Владимир Петровић Пижон улази у свлачионицу. Његове очи су хладне, његово лице не одаје ни најмању назнаку емоције. Национални фудбалски тим Републике Србије посматра га као један. Напољу, чује се хук са Људски Врт стадиона у Марибору.
– Слушајте момци – почиње он, а репрезентација слуша као један. – Многи су ме критиковали у медијима због мојих изјава. Као, превише сам одмерен, немам нападачки дух. Требало је да кажем да ћемо прегазити ове глупе Словенце, како ћемо им од буље направити тунел испод Алпа. Ја нисам такав човек, момци. Видите, у мојој богатој каријери, имао сам прилику да радим у Кини, великој земљи, великој. И мудрој. Тамо сам научио много тога, док сам, као што знате, водио Даилан Шиде фудбалски клуб, а затим и репрезентацију. Много сам научио од Кинеза. Да ли дрво које падне у шуми, а нема ко да га чује, прави звук? Видите, такве ствари дају мудрост, спортску и животну. Ја знам да не смемо да подцењујемо Словенце. Распичкали су нам Југу из кеца у кец, а сада се радујемо када нам продају хлеб и млеко у њиховим супер–маркетима. Разумете, изјебали су нас а да и сами не знамо како. Опасан је Словенца, префриган је Словенца. Нису прошли на ЕП, ништа им ова утакмица не значи, али неће нас пустити, јер су ђубрад. Али нећемо пуно о њима. Морамо да причамо о нама. Нама, јер смо тим, је ли тако Станковићу, соколе?
Дејан Станковић клима главом, држећи у крилу награду која обележава стоту одиграну утакмицу за репрезентацију.
– Јесте, нормално да јесте. Хајде сада да прођемо кроз тактику још једном – наставља Владимир Петровић. – Само полако. Ко жури тај губи. Немојте сувише брзо да преносите игру, нити да правите дуга додавања, када знате да вам не иду. Ако нисте сигурни шта се дешава, вратите назад лопту, дуго траје тих 90 минута. Тошићу, рачунамо на твој дриблинг, стално и увек. Процени када би требало да додаш, али мој савет: немој то радити уопште. Право до шеснаестерца, баци и голмана ако можеш, без шута, само улети у го са лоптом у ногама. То ће деморалисати Словенца! Јовановићу, чујемо да си гледао последњих дана “Магнолију“, “Биће крви“ и сличне, снажне драме са упечатљивим глумачким кадром. Одлично. Све како смо се договорили – каже и заверенички клима главом.
Јовановић чини исто.
– Даље. Стартоваће Мрђа у нападу, али ти Мрђа ништа нећеш урадити, па нећу да трошим речи. У другом полувремену улазе Пантелић и Красић, соколови моји. Пантелићу, теби ништа не могу да саветујем, ти си формиран играч који поседује дубинско разумевање ове комплексне игре коју Хрвати зову ногомет, Американци сокер, а сви остали фудбал. Уживам сваки пут када успеш да примиш лопту; како се крећеш пре него што паднеш, и посебно сваки пут када се не враћаш у одбрану, али се зато бацаш на одбијене лопте у нападу, и трчиш за њима као ментално хендикепирано дете за голубовима, иако би свако друго, једнако ментално хендикепирано дете видело из авиона да нећеш стићи. Браво, како те млади на интенету, видео сам, зову, Пантела. Красићу, ти си исто добар, али су те жабари мало покварили. Много бре нешто додајеш у последње време, нема оних дивних индивидуалних акција када дриблаш два одбрамбењака забијен у углу терена, а онда ни не изнудиш корнер. Причај са Тошићем где грешиш. Видићу – окреће се Петровић ка једином човеку чије лице показује мање емоција него његово – Немања. Мањане. Српски зиде. Српски бедеме! Српски капитену Манчестер Ситија, највећег тим на планети Земљи! Ти држиш одбрану у рукама, а ако буде требало да се одлучује, твоји челични српски живци из Србије ће пресудити. Могу ти само једно саветовати: ако дође до пенала, сети се Роналдове технике. Португалца, не дебелог Бразилца.
Петровић гледа на сат и спаја руке.
– То би било то – сви устају, али се Петровић накашљавам. – Још само нешто.
Сви седају.
– Коларов. Коларове. Кооо-Ларов, како би то рекао твој имењак Аца са РТС-а. Знате да не волим да кудим, него само хвалим, али морам нешто да кажем. Слушај бре Коларов, који је бре твој проблем?! Шта се бре ти ложиш?! Који ти је курац да трчиш стално, горе-доле, бре јеси ти дошао овде да тренираш за маратон?! Има те свуда, напад, одбрана, добро убацујеш, имаш сјајан преглед игре, знаш када би требало да шутираш, када да додаш, ретко грешиш. Па је ли ‘оћеш да сви изгледамо као мајмуни? Као немотивисани, неталентовани и генерално потпуни искључени јадници који немају шта да траже на ЕП? Бре, одјеби бре са тим трудом, способношћу и пожртвованошћу, Коларове, ко си ти да се због тебе сви лоше осећамо? Када завршиш напад и крене контра, немој одмах да се враћаш, која ти је пичка материна?! Па је ли сви треба да се враћају? И Пантела исто? Немој ме бре зајебавати. Знам да си ти из Премијер лиге, али брате, ако ‘оћеш да будеш Енглез, носи кишобран! – црвенило из Петровићевог лица почиње да бледи. – А сада, изађите на терен и развалите те глупе Словенце! – завршава Петровић гласно.
