ЛЕВА (С)КРЕТАЊА ЗА СУПЕРХИКА

<!–[if !mso]> st1\:*{behavior:url(#ieooui) } <![endif]–>

Éric Toussaint: Осам кључних предлога за другачију Европу

људи су све мање и мање спремни да трпе неправду таквих реформи, које de facto представљају велико друштвено назадовање

 Значајан део јавног дуга у земљама ЕУ је нелегитиман, јер произилази из смишљене политике влада које су одлучиле да систематски дају предност богатим класама на штету осталих чланова друштва

износ отплате дуга не СМЕ прећи 5% прихода државе.

 Међународно право и различити национални закони дају правни основ за  једнострани, суверени акт отказивања тј. одбацивања дуга. 

 Ако ревизија пружи доказе о злочинима који се односе на нелегитимни дуг, њихови починиоци морају бити строго кажњени, плаћајући накнаду и служећи казне затвора као што и приличи тежини њиховог преступа

крајње је време за пренос банкарског сектора у јавни домен.

Обимно скраћење радног времена такође нуди могућност уравнотежења ритма живота, другачији начин живота у заједници која окреће леђа потрошачком друштву. Слободно време може се користити за повећање учешћа грађана у политичком животу, 

Криза је уздрмала Европску унију до самог темеља. Јавни дуг гуши неколико земаља које је финансијско тржиште тешко погодило. Са владама посвећеним овом проблему, које потпомажу и подржавају Европска комисија (ЕК), Европска централна банка (ECB) i MMF, финансијске институције одговорне за кризу зарађују пуно новца, док спекулишу о владином дугу. У међувремену, власници предузећа искористили су ситуацију да покрену офанзиву против социјалних и економских права већине.

Јавне дефиците не треба решавати смањењем финансирања социјалних програма, већ повећањем прихода од пореза насталих као резултат учинковитих мера против утаје пореза, повећањем пореза на капитал, финансијске трансакције, лично богатство и веће приходе. Да бисте смањили јавни дефицит, треба да смањите издатке за војску, као и друге трошкове који су социјално неподношљиви и штетни по животну средину. Насупрот томе, од суштинске је важности повећање финансирања социјалних програма, макар само како бисмо смањили последице економске депресије. Размишљајући изван оквира ове „заштитне позиције“, тренутну кризу треба посматрати као прилику да се одвојимо од капиталистичког начина размишљања и остваримо радикалне промене у друштву. Нова логика коју треба развити мора одбацити идеју „продуктивизма“, узети у обзир природно окружење, уклонити све облике репресије (на основу расе, пола или других критеријума), те подржати универзални приступ заједничким добрима ( common goods).

Да бисмо постигли овај циљ, морамо изградити фронт против кризе на локалном и европском нивоу, како бисмо окупили довољно енергије да створимо равнотежу моћи повољну за примену радикалних решења усредсређених на социјалну правду и бригу за животну средину. Већ у августу 2010, CADTM[1] је понудио нацрт осам алтернативних предлога за решење кризе у Европи.[2] Средишња тачка представља поништење нелегитимног дела јавног дуга. У том циљу, CADTM препоручује спровођење ревизије под контролом грађана, која би требало, у неким случајевима, да иде заједно са једностраном и сувереном суспензијом отплате. Циљ ревизије је да поништи нелегитимни део јавног дуга и да се снажно смањи његов остатак.

Обимно смањење јавног дуга је неопходно, али не и довољно да би земље ЕУ изашле из кризе. Мора да буде допуњено озбиљним мерама у разним областима.

1. Ревизија јавног дуга зарад укидања његовог нелегитимног дела.

