Жртве тровања

Пише: Драгослав Павков

„БЕОГРАД- Хашки оптуженик Ратко Младић смештен је на болничко лечење због упале плућа, изјавио је у понедељак вече његов адвокат Милош Шаљић.
„Управа затвора у Схевенингену обавестила ме је да је Младић смештен у болницу, наводно због упале плућа, али нису хтрели да кажу у коју“, рекао је Шаљић.“

Ова ТАНЈУГ-ова вест не би требала да изазове нарочито занимање наше јавности да се не ради о стицају да кажемо чудних околности. Дан пре хоспитализације генерала Младиће, у бањалучку болницу је примљен и председник Републике Српске Милорад Додик. Ако на тренутак престанемо  да се правимо блесави и прихватимо као чињеницу да се о нама (становницима римског Илирика) одавно не одлучује овде већ на неким другим местима, чини ми се да је размишљање о угрожености живота два  глобално „нај неприхватљивија Србина “ оправдано.

Милорад Додик је на добром путу да од кооперативног менаџера и миљеника западних Влада постане нешто слично „балканском касапину Милошевићу“. Са пригушивачем  додуше, али на исто се своди –  оно што Милошевић није умео да постигне на „свој“ начин, Миле Додик веома успешно постиже упорним захтевима да се принципи које „међународна заједница“ примењује на другим местима широм света – примене и према Републици Српској. Као човек свестан моћи и важности медија, Додик не пропушта прилике да се у њима појављује и заступа интересе не само народа који га је изабрао, већ се на мала врата наметнуо као својеврсни заступник Срба уопште. Рекао бих да је то основни проблем који Запад има с њим; они му „дали“ да се игра власти у БиХ (под надзором „високог представника“), а он узео па даје изјаве о Космету а и шире…
И одмах „благе стомачне тегобе“; просто не могу да се одлучим коме више одговара Додикова  „исцрпљеност због интензивних активности“: Његовим евро-атлантским партнерима  (јер им квари нирвану о којој мантра ОХР, а њихови бирачи онда трипују како су ОНИ богзнакако успешно „уредили“ БиХ) или српским бранитељима светиња који су „к’о један“ спремни да на звук бојне трубе оплету по тастатури.
За ове прве ме баш брига, они само раде свој посао, у интересу Влада које су их за тај посао одабрале; ови други су ми проблем: Пут ка излечењу (појединца или друштва) почиње са дијагнозом болести, проценом способности организма да одговори на терапију и знању и посвећености терапеута.

Дијагноза „косметског проблема“ гласи: Аутономна покрајина Косово и Метохија је од стране НАТО-а бруталном агресијом (на коју Србија није на прави начин и по правилима војне струке одговорила) привремено окупиран део Србије.
Под заштитом окупатора, већинско албанско становништво је протерало, опљачкало или лишило живота већи део Срба  становника те покрајине. Власти Републике Србије нису имале вољу и начин да се таквим активностима супротставе.
Становници АП Косово и Метохија албанске народности су већински и одушевљено прогласили независност те покрајине од Србије и своју „државу“ су назвали „Република Косова“; ту „државу“ до данас је признао мањи број чланица УН, додуше, проблем је што су међу њима  државе које „кроје капу“ целом свету, па и озбиљнијим играчима него што ће то Србија икада бити.
„Болест“ је искомпликована чињеницом да органи државе Србије (иако им то Устав у својој преамбули недвосмислено забрањује) имплиците таквој „држави“ дају легитимитет преговарајући са њеним „представницима“ о разним питањима (што их квалификује за велеиздајнике чим нека нова власт промени  Кривични законик).

