауставила него би била настављена. Јер, ко би седео унезависним агенцијама“?  Поред тога, а не мање важно, откуд толике независне агенције у држави у којој и фактички и формално нема независних институција и којомопет по Динкићевим речимауправљају монополи у економији и политици. Наше тзв. независне институције (осим једног или два игнорисана и скрајнута изузетка) попуњене су кадровима који нити показују било какву независност нити су формално независни пошто су изабрани у скупштини тренутном партијском већином. Другим речима, исти они партијски  “експертикоји су до сададевастирали јавни секторсад би седели у бордовима директора и независним агенцијама само овог пута још моћнији и заштићенији од демократског процеса. Тзв. независне институције настале су управо као савремена верзија заштитиника јавног добра. Али, да би оне заиста функционисале као независне потребна је демократска култура, односно, јасна свест о томе какве морају бити независне институције и заинтересованост друштва да их штити. Ми немамо ту демократску културу, иначе не би имали поменуте монополе у економији и политици. То значи да тзв. „независне институцијеуместо да буду једна од полуга демократије, данас представљају идеалан пример  симулакрума. Оне су нешто као остварена утопија експерата: потпуно одмандата владенезависна моћ, располагање друштвеним ресурсима без икакве одговорности уз ореолнезависностии уз адекватне накнаде за раду висини плате судија врховног  суда.”
Као што се и могло очекивати, Динкић није ни за јоту променио своја опредељења када се сетио да живимо у партократији, он се само сетио да то не би више морало да буде тако очигледно. Стара парола да не треба да управљају они који не знајуа то је већинаи даље је у пуној снази. Али, као што показује и Динкићева потреба да денунцира сам себе, овако се још дуго не може. Ако желимо да власт поново буде у интересу свих мораћемо се сами потрудити. Експерти то неће урадити за нас. Морамо најпре схватити да је цео систем већ крајње недемократски, а онда га мењатина нивоу политичке културе  и институционално.
Ми у томе нисмо успешни из једноставног разлога што као друштво имамо слабе капацитете, слаба друштвена знања. Због тога можемо тако лако да купујемо пароле да ће експерти све средити или да је за демократију довољан формалан избор између две алтернативе (с тим да једна од њих обичнонема алтернативу“).  За демократију је потребан баланс друштвене моћи. Данас је грађанима остала једино могућност да једном у четири године гласају. Чак им ни локални избори нису померени за две године у односу на републичке, него цела политичка класа има 4 године потпуног мира. Општа резигнација у односу на предстојеће изборе јасно показује колико има реалне моћи у могућности да се гласа сваке 4 године. Политичке странке додуше мало стрепе од тог дана, али истовремено  знају да је  успостављена толика неравнотежа моћи, да ће бомбардовање ПРом, ситна подмићивања (ево сад ћемо добити 50 евра од Телекома) и, најзад, непостојање изборне алтернативе, помоћи да се прегура и тај дан.
За демократију то није довољно. За њу је потребно заиста независно новинарство, независни судови, свесни грађани и институционална заштита њиховог утицаја на политику. У том погледу је занимљиво како код толикепартијске хоботнице која прождире друштвоидевастира јавни сектор”  нико није предложио да директоре јавних предузећа бирају запослени. Они можда не би прождирали сами себе. И недавни предлог да се о Косову одлучи референдумом дочекан је у неолибералним медијима негодовањем и аргументацијом да смо политичаре бирали да одлучују уместо нас, па онда не би требало да поново ту дужност сваљују на нас. И ово је само наставак антидемократског тренда који је јачао паралелно са усавршавањем формалне демократије  и имплементирањем европских институција.
Ствари су ту доста једноставнеДа би друштво било демократско мора постојати баланс моћи између грађана и вођства. Ако се било коме препусти властпартији, мноштву истих партија, експертима, капиталудруштво ће бити недемократско, а социјалне разлике ће расти. Ми већ живимо у друштву у коме смо већину демократских полуга изгубили. Независно новинарство више немамо, независну интелигенцију смо скрајнули и радимо на томе да је нема.
Бетранд Расел је једном рекао нешто овако: ”Питање ко треба да влада погрешно је постављено. Довољно је ако можемо да сменимо лошу владу.”
Ми смо најпре одлучили да треба да владају експерти, а сада је остало само још питањеможемо ли да их сменимо?

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s