Гаврило наших дана

                                                   

Пише: Драгослав Павков


Код нас све мора на тежи начин…
Потрошио сам више него довољно свог „земаљског“ времена да бих ствари смео да гледам емотивно и жмурећи на једно око; ипак, без обзира на то колико ових дана колачим очи – једноставно не видим светло на крају тунела у који смо ушли са наметнутом нам темом – најављеном геј-парадом.
Кад кажем „ми“, мислим на нас који смо помислили да су Двери снага у настајању која ће мобилисати Србе и режим Бориса Тадића отерати у ропотарницу историје. Нажалост, изгледа да неће ићи тако једноставно… Неколико је разлога за такав утисак, а основни је тај што изгледа да као друштво још нисмо спремни да преузмемо одговорност за своје животе и своје судбине; чини се да нам је некако лакше кад имамо некога ко ће нам увек бити крив за лењост, кукавичлук, склоност “ ‘лебу без мотике“… Ту нам је Власт увек на располагању; ми по њој пљујемо, а носиоци власти заузврат неометано пуне џепове.
Нормално – нико не воли да га се пљује, али за одређену цену…

Због чега мислим да наше друштво још није спремно за транзицију? Неколико је разлога…
Велика већина грађана Србије хомосексуалност не доживљава као нешто што је вредно било какве дебате, а камоли као разлог да изађе на улице и активно се бори „за“ или „против“. Једноставно, људи мисле да постоје питања која су за ово друштво важнија и ургентнија. Па ако не протестујемо против независности „косова“, распродаје српске земље хрватским тајкунима тј.хрватској држави, доношења скандалозних закона – нећемо вала ни против педера, и они су људи… Ако у божијем обору има места за свакакву марву, нека буде и за њих…


Питање менталитета
Шта је то што је Двери определило да геј-параду узму за камен међаш по коме ће симпатизери –  садашњи и будући, препознавати ту политичку организацију? Знате оно: Двери? Аха, то су они што су против педера…
Лично, мислим да је реч о непознавању српског менталитета. У Србији а поготово у Београду, једноставно не постоји довољно људи свесних да професионални педери угрожавају темеље друштва, људи спремних да изађу на улице и кажу властима да је геј-парада тачка лома где се одлучује о томе куда и како даље. 
То што се неко изјашњава у стилу: „Све то треба послати на брање кукуруза или у рудник…“, никако не значи да је терапеут спреман да се одрекне недељног дремежа и изађе да се туче с полицијом ангажованом на обезбеђењу геј-параде.
Што је још важније, они који су пре месец дана најавили да ће „на дан геј-параде на улице Београда извести 100 000 људи“ данас имају проблем са тим како анимирати толики свет да се јавно декларише као анти-геј.
Једноставно, људи ће радије остати код куће него се изложити ризику да буду део групе затуцаних типова коју ће режимски медији окарактерисати као назадњачку, клерофашистичку, итд. Лично се противим професионализацији хомосексуалности и бићу на улици тог дана да изразим своје незадовољство чињеницом да је једна групација са маргине успела да добије толику подршку режима, подршку о којој само могу да сањају труднице, избеглице, ратни ветерани…
Али ја нисам типичан Србин; ја сам самоодржив. Оно мало колико ми треба лако зарадим… Немам обавезу да будем политички коректан, моје радно место не зависи од тога је ли ми шеф гејфрендли или антигеј, заправо – уопште немам шефа… Немам кредит… Колико људи сличних мени данас живи у Србији?
Ко и са каквим правом очекује да просечан Србин, онај који ради за двеста евра месечно, који плаћа стан и издржава студента, отплаћује лизинг за кола или „летовање на одложено“  доведе у питање своју егзистенцију, будућност своје породице и лични комфор због групе паћеника који себи не могу да нађу рибу па су одлучили да су „геј“? Или су плаћени да буду „геј“, или су стварно „геј“, кога брига?


Верници или саборци?
Пре више од месец дана, неколицини људи сам послао мејл у коме сам детаљно образложио због чега мислим да је штетно почињати битке које не можемо да добијемо. Због чега је боље деловати проактивно него реактивно. Због чега је боље изабрати време и место за борбу него прихватити је тамо где непријатељ хоће… Због чега је боље организовано бојкотовати професионалне педере него им давати публицитет и ореол жртве, а себи стварати имиџ насилног хомофоба и то на почетку предизборне кампање.
Једни су моје мишљење примили к знању и занемарили га, други су рекли да се нешто „мора учинити, боље ишта него ништа…“, трећи су са мном прекинули комуникацију, ваљда неће да се компромитују преписком са неким ко би сутра могао да буде проглашен за издајника.

