ЕВРОПА, ЈЕВРОПА И ЕУРОПА

пише: Милован Данојлић

 „Јадна Европа, изнакажена од патње, понижена од слободе“.
Црнац је свакако у праву, мада би морао да објасни зашто се хиљаде његових земљака излажу смртној опасности у покушају да препливају Средоземно море

Својевремено ми је један старији господин, Немац (или је био Алзашанин), послао три строфе из Шилерове „Оде радости“, са молбом да их преведем на српски, држећи на уму захтеве хорског певања. Тих је година финале Бетовенове „Девете симфоније“ узето за химну Уједињене Европе, што је одушевљеном Европејцу дало идеју да сакупи препеве текста на свим језицима нашег континента. Неко му је дао моје име и адресу и он ми се обратио љубазним писмом исписаном угластим, дрхтавим словима. То је одељак који почиње стихом:

„Freude, schöner Götterfunken“.
Савестан (или глуп) каквог ме је Бог дао, уложио сам приличан труд у тај невелики и добровољачки посао, али је резултат био жалостан. Временска  обележеност стила, епохе и погледа на свет не да се превазићи никаквом версификаторском вештином. Ко ће простодушни романтичарски сан с краја 18. века оживети у згрченом и страшљивом сумраку столећа прослављеног по логорима смрти? У првој верзији, коју сам почетком осамдесетих послао непознатом наручиоцу, ствар је изгледала овако:
„Радости, пламену божји,
Ватро што из Раја блесну,
Теби, сада, бодри, сложни
Сви певамо ову песму.

Нек нам твоја крепка сила
Здружи ход у моћну реку,
Да би, испод твојих крила,
Човек био брат човеку.

У пољубац нек се многе
Споје земље разностране,
Па да зора мира и слоге
Људском роду свуд осване.“

Немац је, за сваки случај, мој рад послао некој нашој амбасади, па пошто је отуда добио повољан суд, топло ми се захвалио, што није умањило моје незадовољство преводом. Онако, за себе, покушао сам нову верзију, која није испала срећније:
„Радости, о жару божји,
Што из Раја самог блесну,
Теби, ево, бодри, сложни,
Уздижемо ову песму.

Нек нам снага твоја чила
Ход здружи у један бат,
Па да, испод твојих крила,
Човек човеку буде брат.

У пољубац усне многе
Нек се споје у пространству,
Да би време мира, слоге
Освануло човечанству.“

*
Ствар, просто, није ишла. Овамо, онамо, упадао сам у калуп баналног човекољубља садржаног у дечјој попевци „Кад би сви људи на свету“, коју је некад пропагирао Арсен Дедић. Фридрих Шилер, разуме се, није крив што његови стихови, после свега што се у последњих двеста година издогађало, остављају утисак спрдње са историјском и животном истином.

*
Бетовенова музика је срећније прегрмела полом модерног времена: музику не можемо хватати за реч. Моћни полет хора, праћен позаунама, фаготима, малим флаутама, троуглим удараљкама, чинелама и бубњевима (ако једном уђемо у Европу, можемо им придружити драгачевске трубе) уздиже дух у надземна и надевропска пространства. Музика није уметност од овога света.
Постоји, ипак, једна стилска досетка којом би се речи текста могле поштедети подсмеха. Замислимо да је хор, који слави тријумф људске међуупућености и земаљске солидарности, сачињен од банкара, директора мултинационалних компанија, плаћених дама које улепшавају њихове банкете, и дечака жртава педофилије! Тада би се осетило колико је либерални капитализам обесмислио романтичарска очекивања од будућности. Тако би се, иронијском интервенцијом и пародијским извртањем ситуације, разоткрила дубина понора између наде на уранку, и безнађа на заранку модерне епохе.

*
Безнађе је конкретно, даде се поткрепити бројкама. Сваки Француз, укључујући и тек рођене, дугује око 26.000 евра. Коме? Невидљивим узурпаторима његове будућности, власницима приватних банака. У време кад је Бетовен компоновао симфоније, један његов савременик, трећи амерички председник Томас Џеферсон, изрекао је упозорење о опасности која свим народима и земљама прети од дивљања финансијског капитала: „Ја мислим да су банкарске установе опасније за нашу слободу од читавих армија опремљених за рат. Ако амерички народ једног дана допусти приватним банкама да контролишу његов новац, те ће банке, и с њима повезане корпорације – најпре путем инфлације, потом кроз рецесију – лишити људе њихове целокупне имовине, па ће им се деца једног дана пробудити као бескућници на тлу које су њихови преци запосели.“
Овај страх је мучио и Езру Паунда, како у „Певањима“, тако и у „Абецеди економије“, па је, не само због тога, али и због тога, проглашен за фашисту.
А закони, који су приватним банкама допустили да контролишу народни новац, изгласани су, у Европи и у Америци, средином седамдесетих година 20. века. Кажу да је то изведено за време летњих одмора и божићних празника, кад парламентарци не обраћају пажњу на оно што изгласавају.

*
Ми смо, као и увек, на споредном колосеку. Суштину односа према тлу које ме је дало на свет, Европа је показала у пролеће и у лето 1999. године. Иако сам се затекао далеко од завичаја, и ја сам се, оних месеци, заједно са својим сународницима, повукао у подземно склониште. Из тог склоништа ни до дан-данас нисам изишао. Бомбе су ми утерале памет у главу. Постао сам веран нечему што се налази у тешкој духовној, економској, политичкој, државној и економској кризи. Нисам вољан да заборавим лекцију. Отмица Косова ју је учврстила.
Свакоме, ко има очи, дато је да гледа Европу на делу.

*
Своје најважније романе Иво Андрић је написао у годинама колективног страдања свог народа, под бомбама Нове Европе. Једном сам га, у уличној шетњи, упитао откуда је смогао снагу да у таквим околностима ствара обимна и значајна дела:
„Београд окупиран, око вас су смрт, глад и страх, а ви – стварате“.
Као да мисли о нечем другом, Андрић рече:
„Кад је човек несрећан, али стварно несрећан, онда му нико ништа не може…“
Речено ми се много свиде, па похитах да му то кажем:
„То што сте рекли, то је много лепо“.
А он ће:
„Немојте се, Данојлићу, одушевљавати, мора да сам ја то негде већ написао“.
Написана или усмена, ова поука нам је данас потребнија него икада. Шта има јаче од оптимизма очајника?

*
Дубина интелектуалне и моралне беде данашњег Запада илуструју неке наоко неважне ситнице. На пример:
1) гушење поезије, поготово њене романтичарске, шилеровске душе;
2) чињеница да се о једној неозбиљној брошури Стефана Хесела, која позива на негодовање, говори са малоумним журналистичким одушевљењем, а да они, који „негодују“, не помињу убијање недужних људи у Либији;
3) најзад, безумље оличено у смелости да неко, после Канта, Хегела, Паскала, Декарта, Берђајева и Хјума може и Б. А. Левија сматрати за филозофа.

*
У екранизованом размишљању „Филм социјализам“ Жан-Лик Годара један Африканац (Црнац) овако се изразио о нашем континенту: „Јадна Европа, изнакажена од патње, понижена од слободе“.
Црнац је свакако у праву, мада би морао да објасни зашто се хиљаде његових земљака излажу смртној опасности у покушају да препливају Средоземно море.
Европа је све ово што написах, као и оно што је Црнац рекао, али, срећом, није само то.