пише: Ратимир Вујачић
памет људи васпитаваних у сиромаштву траје дуже од самог сиромаштва: прилагодљивост, тупост, осјећај немоћи… Више него довољно за успјех пројекта
Идентитет се гради на нечем трајном и чврстом. И неспорном: а то је сиромаштво
Граница између нас и непријатељске идеологије се опасно сузила. Умјесто да се продуби и удари зид – да нас јасно разграничи – пуштили смо непријатеља нос у нос. Дијели нас теке једна цртица. А та повлака му дође као превлака која се очас може пријећи. А о томе је грехота и мислити, да би Ми мрднули к другој страни. Али, не тугуј бронзана стражо. Идентитет је наш битка – бити ил’ не бити – се наставља. У реду, са Црквом работа не иде најбоље – можда још горе – вјерници не разумију транзициони концепт и нову етапу револуције. Наши понајбољи кадрови раде у Привреди, bysiness-u дабогме, гдје преламају главу како на најкраћи и најефтинији начин искористити протекцију: воле људи да учине али ништа бесплатно. Искварио их капитал-однос. Него, к теми.
Идејни трудбеници и реформатори јесу одлични али романтични попут плавог облака: усрећитељи и визионари. Тако Народ јоште схватио није што се нуди у пакету. Партија, из чисто тактичких разлога није могла све открити. Реформом је Законодавац јасно понудио оптимализацију садржаја Језика. Нијесу то само нове графеме за старе фонеме. Писаног трага и словесности на новоцрногорском језику као што знамо – нема – или га је довољно мало да говорници тог Језика могу да ћакулају до миле воље али немају шта да читају. На мах нестају муке око науке, поезије, астрономије… враћаш се у идилично предпописно стање и усмено предање. Стога из многих области културе и науке ускачу у помоћ, пионири и оснивачи – првијенци и извите искре духа и ренесансе. Све из почетка – имамо академике у заметку – почетне и почетничке кадрове. Огроман посао је пред нама. Али важно је да је он започет – учио је друг Лењин.
Овај невини почетак нове писмености и општа једнакост у незнању тек је спорадично захватила и озарила пучанство. Рачунало се на неодољиви шарм сиромаштва. Партија зна да памет људи васпитаваних у сиромаштву траје дуже од самог сиромаштва: прилагодљивост, тупост, осјећај немоћи… Више него довољно за успјех пројекта. Било је сувишно а донекле и противрјечно хвалити оскудицу и убогост у жару неолиберализма и нове развојне философије. Јесте утврђивање сиромаштва један од циљева одрживог развоја, али нек’ се Власи сами досјете.
Тако нам се десио блам, да је на терену неких 43% аполитичних, одбило дијетални пакет. Пркосе Држави – хоће да читају књиге?! И то на Језику на којем су написане. Треба занаго, да им се нацрта да је вријеме читања и учења, забава доконих и мрачна прошлост: има бајто да се раде груби и прости – лише политике – послови за стратешке партнере. Носи пушка и остало. Чувају овце и сијеку дрва. Козе су опет на добром гласу: Партија је признала лијеве грешке а козарство – прећутно одобрава. Нека брсте. Једном нас смјело оћерала са села – сада нас стидљиво али искрено врће назад – да ијемо грки, знојем натопљени сељачки хлебац. ‘Ајте, ајте – веле – али без нас, то јест њих.
Надаље, није било згодно потезати идеал сиромаштва – тај тврди и постојани темељ нашег идентитета – у обзорју обнове државности и капитализма. Капитализам попијева: „кока-кола, марлборо, сузуки“ – привлачан је за омладину и лакомислене гласаче. Обашка сеx, друг & роцк’н’ролл. И ту се намакне нешто гласача. Партија је, не без разлога, сматрала да никога у ЦГ не треба просвјетљавати о предностима сиромаштва. Оно је ту: бадава ли се распродавало… остајемо у најам као независни и своји на своме.
Максимално радно вријеме, јадна радничка права и плата – мизерија и оскудица – спремно су дочекани и већ наилазе на широку подршку партијског чланства. Површно је тумачење да су то само они што дремуцкају на државним јаслицама. Тачно је једино да су драгоцјен и надаље ослонац али није у томе суштина. Такав концепт подржавају и пензионери – забринути због малих пензија и неизвјесне будућности. Они којима бусинесс добро иде, нађу начина да „ћим више“ подрже и подупру. Шкрти на ријечима и емоцијама стамени су и поуздани. Што имају – залуду имају: концепт немаштине њиховим изобиљем није угрожен. Интелигенти пак не виде разлог да се излажу њежној пажњи Партије. Схоw муст го он.
Идентитет се гради на нечем трајном и чврстом. И неспорном: а то је сиромаштво. Елем, прећерало се са Језиком по питању идентитета. Језик „нема кости“: савитљив је веома. Оспособљен за лаж и обману – предио осликан политиком. Тањи се и одумире. Као Титина Држава у своје перо. Поданику и гласачу – радној снази независне – биће све мање од потребе и користи. Тако је и на Западу: мисле само професоналци. Вози Мишко и остали.
Партија је у првој фази Револуције препоручивала излежавање умјесто рада и учења уз беспоговорну послушност, наравски. Сада благо савјетује: спавање послије исцрпљујуће борбе за надницу и оплодњу капитала. Сан је рај за сиромаха. И здрави сеоцки ваздух.
P R E V R A T 