И то би углавном било то, онако како ја видим; све политичке гарнитуре које су од агресије до данас биле на власти покушавале су да Космет „мирно и демократски“ врате у уставноправни поредак Србије, што је наравно изазвало чуђење, а затим смех и спрдњу „међународних чинилаца“… Па да су хтели да нам враћају Косово – не би га ни отимали, ко кога овде зајебава!?
Нарочито их забавља позивање на неку „резолуцију 12-44“ (коју неки тако зову покушавајући да испадну паметни, иако је сваком јасно да је реч о 1244-тој резолуцији СБ ОУН); да се не лажемо, тај документ је Србији (Југославији) понуђен као нека врста амортизера, да би тадашњи председник на неки начин „сачувао образ“ пред сопственим бирачким телом после „кумановске битке“ под оним великим шатором у којој смо поражени.
Али, нисмо потпуно поражени тада; коначно смо дотучени када смо за председника државе изабрали Бориса Тадића а Војску, једино што је код српских непријатеља изазивало жмарце – предали његовом куму курсаџији из Квантика.

Дакле, ако се сложимо да за зеленим столом (тренутно) немамо шансе да се изборимо за повратак Космета под суверенитет Србије, шта преостаје као решење?

Можемо ли ми Срби коначно да се усагласимо у томе да ДАНАС међу нама једноставно нема ко да ратује за било шта, па ни за српско Косово? 


Србија данас је земља са малим прираштајем; немамо деце ни за школе а камоли за војску… Која је узгред тако професионализована да сам у недељу на бувљаку војника Специјалне бригаде затекао како купује половне војничке чизме од пензионисаног заставника. Јел’ се то враћамо на стазе Сутјеске, Неретве и песму „Боса Мара Босну прегазила“?
Ко су онда људи који би требали да попуне јединице Војске за напад на Тачићеву „државу“? Ови који по порталима кукају како им шаљу позиве да се јаве ради одређивања ратног распореда, Срби из дијаспоре, Кркобабићеви соколови или обезглављени Радикали !? Ако сам неку групацију испустио молим за извињење.

Друго, чак и да државно руководство донесе одлуку о мобилизацији, ратне јединице које би требале да прихвате војне обвезнике не постоје. Нема их. Када је прављена преформација Војске „по НАТО стандардима“ ратне јединице ( у којима се у мирнодопским условима окупљају, обучавају и увежбавају војни обвезници/резервисти) су расформиране.
Они који скачу на задње ноге јер одајем војне тајне могу да се опусте: Ни војне тајне више нема.
Додуше, војна тајна је до јуче мистификована и под њу се могло подвести свашта, а најчешће се користила као изговор за прогон недисциплинованих појединаца или за „паковање“ непријатељског рада у тежим случајевима. У времену интернета, мобилних телефона, АВАКС-а и шпијунских сателита – бројно стање, наоружање и размештај јединица су подаци доступни сваком заинтересованом.
Оно што би требало да буде тајно, то су процене о оспособљености људства, стање материјално техничких средстава, наоружања и муниције, морал и мотивисаност јединица, персонални подаци старешина, посебно оних на високим положајима…
Али, о каквој тајности можемо разговарати у земљи у којој у министарству одбране седе официри војног савеза који нам је агресијом отео део територије и који док ово пишем обучава „официре“ албанске паравојске на Космету и помаже им у припреми напада на простор северно од реке Ибар? Хоћемо ли коначно престати да се лажемо и причамо „шта је баби мило па јој се снило“?

Животе генерала Ратка Младића који се ваљда префорсирао на једрењу испред Схевенингена па добио упалу плућа и Милорада Додика, грмаља који без проблема може да поједе пола јањца, али се ето уморио од „интензивних политичких активности“ и покварио желудац, ћемо спасити тако што ћемо се колективно уозбиљити па неће бити сврхе да их непријатељи трују; не можеш потровати десет милиона људи, то би био геноцид већи од „сребреничког“.

