Уа, насиље!

Пише: Драгослав Павков

Насиље и насилничко понашање грађана Србије (а однедавно и странаца) достигло је забрињавајуће размере и чини ми се – прети да ескалира. Насиљу све чешће прибегавају сви без разлике, вербалном које често еволуира у физичко, и физичком – често без правог разлога и упозорења… Људима једноставно „пукне филм“.


Деца 
„нервирају“ једни друге па се потуку… Једноставно, неком клинцу се не свиђа како се друг из разреда облачи и ето…Онда учитељица коловођу пошаље у ћошак, а сутрадан коловођин тата по ходницима тражи „курву која ЊЕГОВОГ СИНА бламира пред друговима и шаље у ћошак као да живимо у осамнаестом веку…“, док мама забринуто трепће од бриге како ће њено злато наставити да живи са траумама које ће (сто посто, било на ТВ) оставити неизбрисив траг на његову нежну психу… Ту се затекне и тата малтретираног детета који пита гневну главу породице из које долази злостављач „због чега свог мајмуна не шаље у ЗОО врт него у школу да гњави „“нормалну““ децу“, на шта севне песница и дође народна власт са блокчићима и писаљкама…

Момци и девојке
суботом, одмах после јутарње кафе коју им брижне маме сервирају између 12,30 и 13,30 почињу са „сређивањем“ за вечерашње „дешавање“ (енг. хепенинг)…
Што је прилично фрустрирајуће и напорно ако у једној руци држите четку за фенирање а у другој мобилни на коме палцем одговарате на важан СМС који сте управо примили. Ко у таквом случају треба да држи фен? Наравно, неки члан породице који безвезе „отпада“ (лапи, блеји, звера…) около и не ради ништа корисно; особа која претходно изговори излаже се озбиљном ризику да добије једну „родитељску“ од маме или (ређе) тате, док јој од брата/сестре прети „шљива“ на надлактици због које вечерас неће моћи да прошета топић који је једва пронашла у реномираној кинеској „радњи“…
Наследници часног имена по мушкој линији углавном имају проблем са анимирањем родитеља за неку „кинту“; највиши степен сналажљивости је кад успеју да добију новац од оба родитеља, али тако да ни један не зна да је онај други већ дао самодопринос за квалитетан провод и опуштање онога што се одазива на „љубигамајка“.
И што је најсмешније, када сазнају да су жртве преваре, уместо да се наљуте и казне преваранта као што би било нормално у целом нормалном свету –  наши сапатници се радују јер им је „дете сналажљиво“, виђено за политичара или барем „експерта“.
Ако све описано под одредницом „момци и девојке“ ипак прође без насиља, причи ипак није крај; до краја дана (који се узгред не завршава у 24, 00 као у нормалном свету већ у 5-пола 6 ујутро) има још много  могућности да се изложите насиљу или декларишете као насилник…
На пример, таксиста покуша да вас до жељене дестинације провоза заобилазним путем јер има информацију да на пола пута од стана до омиљене диско/рестотеке/сплава/клуба штрајкују неки шљакери који нису примили плате „ш’ајазнам 5-6 година…“. Наравно, ви знате да се улице не блокирају у 22,00 још од када је свргнут Слоба и инсистирате да вас вози краћим путем, на шта се он љути јер мисли да ви нешто сумЉате у његово поштење… Покушава да вас избаци из аута у мрачној пустој улици Богуизаногу, ви мобилним зовете полицију која марицом препречи пут, контролише вам документа и пита вас зашто сте тако обучени, да нисте случајно „припадник ЛГБТ – популације“…
Или се ипак довучете до диско/ресто/штагод, а тамо вас горила на улазу оквалификује као некога ко у „његовом“ објекту нема шта да тражи… Ви се позовете на ћалета који је пре тридесет година скоро победио на Златној рукавици и кеву која је прва имала оригинал „левиске“ у граду, али не вреди… Гурате се с њим (забога, цело поподне се улепшавали а сад неки буздован не пушта унутра…) и пошто сте физички слабији (по дефиницији, гориле испред диско/ресто… морају да буду физички јаки) бивате грубо и понижавајуће избачени на улицу. Тада вам преостаје да одете на резервни положај и измлатите неког припадника „рањивих друштвених група“ – ништа лично наравно, само компензација за душевне боли.
Ако ипак и поред свега успете да уђете у „свет важних и битних“ на то „дешавање“ и тамо се излажете насиљу конобара који вас игноришу, девојака са фирмираним торбицама, момака са скупљим спонзорушама… Укратко, где год да се окренете све врви од разлога за фрустрацију и насилно решење спорова.