Значајан део јавног дуга у земљама ЕУ је нелегитиман, јер произилази из смишљене политике влада које су одлучиле да систематски дају предност богатим класама на штету осталих чланова друштва. Пореске олакшице на виша примања, лично богатство и профит приватних предузећа довели су до тога да власти повећају јавни дуг како би смањиле пад владиних прихода. Такође су подигле пореска оптерећења на ниска примања што погађа већински део становништва. Штавише, у периоду од 2007-2008. године кауција ( bail out) за приватне финансијске институције одговорне за кризу представљала је огромну потрошњу јавног новца и брз раст јавног дуга. Смањење прихода због кризе коју су изазвале приватне финансијске институције још једном је морало да се финансира огромним задуживањима. Такав контекст јасно показује нелегитимност значајног дела јавног дуга. У случају неколицине земаља које су уцењене од стране финансијских тржишта, морамо томе додати и друге очигледне изворе нелегитимности. Од 2008. године па надаље, јавни новац је позајмљен од приватних банака (и других приватних финансијских институција), које су користиле новац који добијају по веома ниским каматним стопама од централне банке за шпекулативне делатности и притисак на владе да повећају износе које им плаћају. У земљама као што су Грчка, Мађарска, Летонија, Румунија и Ирска, зајмови ММФ-а дати су под условима који су усмерени против економских и социјалних интереса становништва. Што је још горе, ови услови поново погодују банкама и другим финансијским институцијама. Стога, имају се сматрати нелегитимним. На крају, у неким случајевима владе су ишле и против воље народа: на пример, док је у фебруару 2011. године велика већина Ираца гласала против странака које су обећавале више новца банкарима и прихватиле услове које намеће Европска комисија и ММФ, нова коалициона влада водила је исту политику као и претходне. Уопште, у многим земљама законодавна грана власти маргинализована је политиком коју спроводи извршна власт након споразума са Европском комисијом и ММФ-ом. Извршна власт тада подноси на усвајање овај договор парламенту, који онда мора да га „узме или остави“. У неким случајевима, организоване су расправе без гласања о свим важним питањима. Јача тежња извршне власти да парламент претвори у њој потчињену институцију.

У тако проблематичној ситуацији, знајући да ће неколико земаља ускоро морати да се суочи са непријатним недостатком новца, и да је отплата нелегитимног дуга по дефиницији неприхватљива, морамо проговорити гласно и јасно у прилог укидању таквог дуга. Трошкове опозива дуга морају да сносе приватне финансијске институције, односно они одговорни за кризу.

Земље као што су Грчка, Ирска, Португалија и оне у источној Европи (или изван ЕУ, као што је Исланд), односно земље које су уцењене од стране шпекуланата, ММФ–а и других тела као што је Европска комисија, требало би да упуте позив за једнострани мораторијум на отплату јавног дуга. Овај предлог добија велику подршку у земљама које су најтеже погођене кризом. У Даблину, крајем новембра 2010, у телефонском истраживању које је укључило 500 људи, 57% Ираца дало је предност обустави плаћања дуга у односу на пријем хитне помоћи од ММФ–а и ЕУ. „Нећемо да платимо – кажу људи!“ био је наслов у најутицајнијем недељнику острва Sunday Independentu. CADTM тврди да такав једнострани мораторијум мора да се изведе заједно са ревизијом јавних кредита (уз учешће грађана). Ревизија треба да понуди влади и јавности потребне доказе и аргументе да откаже односно одбаци део дуга за који је утврђено да је нелегитиман. Међународно право и различити национални закони дају правни основ за такав једнострани, суверени акт отказивања тј. одбацивања дуга.

Искуство рада на проблему дуга на југу подстиче ЦАДТМ да упозори дужничке земље на опасност од недовољних мера као што је нпр. увођење искључиво суспензије отплата, која може да се покаже контрапродуктивном. Потребан је мораторијум без обрачуна камате на закаснеле отплате кредита.

