ИМА ЛИ У СРБИЈИ МИШЉЕЊА

пише: Владимир Милутиновић
ми око себе имамо пуно јавног говора, али он није израз мишљења, него жеља и фрустрација. Тим говором најчешће управљају устаљене затворене матрице мишљења које одговарају одређеним интересним групама. У ствари, сви доминантни друштвени фактори су крајње непријатељски расположени према мишљењу

 Мислим да дугогодишње одвраћање од мишљења полако од читавог друштва чини заједницу неспособну да одговори на елементарне изазове стварности.


Питање из наслова  је наравно мало заоштрено. У Србији, наравно, постоји процес који стоји иза свакодневног језика. Њиме ми сагледавамо реалност, изражавамо унутрашња стања и жеље. Када питамо горње питање ми најпре мислимо на јавност, односно на мишљење као заједнички фактор, нешто што је јавно присутно и има одређени утицај. У јавности ми такође успешно изражавамо фрустрације и жеље, али – да ли је у њој присутно и мишљење?
Да би одговорили на ово питање требало би да још прецизније утврдимо шта називамо мишљењем. Да би у некој јавности постојало мишљење у њему би морале да буду присутне одређене карактеристике. Да их набројимо.
  1. Мишљење карактерише одређена сталност. То је зато што мишљење треба да опише реалност, која се ипак споро мења. Док се потребе и жеље неког појединца могу брзо мењати, његова слика реланости не би требало да прати те промене истом брзином. На пример, ако сам тврдио да је идеално друштвено уређење негде између капитализма и социјализма, не би требало да сутрадан без образложења тврдим нешто друго.
  2. Мишљење карактерише развијен и сложен систем ставова. Ако желимо да мишљење буде стално, оно мора претходно проћи главне проблеме у стварности и одговорити на њих. Да, на неки начин, покрије стварност.
  3. Даље мишљење се стално излаже провери. На пример, немогуће је да, ако сте тврдили неки систем ставова који можемо да означимо са ААААА, и неко изложи тврдњу да на задња два места треба да стоји ББ, да на то не реагујете додатним испитивањем његових аргумената и свог система. Мишљење није само израз ваших жеља, које су рецимо остале непромењене, док је неко други износио аргументе, него је тврдња о реалности. Пошто је реалност иста за све, потребно је разрешавати противречности које се јављају у јавном говору.
  4. То треба нагласити и као посебну карактеристику мишљењамишљење мора да уочава противречности. Противречност је једини сигуран знак да нешто није у реду са неком сликом света.
  5. Још две карактеристике. Мишљење мора да буде отворено и да се интересује за друга мишљења. То значи да је неопходан састојак мишљења нека заједница која мисли. Неслагање унутар ње јој не смета да постоји, али ако унутар ње постоји игнорисање, прекид комуникације, дисквалификације, онда она не постоји.
  6. И на крају,  мишљење није само копирање реалности. Део мишљења су и мерила помоћу којих се реалност вреднује, а која могу бити различита. Да би мишљење постојало у нашем јавном смислу, мора бити могуће да се у јавном простору разговара и о тим мерилима а не само о чињеницама.
Рецимо да смо на овај начин дефинисали шта је потребно да би у некој јавности постојало мишљење. Ових 6 карактеристика описују неке радње, што значи да те радње у неком друштву могу да постоје на јавном нивоу, али не морају да постоје. Оне нису природна чињеница. Степен у коме су оне присутне може варирати са временом.
Хајде сада да видимо како стојимо са овим карактеристикама мишљења.
  1. Дакле, за разлику од жеља које су несталније, мишљење које не би било само њихов одраз има сталнију форму. На пример, пре осамдесетих скоро да нису постојали аутори који су доводили социјалистички систем у питање. Како су одмицале осамдесете и почињале деведесете више ниједан аутор није бранио социјализам. То значи да ни тада, а вероватно ни сада, сам садржај мишљења није био важан, него је то мишљење било само одлично средство за друштвену промоцију. Уместо сталности, ми имамо ригидност, која се у неком тренутку ломи и замењује другом парадигмом, а да претходно није било никаквих назнака да ће се то десити, и која се образлаже само општим местима. Данас у Србији нема аутора који би на образложен и осавремењен начин бранили леву парадигму. Она једноставно није у моди.
  2. Пример за недостатак мишљења као структурисаног система ставова може бити ситуација са поштовањем закона у Србији. Сваки закон је један такав систем. Али очигледно је да нешто смета да се друштво понаша по њему. На пример, закон је јасно предвидео да повезана лица не могу имати више од 25% власништва у неком медију, а да претходно нису дала понуду за преузимање. Како је јавно познато, фирме Милана Бека су у овој ситуацији у случају Новости од 2006. године. Међутим, ни после објављивања овог податка, ни пре, закон се не може применити. Разлог за то може бити само чињеница да не постоји критична маса људи у судству,  јавности и независним телима која би могла да по овим правилима поступа. То значи да закони у Србији не служе регулисању живота. Додуше, када се примењују на конкретне послове свих грађана они функционишу (на пример, вероватно је да су сви који возе аутомобиле исте регистровали), али када је предмет даље од јавности и када се не тиче свих људи, примена је веома спорна. Закони се пишу да би описивали како би требало да буде, а не како ће бити од њиховог доношења.
