ПРОСТА ИСТИНА О "ПРИВАТИЗАЦИЈАМА" И "ДЕМОКРАЦИЈАМА"

пише: Мате Каповић, лингвиста и активиста с Филозофског факултета у Загребу

Да би до рестаурације капитализма дошло, предузећа, фабрике, хотели и остало што је било у друштвеном власништву, тј. у власништву свих нас, морало се приватизовати. Како  у Југославији није било богаташа, а ни у иностранству  толиких средстава – приватизација се ни није могла другачије одвити него поделом друштвеног власништва подобнима  или продајом у бесцење

 

сваке четири године имамо прилику да заокружимо једно од имена на папиру, из странака које више-мање проводе и заступају идентичну економску неолибералну политику, а која ради против интереса већине а у корист ситне господарско-политичке „елите“.

Политичари, политолози, социолози, новинари задње две деценије говоре о томе како је Хрватска на почетку 1990-их постала демократска земља и како сада само чекамо да се демократија у нас, у блату дивљег Балкана, и до краја нормализује и да се смире наше дивље транзицијске воде. То ће дуготрајно путовање свршити, где другде, него у Европској унији, где тече мед и млеко, а чији демократски дефицит речени стручњаци спремно занемарују. Но јасно је да је демократија овог нашег, као и иностраног, капиталопарламентаризма, како га зове Баду, пука илузија. Сав је дискурс о демократији и прелако одбацити као чисту идеологију и одраз опортунизма мањине која од њега више или мање профитира. Иако се то врло лако може увидети и на „уређеном Западу“, код нас је то, због рецентности наше примитивне акумулације капитала, још видљивије. Јасно је да нема превелике разлике, mutatis mutandis, између наше првобитне акумулације у 1990-ма и оне која се догодила у западним земљама пре више стотина година. Но ипак је њено насиље, због чисте временске близине, у тзв. транзицијским земљама пуно јасније, што нужно олакшава и раскринкавање наше локалне верзије либералне представничке демокрације. За разлику од интелектуалних „елита“ и медијских радника који су дубоко уроњени у доминантну идеологију, „обични људи“, како год да их назовемо, иако још не могу јасно артикулисати опозицију или конкретне замерке тренутном политичко-економском сиситему, нешто слабије пробављају и интернализују речену пропаганду о демократији. То је видљиво у протестима у 2011. широм Хрватске, као и у толиком броју људи који не гласају, који не знају за кога ће гласати, који мисле да су све странке и политичари исти и који не верују да се изборима може ишта битно објаснити. Да је то реалност, показује и све већа забринутост идеолошких душебрижника због таквих ставова широких народних маса.

Друго име за капитализам

Што је заправо недемократично у тренутном систему? Ствар је размерно једноставна. У 1990- има се спровело оно што је Фрањо Туђман поједностављено назвао моделом „200 богатих обитељи“, који данас и многи припадници интелектуалне „елите“ и естаблишмента осуђују као скандалозну идеју, не схватајући притом да је тај модел заправо само друго име за капитализам. Да би до рестаурације капитализма дошло, предузећа, фабрике, хотели и остало што је било у друштвеном власништву, тј. у власништву свих нас, морало се приватизовати. Како је вредност свеукупнога друштвенога власништва била превелика да би се приватизовала по реалним ценама – у Југославији није било богаташа, а ни у иностранству није било толиких средстава – приватизација се ни није могла другачије одвити него како јесте: поделом друштвеног власништва подобнима (тј. представницима одабраних „200 обитељи“) или продајом у бесцење, било да је реч о домаћим или страним новопеченим власницима. Притом је потпуно свеједно је ли то било по тадашњим законима или не (а често ни није било) јер су те законе доносили исти они који су се њима окористили. Таква је приватизација (која се данас потпуно нормално, чак и у mainstream медијима, назива приватизацијском пљачком) довела до стварања нове домаће капиталистичке класе. Уз њих су формиране и нове политичке странке, а номинално демократски избори се одржавају сваке четири године. Но њихова демократичност постоји само на папиру. Теоретски се на изборима може било ко кандидовати,  али у пракси је јасно да се без големих финанцијских средстава на изборима не може победити – ништа другачије није ни у САД-у или у западној Еуропи. Било ко се може кандидовати на изборима, но без jumbo плаката, скупих реклама на ТВ-у и предизборних митинга и јавних кампања, потпуно је јасно да се на њима не може победити. То се зорно види и у чињеници да особно богатство практично аутоматски осигурава бар ограничен успех на изборима, као што се види у случају Керума али и Видошевића и Микшића. Победа на изборима је, дакле, у потпуности везана уз центре финанцијске моћи, а они се  у Хрватској налазе у неокапиталистичкој класи за коју малопре рекосмо како је до тих средстава дошла. Они, наравно, финансирају онога ко ће се залагати за њихове интересе. Таква се „демокрација“, стога, састоји од тога да сваке четири године имамо прилику да заокружимо једно од имена на папиру, из странака које више-мање проводе и заступају идентичну економску неолибералну политику, а која ради против интереса већине а у корист ситне господарско-политичке „елите“. Када једном некога од тих политичких клонова, које су локални капиталисти одлучили подржати, изаберемо, следеће четири године, до нових избора, они могу радити практички што год хоће – не може их се сменити нити су они икако обавезани проводити своја предизборна обећања. У такву суставу, у којем је „право да се буде биран“ изравно везано уз могућност финансирања тога права, непотребно је уопште и спомињати мртве који гласају или манипулације изборним јединицама и сл.

Материјални и политички интереси мањине

Посве је замисливо да би се чак и представничка „демокрација“ могла врло једноставно организовати пуно демократичније, тако да не зависи о финансијским средствима. Могуће је нпр. замислити следећи сустав.

Сав је дискурс о демократији и прелако одбацити као чисту идеологију и одраз опортунизма мањине која од њега више или мање, изравно или неизравно, профитира

Све приватне рекламе и приватно финансирање кампањâ је забрањено. Свак се може кандидирати за изборе на начин да се за кандидатуру скупљају потписи на интернету и на јавно доступним мјестима (на пример у општинама и на за то предвиђеним мјестима), а сви који скупе довољан број гласова онда добијају право да суделују на свакодневним расправама у јавним медијима (ТВ-у, радију, интернету) и широм државе на трговима и у јавним дворанама (јасно, без икакве наплате). Након тога, бирачи бирају своје представнике. На овакав би се или сличан начин и сустав представничке демократије могао битно демократизовати, но за то не постоји политичка воља јер о садашњем суставу и његовој инхерентној недемократичности зависе врло реални материјални и политички интереси. Но и у оваквом би изборном систему остала чињеница да се представници бирају једном у четири године, а да се на оно што они у међувремену одлучују тешко или никако не може утицати. Праве би промјене ипак морале бити још дубље.

http://www.slobodnifilozofski.com
превод на „београдски говор“ (последњи пут због очигледне бесмислености) БРМ