У другим земљама попут Француске, Велике Британије или Немачке, императив можда не представља позив на једнострани мораторијум током ревизионог периода. Ипак, ревизија мора да се спроведе како би се утврдио обим отказивања тј. одбацивања дуга на који се позива. Уколико међународно економско окружење настави да опада, обустава плаћања може бити на дневном реду чак и у земљама које су мислиле да их не могу уценити страни приватни кредитори.

Учешће грађана представља conditio sine qua non како би се осигурала објективна и транспарентна ревизија. Одбор за ревизију мора да садржи разне органе власти, стручњаке у области ревизије јавних финансија, економисте, правнике, уставобранитеље, као и представнике друштвених покрета. Ово ће омогућити да се утврди и захтева одговорност учесника у процесу задуживања, било на националном или међународном нивоу. Уколико садашња влада не пристане на ревизију дуга, мора се установити ревизиони одбор грађана, без учешћа владе.

У сваком случају, легитимно је да приватне институције, као и они са високим примањима који имају дужничке хартије од вредности, сносе терет отказивања нелегитимног сувереног дуга, јер су у великој мери одговорни за кризу, а такође су од ње профитирали. Такав предлог представља минимално увођење друштвене правде. Важно је створити поуздан круг осигураника, како бисмо обештетили особе са ниским и средњим примањима.

Ако ревизија пружи доказе о злочинима који се односе на нелегитимни дуг, њихови починиоци морају бити строго кажњени, плаћајући накнаду и служећи казне затвора као што и приличи тежини њиховог преступа. Органи власти који су уговорили нелегитимне кредите морају да сносе одговорност.

Што се тиче легитимног дела дуга, требало би приморати повериоце да покушају смањити главнице и камате, као и да одложе доспеће. Опет, позитивна дискриминација у корист малих носилаца јавних дужничких хартија од вредности треба да обезбеди да они буду исплаћени. Штавише, износ у државном буџету издвојен за повраћај дуга мора да се попуњава у зависности од економских услова, способности државних органа да врате дуг и сложене природе издатака за социјалне програме. Инспирација треба да нам буде Немачка након Другог светског рата. Лондонски споразум из 1953. године о немачком спољном дугу (који је, између осталих мера, смањио главни дуг за 62%) предвиђа да рата дуга не може да пређе 5% годишњег извозног прихода.[3] Могли бисмо да дефинишемо сличан однос: износ отплате дуга не може прећи 5% прихода државе. Такође морамо да одредимо правни оквир како би се избегло понављање кризе која је почела у периоду од 2007-2008, укључујући и забрану друштвене прерасподеле приватних дугова, сталну ревизију политике јавног дуга уз учешће грађана, укидање примене законских ограничења на злочине који се односе на нелегитимни дуг, неприхватљивост нелегитимног дуга и тако даље.

2. Зауставити планове за штедњу, они су неправедни и само погоршавају кризу.

Владе европских земаља су одлучиле да, у складу с ММФ–ом, захтевају и намећу становништву строге политике штедње, уз смањене јавне потрошње, укључујући и масовна отпуштања државних службеника, замрзавање или смањење њихових плата, смањен приступ неким виталним јавним службама и социјалној заштити и подизање старосне границе пензионисања. С друге стране, јавна предузећа су тражила – и добила – повећање цена, док су трошкови здравствене заштите и образовања порасли. Све је чешће увођење изразито неправедних, високих индиректних пореза, као што је порез на промет (ПДВ). Јавна предузећа у секторима отвореним за конкуренцију масовно су приватизована. Спроведене политике штедње достигле су ниво који није виђен још од Другог светског рата. Наводни лекови додатно су погоршали последице кризе, а њихов главни циљ остаје заштита интереса власника капитала. Укратко: шампањац за банкаре, а кикирики за раднике, пензионере и незапослене!
Међутим , људи су све мање и мање спремни да трпе неправду таквих реформи, које de facto представљају велико друштвено назадовање. Надничари, незапослени и домаћинства са ниским приходима највише су присиљена да омогуће властима да врате дуг повериоцима. У међувремену, жене су највише погођене, јер садашња организација патријархалног друштва и привреде јесте таква да оне сносе терет катастрофалних последица привремених и лоше плаћених послова, као и послова са скраћеним радним временом. Такође су непосредно изложене утицају пропадања јавних социјалних служби. Наша борба наметања другачијег начина размишљања мора да иде руку под руку са борбом за потпуним поштовањем права жена.