  3. Недавно објављивање Извештаја о притисцима и контроли медија Савета за борбу против корупције добар је пример за игнорисање супротног мишљења у нашој јавности. Однос према Савету, његова председница описује овако: “Реакције јавности након представљања Извештаја о притисцима и контроли медија у Србији потпуно потврђују наводе из тог текста. Постоји сагласност да се подаци из извештаја уопште не коментаришу.” Дакле, институције и већина медија се понашају као да извештај не постоји. То је добра илустрација непостојања треће карактеристике мишљења о којој смо говорили. Ако негде постоји мишљење оно мора реаговати на јавно изношење супротних тврдњи. Ово важи чак и у случају да се тврдње подразумевају. Када медији не би игнорисали тврдње попут оних које се налазе у Извештају, онда би се морали, ако у њима постоји мишљење, суочити са противречностима. На пример, ако у извештају пише: “Над медијима у Србији постоји потпуна контрола”, онда би медији који за себе тврде да су објективни, као што би морали бити према кодексу новинара, морали реаговати на ту противречност.
  4. Противречности не морају бити само фактичке. На пример, сајт Пешчаника радо објављује ауторе које бране неолиберална уверења, попут Мише Бркића, Владимира Глигорова или Мариа Копића. Истовремено, понекад су ту и Славој Жижек или Виктор Иванчич који радикално критикују неолибералне ставове. Тако и треба да буде. Иако један медиј може да има препознатљиво усмерење, треба да објављује различита мишљења управо зато што то погодује развоју мишљења. Међутим, чини ми се да на Пешчанику не постоји текст који би уочавао да међу овим текстовима постоји противречност. Неолиберални аутори или игноришу супротне ставове или их приказују као нешто што није вредно озбиљнијег бављења. Тако да у нашој јавности скоро да не постоје трагови да се супротна позиција разуме, иако не мора да буде и прихваћена.
  5. С тим је повезана и следећа карактеристика мишљењаотвореност. Иако мишљење када постоји показује неку сталност, оно истовремено тражи изазове и отворено је за промену. Не разуме себе каоконачну истину”. Скоро је баш на Пешчанику био одличан текст Адама ЦуртисаПроклетство ТИНЕ”  о настанку неолибералне идеологије. Једна од главних карактеристика тог начина мишљења је да је полазило од унапред прихваћених коначних истина и да је циљ било једино њихово даље преношење а не њихова разрада. Овај пут је сасвим очигледно пут који не погодује мишљењу. Ми данас имамо скоро у потпуности реализован овај налог. Како се недавно изразила Оља Бећковић, описујући своје искуство са прављењем Утиска недеље: “Више не слушамо једни друге”.
  6. А када не слушамо једни друге, подразумевамо да у њиховом мишљењу нема ништа што би трребало да се разуме чак и ако се не прихвата. Оно што чини дубину неког мишљења су управо мерила које оно користи. Код нас ова мерила остају потпуно непозната актерима, што доводи до тога да аргументи који би се односили на њих, а који су једна од главних особина мишљења, не наилазе на разумевање. На пример, релативно је лако увидети да је неисправно због разлика у мишљењу некога искључивати из заједнице. Ипак, један значајан део јавности тврди да њихови противници “нису Срби”, већ “издајници” или “квислинзи”. По њима, сасвим је легитимно питати се “Има ли у Србији Срба?”, поводом неслагања око правца политике. Разговор о овим мерилима важан је за мишљење јер избор мерила одлучујуће утиче на његов развој. У овом случају некога не треба искључивати из заједнице само зато што има раличито мишљење управо зато што су различита мишљења неопходна за развој мишљења.
Ако је ова анализа тачна ми око себе имамо пуно јавног говора, али он није израз мишљења, него жеља и фрустрација. Тим говором најчешће управљају устаљене затворене матрице мишљења које одговарају одређеним интересним групама. У ствари, сви доминантни друштвени фактори су крајње непријатељски расположени према мишљењу. Ни другде у свету није пуно боље. Мишљење открива стварност и јача исправна мерила, а то нигде не одговара властима које контролишу представу о стварности у свом интересу. Посебно је важно да друштвени систем који фаворизује размишљање које се руководи приватним, партикуларним интересима систематски ради против мишљења чија је главна карактеристика свест о универзалним вредностима и њиховом значају.
Тако да данас, ако мислите, себе можете разумети као некога ко разуме и користи један језик који има све мање говорника. Мислим да дугогодишње одвраћање од мишљења полако од читавог друштва чини заједницу неспособну да одговори на елементарне изазове стварности.
Она, можда само домаћа, узречица “немој да филозофираш”, полако постаје стварност у којој важи став “Немој да мислиш”. 

http://www.filozofijainfo.com

 

3 mišljenja na „ИМА ЛИ У СРБИЈИ МИШЉЕЊА

  1. једном сам полемисао са аутором, чини ми се на НСПМ, не сећам се добро и на крају је било досадно, остадосмо на неким глупавим комплиментима… у принципу, тешко да се има шта замерити тексту, осим у оном делу око квислинга илити издаје и издајника… јер, увек морају постојати неке норме, уставне, законске, моралне… не може се третирати као гушење мишљења отворена издаја посланика или председника, свеједно… али, не бих се упуштао дубље јер полемисати са овим аутором није нимало лако и обзиром на фактор време које ми не иде у прилог, одустајем…

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s