Одрасли
Волим да причам један доживљај који се није десио баш недавно али који, мислим, понешто говори о нашим наравима, како нико није савршен – на пример.
Елем, одем ја у самоуслугу у центру града (где ме не познају па не знају да сам „загуљен“) и накупујем којешта… Дођем до касе, а испред мене бакица 70-так година, у излизаном капуту са беретком на глави, види се  да (покушава да ) води рачун о „имиџу и стајлингу“… У корпи неке чоколадице, „Канди“ или „Сникерс“ ‘бем ли га…
Касирка, оцвала плавуша са претерано намолованим очним капцима и дречавим ружем на губици куца и декламује рачун, ко јуче да је било – „173 динара госпођо“…
Бакица рутински и самоуверено вади буђелар и видим како мења боје лица схвативши да нема довољно новца, фали јој три динара; обраћа се касирки, извињава се јер није добро израчунала и каже да ће вратити једну чоколадицу… Што изазва праведни гнев касирке:
„Па наравно, ви мислите да то може само тако, „узела сам па ћу вратити“ … Знате ли ви да је ово компјутерска каса повезана са џипиесом, да сам већ блоковала, да сад морам тражити шефа да ми одобри… Боже свашта, доћи у продавницу без новаца, госпођо, јесте ли ви  уопште ишли у неку школу кад не знате да саберете три чоколадице… Шефе, шефе, овој госпођи фали три динара па морам да сторнујем цео рачун!“ (онај са друге стране локала одмахује руком у стилу: „па сторнуј глупачо, шта се дереш…“)…
Наравно, видевши ситуацију у којој се жена нашла, прво што ми је пало на памет беше да јој понудим та три усрана динара, али верујем да бих јој само помогао да дубље пропадне у земљу…
Коначно, заврши се и сторновање, бакица оде  праћена коментарима фрустриране касирке…

Дођох на ред. Упоредо са куцањем рачуна касирка ми се извињава што сам морао присуствовати неугодном догађају али ето – свакаквих људи има…Стварно има, сложих се; „Тристачетрдесетосам динара господине, остаћу вам дужна два динара…“
„Богами нећете –  рекох, а она ‘мал’ није пала под касу.
„Али то је САМО два динара…“
„Добро, али то су МОЈА два динара.“
„Па видите да немам ништа ситно у каси…“
„Госпођо, ја стварно немам никакве везе с тим… Зовите шефа, можда у његовој каси има, не знам, хоћу СВОЈА два динара.“
Тада је „госпођа“ коначно схватила о чему се ради, али није схватио један примерак иза мојих леђа коме се јако журило. Њему сам нажалост морао да одговорим речима које ипак нису за читаоце, ма колико да се поносим слободом протока речи и идеја овде.
Отишла је до друге касе и узела моја два динара, али јој ђаво није дао мира па је прокоментарисала:
„Извол’те своја два динара господине, и само да знате – кад уђете у продавницу дужни сте да имате ситан новац.“
Е, ту долазимо до поенте приче и тога како ја, који волим да се сматрам хладнокрвним једноставно подлегнем фрустрацији и пожелим да некога шчепам за шију.
„Слушај кокошко, рекох – када уђем у продавницу, ја сам дужан да имам ДОВОЉНО новца. ТИ си дужна да имаш ситан новац за враћање кусура (пропраћено традиционално српским гурањем кажипрста у попрсје опонента). Какав је осећај кад те неко направи будалом?“
Отишао сам а она је остала са устима спремним за фелацио, али и данас, пар година касније не могу себи да опростим што ме коза испровоцирала (ненамерно, али ипак јесте) да на њен безобразлук реагујем насилно.

Свако од вас који ово читате сигурно има неки сличан доживљај; али, морамо се сложити да је насиље као начин решавања спорова неприхватљиво.
Једноставно, цивилизација је та која не дозвољава да неко ко је (физички, економски…) јачи намеће своју вољу и своје вредности. Мислим – декларативно не дозвољава, у пракси је то нешто сасвим друкчије…
Али, ми мали, обични људи морамо да се држимо принципа. Да своју децу учимо да није у реду угњетавати слабијег, кратковидог, ретардираног, старог, болесног, жену, мужа…