3. Успоставити реалну европску фискалну правду и праведну прерасподелу богатства. Забранити трансакције са „правним“ и „пореским рајевима“. Борити се против обимне фискалне преваре коју су починила највећа и најуспешнија предузећа.

Од 1980. године, стопа директних пореза на највише приходе и добит највећих предузећа у сталном је паду у Европској унији. Између 2000. и 2008, пореска стопа на највиши доходак пала је за 7%, док је стопа пореза на највећу добит пала за 8,5%. Ове стотине милијарди евра од пореских олакшица углавном су отишле шпекулантима и најбогатијим члановима друштва, увећавајући и даље њихово богатство.

Кључне фискалне реформе са циљем успостављања социјалне правде морају да буде остварене (смањење прихода и личног иметка најбогатијих, тако да остатак планете може имати више) и усвојене широм Европе зарад спречавања фискалног дампинга.[4] Циљ је повећање јавних прихода, посебно прогресивним порезом на приходе најбогатијих појединаца (гранична стопа за оне који припадају највишем пореском опсегу мора бити подигнута на 90%[5]), порезом на лично богатство изнад одређеног износа, као и порезом на добит предузећа. Ово повећање прихода мора да прати брз пад цене свакидашњих роба и услуга, као што су основне намирнице, вода, струја, грејање, јавни превоз и школски прибор, што се може остварити значајним и циљаним смањењем пореза на промет (ПДВ), примењеног на ове виталне робе и услуге. Фискална политика такође треба да подстиче заштиту животне средине применом казнених пореза за предузећа загађиваче.

ЕУ мора усвојити порез на финансијске трансакције, посебно на девизном тржишту, како би се повећали приходи влада.

Упркос својим „племенитим“ намерама, земље–чланице Г20 у више су наврата одбиле да се баве правним и пореским рајевима. Једноставна мера за борбу против ових пореских рајева (који црпу виталне ресурсе потребне за развој како северних, тако и јужних земаља) састојала би се у усвајању закона који званично забрањује било коју врсте трансакције која „пролази“ кроз порески рај свим појединцима и предузећима која се налазе у земљи, заједно са казном која би била једнака износу казне на забрањене трансакције. Коначно, ове финансијске „септичке јаме“ морају бити уклоњене, заједно са криминалним делатностима, корупцијом и менаџерском делинквенцијом која се тамо збива.

Фискалне преваре одводе значајну количину средстава из локалне заједнице и негативно утичу на запошљавање. Значајни део јавних прихода мора бити преусмерен у владине финансијске службе, како би могле да се учинковито боре против ове врсте превара. Резултате својих делатности морају јавно објавити, а кривци морају бити строго кажњени.

4. Зауздавање финансијских тржишта образовањем широког круга власника хартија од вредности, те забрана short sales и шпекулација у различитим областима. Стварање јавне европске рејтинг агенције.

Широм света шпекулације представљају неколико пута увећан износ укупног богатства произведеног на планети. Веома сложена природа овог финансијског инжењеринга чини га потпуно неконтролисаним. Механизми које производи подривају реалну привреду. Нетранспарентне финансијске трансакције су правило. Да би се опорезовали, повериоци прво морају бити идентификовани. Диктатура финансијског тржишта мора бити окончана! Шпекулације такође морају бити забрањене у многим областима. Шпекулације са државним обвезницама, валутама и храном треба да буду забрањене.[6] Short sales такође мора бити забрањен[7] и изведенице кредитног ризика (credit default swaps) строго регулисане. Тржишта шалтерских деривата морају бити затворена, јер су она „праве“ црне рупе и не подлежу никаквим прописима или надзору.