Сви се деру и тапшу, Марко Пантелић први скаче и излеће на најближа врата. Сви се умирују и гледају у том правцу. Две секунде касније, Пантелић се враћа.
– Значи брате, ово је остава.
P R E V R A T 
jel ovo đorđe vukadinović sindrom…ne tugujte bračo Iliri, pa prošli su i CG i Bosna I hrvatska…и немој Пижона идола мог детињства да дираш,,,ПИИИИЖООНЕЕ ЕЕ
Sviđa mi seSviđa mi se
Brano, ti si kanda zdravo bolestan…
Sviđa mi seSviđa mi se
ствар је у нашим чувеним поделама… мислим, не може Стојковић, јер је променио дрес, а Пииижоонеее је носио тај дрес који је овај променио, па зато Јоргачевић прима кроз уши… у Бразилу су преносили скоро све утакмице, али нашу не, па су онда, чини ми се са нескривеном злурадошћу приказали Јоргачевићеве шупље уши из свих углова, успорено, више пута, као пример како не треба бранити, са нагласком на километражу са које је гол примљен…
Sviđa mi seSviđa mi se
Мсм – шта рећи…Одавно не гледам фудбал али ову утакмицу сам гледао чисто да бих покварио доживљај млађем сину (који постаје "навијач"на моје згражавање) и зету. Покварио сам га сам себи – као и обично… Факат јер да играмо најружнији фудбал на свету. Други факат је да плаћени новинари од дијабола попут Пантелића и неких других могу да произведу "звезде" које сасвим лепо живе док их по страним клубовима не провале; онда их продају другим глупанима који читају новине и тако у круг, јер нико неће да призна да се зезнуо. Као што рекох – Пантелићи сво време веома лепо живе од ничим заслужене славе. Даље, недостатак национализма, основног патриотизма и лепог васпитања је проблем у нашем фудбалу откад сам за њега први пут чуо… Сећате ли се приче о Шекуларцу који је хиљадаркама брисао прашину са ципела испред Маракане? Можда је реч о урбаној легенди, али не мења ништа: Аутор је исправно проценио карактер човека који је у стању да бесомучно дрибла три, четири, пет, противничких играча испред њиховог шеснаестерца – док 7-8 његових стоји са стране и посматра уместо да дају голове… А 100 000 Србаља му одушевљено аплаудира – јебеш резултат, важно је што је Шеки неком протерао лопту кроз ноге.Иста ствар се касније понавља са Џајићем, Пиииииииижоооонооооооом, мало мање са Пиксијем – а онда смо неки схватили да то нису професионалци који раде и имају резултате већ талентоване барабе и ленштине које су спојиле угодно и корисно; воле да пикају лопту, а неки им за то плаћају – Земља Дембелија.Брме, као што знаш, у средњу школу сам ишао у Београду; најјефтинија забава ми је била гледање тренинга првог тима Звезде на помоћном терену Маракане, тренер је био Б. Станковић. Звезда је тада имала једну од бољих екипа, мислим да је била боља од оне која је касније освојила КЊ, али 'ајде. На кондиционим тренинзима највише су трчали Б.Станковић и његов вучјак. Сви остали а нарочито Дууууууууле Са-вић и Пииижон(дугоулазни акценАт)еее – су обично цео тренинг прошпацирали. Тренер им није могао ништа, публика од њих није ни очекивала трчање већ генијална решења… Зашто ово пишем и какве везе све ово има са политиком која је основно чиме се бави наш блог? Све што се у фудбалу види "на отвореној сцени" исто је и у мутној политице; какви смо на терену – такви смо и по кулоарима, сепареТима, посланичким клупама и клубовима. Дакле, коме није јасно шта нас је снашло са политичарима – нека погледа и анализира било коју утакмицу репрезентације: Исти курац.
Sviđa mi seSviđa mi se
"КШ", Куп Шампиона лапсус цалами
Sviđa mi seSviđa mi se
додао бих нешто, јер сада имам прилику да после много година поново пратим бразилски фудбал изблиза… важан је резултат, али је још важнија лепа игра, дриблинг, проигравање у празно, штикла, шут… ако игра није лепа, јебеш резултат, опет ћеш добити звиждуке иако си победио… дакле, није све ни у резултату, игра је то… и данас овде многи пљују репрезентацију Бразила која је освојила првенство света 94., зато што је играла европски фудбал, на резултат, а хвале као најбољу ону из осамдесетих, која није освајала ништа… Дунга, кога су испљували и његову репрезентацију са њим, је као селектор имао главни критеријум да играчи морају да обожавају дрес, да су патриоте… био је то тотални неуспех… све критике су биле усмерене на то да у репрезентацији морају да играју мајстори и да је лепота испред резултата, уз објашњење да ће резултати доћи, а ако и изгубиш али играш лепо и добро, ништа зато… и није лоша ова фудбалска дигресија, јебеш политику, ионако потрошисмо живот на њу… видим још један текст на исту тему и одох да га исчитам, поздрав, хтео сам две три речи уз јутарњу кафицу и види шта испаде…
Sviđa mi seSviđa mi se