Нарочито морамо да се посветимо разграничавању добра и зла у разговору са адолесцентима; рођеном децом или случајним познаницима. На питање: „Због чега ја морам да учим како је хомосексуалност „нормална“ иако знам да није?“, одговор није „Зато!“, већ:
„Због тога што наставник предаје по плану које му је наметнуо министар образовања проф.др.Жарко Обрадовић, и који ће ако ти тако не предаје остати без посла…“
На његово инсистирање типа:
„Па је ли тај министар дерпе?“, одговор је – „Мислим да није, али странка из које је он је својевремено организовала премлаћивање ових који данас владају Србијом. Ако знаш да заправо данас заједно владају они који су тукли са онима који су тучени (помирили се ради власти) – шта ти је чудно да ожењен човек који има децу данас потписује школски програм по коме је сасвим нормално да дете живи са две маме или две тате (уместо са мамом и татом), док је право „родитеља“ да одаберу начин на који ће „свом“ детету објашњавати је ли га донела рода, јесу ли га нашли у купусу, или су се тата и тата јако волели па су отишли до тете из центра за социјални рад која им је за 500 еврића продала дивно, слатко и паметно новорођенче – тј. њега.
На питање како се зове странка тог министра одговор је : „Социјалистичка партија Србије“.
А он ће са тим одговором већ знати шта да ради.
Сутра, кад буде имао 18 година и осване на бирачком списку, тешко да ће гласати за странку која на својој листи има лика који тврди да бебе расту у купусу.
Или да тата може да буде мама.

Друштво и насиље
Већ дуже време сведоци смо напада на полицијске службенике. Неки од тих напада трагично су се завршили, али министар (такође из „становите“ политичке партије) није нашао за сходно да тражи промену казнене политике која би демотивисала и уплашила потенцијалне извршиоце кривичног дела познатог као „напад на службено лице при обављању дужности“, већ тражи ВЕЋА ОВЛАШЋЕЊА и релаксацију прописа за употребу ватреног оружја. Практично, то значи да се министар залаже за мању одговорност полицајаца у случајевима прекорачења овлашћења (боже мој, свако може да погреши…) и за својеврсну licence to kill коју би полиција бланко добила у случајевима када им се учини да им прети опасност по живот и тело.
Што је наравно дубоко погрешно, јер полиција мора да делује превентивно а не репресивно као што је то сада случај.

Када је реч о „хулиганима“, колико пута до сада смо чули како „то полиција треба да научи памети…“?
Што је наравно, такође дубоко погрешно, јер педагошким радом треба да се баве образовне институције а кажњавањем и преваспитавањем – правосудне. Полиције ту нема нигде, односно – има је као  службе која има задатак да деликвенте открије, идентификује, осумњичи и приведе правосуђу на поступање. На захтев органа правосуђа (тужилаштва) полиција има дужност и право да учествује у прикупљању података о осумњиченом (окривљеном) како би он добио фер и поштено суђење и био  осуђен или ослобођен. И ту се веза осумњиченог и полиције завршава.

Често смо у прилици да читамо и слушамо како су полицајци фрустрирани јер осумњичене које они приводе тужилаштва и судови ослобађају или неадекватно кажњавају… И?
Своје фрустрације лече тако што премлате оноа ко им падне шака!? Фрустрирани су јер им је господин Цане недоступан у Швајцарској па вежбају low kick на неком Ганцију што краде „Милка“ чоколаде по бензинским пумпама!? А председник пандурског синдиката неки дан на ТВ каже цитирам: „… судови су ригорозни према нашим припадницима који су наводно прекорачили овлашћења…“!?
Наводно је прекорачио овлашћење дрипац у униформи кога је цео свет видео како млати ону уплакану сису Стојковића или Стојановића, оног коме ће због тога Ивица Дачи у полицији запослити брата или сестру („ако их има…“)!?
Наводно је прекорачио овлашћења лик из Интервентне који је са десет центиметара пуцао у главу сувозачу у возилу које су јурили новобеоградским булеварима, момку који везе није имао са вожњом, са бекством, дечко који се једноставно нашао на седишту сувозача!?
Шта се ради у таквим случајевима? Шеф станице пошаље извињење родитељима и препоручи им да насправе другог сина, али да га не пуштају у град по коме се воза марица са Интервентном?!

Примера о непрофесионалности има колико хоћете, али чињеница је да су полицајци изложени невероватном инеоправдивом насиљу. Једино што их од њега може заштитити су обука, поштен приступ занату и професионално поступање у СВИМ случајевима.
Ако као чињеницу прихватимо да је наше друштво криминализовано до крајњих граница (разлози овог пута нису тема), опремљеност снага безбедности је императив. Али њу мора да прати и обука о начинима на које се та опремљеност користи.