Шта је циљ свог овог писанија?
Критика и упозорење Дверима; вас сматрам својима и кад вас чупам за уши, чиним то из истих разлога због којих чупам своју децу кад ме не слушају. Када најавите долазак 100 000 људи на неку манифестацију па била то и Породична шетња, долазак упола мање њих је неуспех и за то неко мора да одговара. Долазак 10 000 људи колико се јуче провлачи кроз медије је катастрофа; окупљање десет пута мање људи него што је најављено на почетку кампање против „параде поноса“ је неуспех организатора а успех режима. Ако се то деси, Борис Тадић ће се исте вечери појавити у „Утиску недеље“ и објавити како је данас сваком јасно да је Србија (под његовим мудрим вођством) демократска земља у којој свако има право да искаже своје мишљење и свој политички став. Ако неко са тих 10 000 људи чији излазак на улице се најављује покуша да љуља Тадићев кавез, превариће и себе и њих. Полиција ће их разбити (и буквално), и у свет послати слике о томе како се „демократска власт успешно обрачунава са групицом екстремиста…“ па нека се још неко усуди да каже како је Тадићева и Дачићева Србија нестабилна земља.
У граду од два милиона становника 10 000 људи се час посла окупи  на дочеку спортиста. То није снага која може да сруши и промени било шта, то је група која може да слави али не може да забрине било кога из власти. Узгред, размишља ли неко о чињеници да се људи радије окупљају тамо где се осећају као део нечега великог, лепог и стваралачког, него на местима где се било шта руши, укључујући и режим?

Промене у Србији може да донесе пар ствари:
Догађај попут проглашења независности „Косова“ који је мајсторским спином претворен у „Косово за патике“- ако се неко сећа;
страни новац, који би неко пласирао овде да би остварио своје интересе, не наше него своје;
промена начина размишљања и прихватање чињенице да су демократске процедуре једини пут који може да доведе до квалитетних промена.

Овај трећи начин је једини исправан; до промена може доћи некаквим превратом, али то би биле једино персоналне промене, а то нас очекује већ на следећим изборима па чему онда револуција? Да ми лепо сачекамо мај 2012… Мало ће да сјаше Борат а да узјаше Тома, па ће онда опет за четири године да се замене, мирно и демократски.
Други начин смо пробали и уопште нам се не допада; овог пута је новац амерички, сутра ће се инвеститор променити, али шта је ту добро за Србе и Србију? Знам, за поједине Србе ће бити добро како год окренеш, али, како нам више не досади да је добро стално једним те истим људима?


Како нам не досади?
Ево, имам пример из комшилука: Деда био комуниста, доселио из Црне Горе у швапску кућу као колониста ’46. Још увек ни кључ на ајнфорту није променио… Отац комуниста па социјалиста, један од јачих Слобиних агитатора за Зајам и сва друга чудеса… Син задрти монархиста и равногорац, чујем да се намешта као фактор на кога се мора рачунати у „догађајима који следе“… Сви живе у истој кући, једу за истим столом, живе од дедине борачке и очеве директорске пензије и синове менаџерске плате… Политички плурализам пар екселанс, мирољубива коегзистенција на делу; и што је најважније – сви су у праву, како год да се обрне, та породица је увек „угледна“.
Док се то не промени нема нам даље; када механичар у мотор уместо уља наспе антифриз и мотор зариба – не очекујеш од њега да тај исти мотор ремонтује него кола возиш другоме, неком ко је стручнији, одговорнији, пажљивији…
У сређеној сељачкој породици када човек остари, док је „при себи“ тј. док је свестан да више не може да пружи максимум, он сазове чланове домаћинства и предложи да се одреди нови домаћин кога ће сви остали слушати… Тако би требало да се ради и у држави, то је оно по чему се домаћин разликује од скоројевића.
Први је свестан својих могућности, док други мисли да се новцем може купити све: Знање, углед, поштење… Не може, не треба да може и никада неће моћи…
А ако домаћин кога смо грешком изабрали јер је округло лагао док су га подржавали којекакви евроамерички центри моћи неће сам да сазове „задругу“ у томе му треба припомоћи. Али не преко геј-параде; људи моји, па зар сутра да нам кажу како су они Гаврило Принцип 21. века?