пише: Владимир Милутиновић
Када неки министар изјави да је код неке набавке која је изазвала пажњу јавности све било по закону, он у ствари каже: послали смо мејлове или писма на три адресе и одрадили смо ту набавку. НИКО ДРУГИ НИ ПРЕ НИ ПОСЛЕ не зна да се јавна набавка догодила. Све је по закону.
Европска канцеларија у Србији проценила је да се на јавним набавкама годишње у Србији изгуби око 1.000.000.000 евра. Та цифра је у ствари огроман део кредита који Србија узима.
Ни евро од ове милијарде евра није завршио у школству, здравству итд. уопште у „прегломазном и растрошном јавном сектору“, чија се „реформа“ односно смањење и приватизација ових месеци захтева.
Транспарентност је данас један од основних демократских појмова. Он подразумева да послови демократске власти морају да буду доступни јавности. Другим речима, требало би да можемо да знамо шта власт ради онолико детаљно колико желимо. Питање је: да ли је то тако? Да ли то можемо да знамо и да ли је систем окренут тој могућности.
Једна од најважнијих ствари је да би требало да можемо да знамо како се троши јавни новац. Хајде да то погледамо на примеру тзв. јавне набавке мале вредности. “Мала вредност” и није тако мала, изгледа да је то негде окоо 30.000 евра. Колико су ове јавне набавке транспарентне?
Ове набавке регулише више прописа, најпре, Закон о јавним набавкама и правилници који ближе регулишу ову област. Правилник о поступку јавне набавке мале вредности питање транспарентности регулише овако:
|
Члан 9.
У поступак јавне набавке мале вредности, наручилац позива најмање три потенцијална понуђача да поднесу понуде.
Позив за подношење понуде упућује се путем поште, телефаксом или у електронском облику.
Позив из става 1. овог члана наручилац може да се објави и на Порталу јавних набавки.
Понуде се достављају у року који је одређен у позиву за подношење понуде.
Члан 10.
Понуде се припремају и подносе у складу са позивом за подношење понуде и конкурсном документацијом која се доставља у прилогу позива за подношење понуда.
|
У пракси то значи да за неку јавну набавку знају само 3 фирме које је изабрао наручилац. Он може, а не мора, да јавни позив за набавку мале вредности објави на Порталу јавних набавки.
Додуше, Закон каже да се сви јавни позиви објављују Службеном Гласнику Републике Србије (СГ). Ако сте обичан грађанин, то вам неће бити од велике помоћи јер је годишња претплата на електронско издање Службеног гласника 28.000 динара. До СГ у обичном животу долазе само они који имају новца за то.
Дакле, када неки наручилац пошаље три мејла на адресе три фирме, он је задовољио све захтеве конкурентности и транспарентности код јавне набавке до 30.000 евра. Односно, када неки министар изјави да је код неке набавке која је изазвала пажњу јавности све било по закону, он у ствари каже: послали смо мејлове или писма на три адресе и одрадили смо ту набавку. НИКО ДРУГИ НИ ПРЕ НИ ПОСЛЕ не зна да се јавна набавка догодила. Све је по закону.
Дакле, обичан грађанин, који нема само за те сврхе 28.000 годишње за Службени гласник у електронском издању (у штампаном је 31.000), који хоће да погледа Портал јавних набавки да види има ли тамо нечега, о некој јавној набавки не може да зна апсолутно ништа.
Фирме које се баве делатношћу која је у вези са јавном набавком, такође не могу ништа, све и ако су претплаћене на СГ, јер им је потребан позив наручиоца да би конкурисале.
Ако неки министар или начелник има само две фирме којима може формално послати позив, а да зна да они неће информације ширити или тражити своја права у поступку, о јавној набавци, цени итд. знаће само он и фирма која је добила посао.
Добро, рећи ћете ви, а где су медији. Извештај објављен у Блицу[i] је типичан начин извештавања медија о јавним набавкама. Ту је информација о томе колико је град, рецимо, потрошио на неки јавно видљив посао, ПР похвала посла и то је то. Ништа од података који су битни за контролу трошења јавног новца ту по правилу нема.
Дакле, једини начин, да било шта битно сазнате о томе: ко је извођач радова или понуђаћ који је добио посао, које су понуде стигле, каква је конкурсна документација, односно , да ли је цена надувана итд, јесте да по Закону о слободном приступу информацијама који постоји тек неколико година тражите копију докумената и конкурсне документације. А онда се можете обратити медијима.
Ми имамо већ искуства са овим процесом. Тачније, имамо само једно или два искуства са тиме. Коалиција за надзор јавних финансија из Прокупља, прошле је године пронашла да је сајт акције „Очистимо Србију“, плаћен 29.000 евра по поступку за јавну набавку мале вредности. У том тренутнку сајт је садржавао само једну фласх анимацију, а касније му је додат регуларан облик једног просечног Јоомла сајта. Због ове набавке Коалиција је оптужила министра Оливера Дулића за нерационално трошење средстава и могућу корупцију. Из министарства је одговорено да је све урађено „по закону“, а да цену оправдава то што је сајт урађен у напредном ЦМС програмском језику. Иначе, ЦМС је код који је део скоро сваког данашњег сајта, а поменута Јоомла је пример таквог бесплатног кода.
После свега, није било никаквих последица.
Али овде је нешто друго битно. Овде је изабран сајт због тога што је сајт као предмет јавне набавке свима лако доступан – сви могу лако да виде шта је плаћено толико и толико. Колико је других послова вредних 30.000 евра или више, који нису тако доступни?
Европска канцеларија у Србији проценила је да се на јавним набавкама годишње у Србији изгуби око 1.000.000.000 евра. Та цифра је у ствари огроман део кредита који Србија узима.
И још један детаљ. Ни евро од ове милијарде евра није завршио у школству, здравству итд. уопште у „прегломазном и растрошном јавном сектору“, чија сереформа“ односно смањење и приватизација ових месеци захтева. Скоро све је завршило у приватним рукама. Па ипак нико, макар нико озбиљно, не тражи да се ово одливање новца спречи, а сви мисле да би било добро да имамо мање лекара и професора, јер немамо ми новца за толики „јавни сектор“. „
Мислите о томе.
http://filozofijainfo.com
P R E V R A T 