У предстојећој предизборној кампањи кандидате треба питати каква конкретна решења предлажу за расплет косметског Гордијевог чвора; у случају да почну туц-муц, Европа, УН, међународно право – одмах им рећи да немају подршку, да смисле нешто боље и реалније.
Исто се односи и на оне који се бусају у јуначке груди и причају како ће бранити Србе „свим средствима“; од њих  тражити да се изјасне која су то средства и како намеравају да их употребе. Ако помену Војску, будите убеђени да лажу. Србија војску нема. Ово што се данас назива „Војска Србије“ није српска војска већ јединица за привлачење белосветских терориста разних боја, раса и идеологија којима су се САД некада некако замериле – на ове просторе. Због чега САД и НГ Охаја овакву „војску“ подржавају и кују у звезде знам; али не знам како та „војска“ користи Србији ако се потуца по Африци док њеним грађанима прети напад под „контролом“ НАТО-а?

Па за кога гласати?
За оне који покажу да су свесни (мрске нам) релности, али који истовремено докажу да се не плаше да јој се супротставе.
Којима ће први акт кога предложе у Скупштини бити Предлог резолуције о проглашењу привремене окупације Аутономне покрајине Косово и Метохија и стављање ван снаге свих споразума које су са окупационим снагама склопиле претходне Владе, а за које се утврди да су штетни по безбедност, суверенитет и територијални интегритет Србије.
Који се неће устручавати да српској и светској јавности јасно означе кога (и зашто) сматрају непријатељем а кога (и зашто) пријатељем на глобалном нивоу.
Који ће јасно дефинисати и суду јавности предложити главне националне интересе; земља у којој половина становништва бечи очи у ЕУ од које очекује небо са кога падају печене шеве док друга половина исто чини гледајући у Русију и фантомски БРИК од којих очекује да раде наш посао, нема прогреса и просперитета.
Свако ко друкчије каже – лаже, неби ли се докопао своје четири године на народној грбачи, те тако збринуо себе и пар својих покољења.

А што се тиче Косова: Тамошњим Србима Србија мора пружити СВАКУ помоћ и подршку, укључујући оружану за случај да буду нападнути од стране „косовског“ башибозука. Овде није битно како би се та помоћ допремала и реализовала – то је техничко питање. Оно што је кључно је да косметски Срби знају да Србија стоји иза њих са свим својим капацитетима – ма колики да су. Ко би испред њих био овлашћен да ту помоћ прима и распоређује је такође техничко питање. Искустава из РСК, РС и агресије ’99. имамо више него што бисмо желели…

У Уједињеним Нацијама представник Србије мора јасно рећи да је за Србију питање Космета трајно отворено као и да Србија задржава право да НА СВАКИ НАЧИН помаже лојалне себи, свом Уставу и законима. Ако ништа друго, на тај начин ће барем присилити САД и њихове савезнике да признају да су обични окупатори, а на унутрашњем плану ће зачепити уста НАТО- лобистима који тврде да НАТО широм Илирика само помаже демократске процесе.

Срби у опкољеним енклавама од Републике Србије такође морају добити сваку могућу помоћ и подршку али у виду правне и социјалне помоћи уместо као до сада да човек пријављен у Ораховцу заправо живи у Краљеву, а тамо оде два пута месечно да уз асистенцију КФОР-а дигне „косовску“ и „србијанску“ плату. Срби који ЖИВЕ у енклавама су стварни чувари и представници Српства на тим просторима; док су они лојални Србији – „косова“ неће бити држава. Али њихова лојалност је немоћна пред празним трбухом, пред спрдњом граЏанске србије, пред безнађем које шири данашњи режим. Дакле, људи морају да наслуте светло на крају тунела да би наставили ходати кроз мрак, иначе – чему труд?

И, урадимо коначно нешто за себе без превише паметовања и калкулисања, покушајмо да за промену послушамо инстикт, који верујте – зна да изненади. Оно што нам се чини као превише једноставно и очигледно, често управо и јесте баш то: Помозимо себи и Бог ће нам помоћи…
Срећа прати храбре…
Јел’ треба још која?
А Мили Додику препорука: Угледајте се на старог вука Младића. Он зна ко зна и зато инсистира да га прегледају руски лекари.