У чему је проблем, односно – шта је разлог да се код  употребе ватреног оружја још увек примењује познато „правило три пут’ стој“?
То правило је имало свој смисао у време када су милицајци били неписмени партизани, код стражара на стражарском месту где се може десити да му долази контролни орган уместо непријатеља, где је потребно несумњиво се уверити да лице које прилази има рђаве намере. Какво је оправдање задржавати тај пропис у Правилу службе за полицајце данашњег времена који се сусрећу са криминалцима – ратним ветеранима, наоружаним боље од полиције? Три пут’ „стој“ вичеш човеку који у руци држи Хеклер или Шкорпион!?
Не господине полицајче, таквом лицу се обраћаш из заклона са упереним оружјем које има метак у цеви! Па кад се „лице“ помери да се почеше из уха – напуниш га оловом, а ја ћу бити први који ће изаћи на  демонстрације грађана ради притиска на суд који ће морати да те ослободи оптужбе за убиство при прекорачењу овлашћења.

Пре десетак година полицајци у Лондону су тадашњем министру претили тоталном обуставом рада када је после убиства полицајца најавио да ће популарни „Боби-ји“ од сада бити наоружани. Али проницљиви енглески полицајци су проценили да ће се криминалци увек лакше и боље наоружати од њих… И нису везани овлашћењима за употребу ватреног оружја…
А судије (које и тамо воле прљави новац, само се о томе не прича) ће им бити веома благонаклоне  када адвокати одбране истакну да је оптужени пуцао у полицајца из страха за свој живот који је био угрожен јер му је позорник претио оружјем. И лондонски полицајци, барем они из центра града су се изборили за право да врше дужност ненаоружани. Наравно, није СВА британска полиција ненаоружана, али пример „Бобија“ истичем као позитиван јер је  Велика Британија, будући да грађанима не прети никаква опасност од прекорачења овлашћења полиције, могла да донесе ригорозне законе о оружју и муницији. Толико ригорозне да ни професионалци попут оних који су извршили „Велику пљачку воза“ нису стиснули петљу да се наоружају савременим оружјем (јер га нема на тржишту, а покушаји за набавку остављају трагове) већ су пљачку извршили претпотопским „љеворима“ и „двоцевкама“.
Додуше, стање се унеколико променило због велике количине оружја са Балкана које је стигло током задњих 20. година, а и због комфора који влада у британским затворима. Наиме, момку који је у Србији завршио занат и постао жртва тразниције и трансформације својина, често је боље у британском затвору него на слободи… А понешто „корисно“ може и да научи. Али то је већ друга прича.

Дакле, уместо закључка: Поштен однос према професији и промена начина поступања органа унутрашњих послова у складу са временом у коме живимо је начин за борбу против насиља.

Промена казнене политике у смислу одређивања условних казни (које се могу опозвати у сваком тренутку) починиоцима кривичних дела за које се утврди да се криминалом не баве у виду заната, за ове друге безусловне затворске казне без могућности условног отпуста…
Да подсетим, сада је управо супротно; условне казне се изричу нарко дилерима, лоповима и преварантима „јер мора од нечега да се живи“, док се безусловне затворске казне изричу момцима који су се око цуре потукли пред дискотеком и притом некоме нанели повреде.
Зар не би било поштеније тог претерано емотивног појединца казнити друштвено корисним радом и обавезом да обештети оштећеног без обзира на његово материјално стање и могућности? Па кад „витез са врелог незнамкаквог асфалта“ други пут крене да проблеме решава насиљем, да има на уму да ће га то коштати мењања пелена шлогиранима на некој неурологији или старачком дому, пражњења септичких рупа или чишћењу свињаца на некој економији (која још није пропала), у чему ни поред најбоље воље нико нормалан не може пронаћи ништа „витешко“… А ћорка му никад не гине; у случају да не извршава наметнуте обавезе – увек га је могуће упутити у затвор.

Уместо што као сад, деликвенти седе у Ваљеву, пумпају мишиће,  лажу једни друге о својим подухватима – и броје дане до изласка када ће коначно себи  и другима показати ко су они заправо, тј. о каквим фацама је реч… Са таквима родитељи не знају шта би, лажу комшилук који се онда изненади кад „добро дете“ поново заврши у затвору, а полиција тегли беду у круг „до истраге једних или других…“.

А губимо сви осим оних који све ово смишљају; кад се дигне кука и мотика они ће испразнити рачуне по пореским рајевима и нестати тамо одакле су и дошли… У блажену анонимност.