Рејтинг агенције такође морају бити озбиљно реформисане и строго регулисане. Далеко од тога да представљају инструмент за израду објективне научне процене, оне су постале основне полуге за структурирање неолибералне глобализације и већ су изазвале друштвене катастрофе више пута.Када је рејтинг земље смањен, каматне стопе на кредите се повећавају, што објашњава зашто се привредна ситуација у тој земљи и даље погоршава. Самозадовољно понашање шпекуланата у великој мери погоршава тешкоће, што ће негативно утицати на обичне грађане. Субмисивно понашање ових рејтинг агенција према северноамеричком финансијском сектору начинило их је важним актером на међународној сцени, а њихова одговорност за покретање и погоршање кризе није довољно присутна у медијима. Економска стабилност европских земаља налази се без заштите у рукама ових рејтинг агенција, а нема ни озбиљних владиних тела за њихову контролу. Једини начин да се изађе из овог ћорсокака јесте стварање јавне рејтинг агенције.

5. Премештање банака у јавни сектор под контролом грађана

Након деценија финансијских ексцеса и приватизација, крајње је време за пренос банкарског сектора у јавни домен. Владе морају да поврате своју способност да контролишу и ограничавају економске и финансијске делатности. Оне такође морају да имају инструменте потребне за инвестиције и финансирање јавне потрошње смањењем потребе позајмљивања од приватних и/или страних институција. Банке морају бити предмет експропријације без надокнаде њиховим власницима и пребачене у јавни сектор, где би биле стављене под надзор грађана. У неким случајевима, експропријација приватних банака би представљала трошак за државу због дугова које су те банке нагомилале. Цену тога требало би да плате највећи акционари банака. Приватна предузећа, која су акционари банака које су доводили до руба финансијског понора, при томе „сочно“ профитирајући, држе део свог богатства у другим секторима привреде. Богатства ових акционара морају бити опорезована, како би се избегло да грађани плаћају губитке банака. Ирски пример је веома симболичан: начин на који је национализована Ирска удружена банка (Irish Allied Bank) је потпуно неприхватљив и морамо извући одговарајуће поуке из овог лошег примера.

6. Понова национализација бројних предузећа и услужних делатности, приватизованих од 1980.

Током последњих тридесет година многа јавна предузећа и јавне службе су приватизоване. Од банака до тешке индустрије, поштанских услуга и телекомуникација, енергије и саобраћаја, владе широм света преместиле су читаве блокове привреде у приватни сектор, губећи сваку могућност привредне регулације. Ова јавна добра, плод колективног рада, морају се вратити у јавни домен. Идеја је да створе нова јавна предузећа и да се јавне службе прилагоде потребама људи, посебно да одговоре на проблем климатских промена, на пример образовањем јавне службе за изолацију зграда.

7. Обимно скраћење радног времена како би се отворила нова радна места и повећале плате и пензије

Другачија прерасподелу богатства јесте најбољи одговор на кризу. Удео богатства запослених значајно је смањен у последњим деценијама, док су повериоци и предузећа повећали свој профит и, последично, више се бавили финансијским шпекулацијама. Повећање плата, не само да повећава до–бробит људи, већ повећава и средства која стоје на располагању за социјалну заштиту и пензије. Скраћењем радног времена без смањења плата, као и отварањем нових радних места, радници ће осетити побољшање квалитета живота, а радна места ће бити дата онима који их траже. Обимно скраћење радног времена такође нуди могућност уравнотежења ритма живота, другачији начин живота у заједници која окреће леђа потрошачком друштву. Слободно време може се користити за повећање учешћа грађана у политичком животу, више међуљудске подршке, а такође се може утрошити на волонтерске и уметничке делатности.

8. За нову, демократску Европску унију засновану на солидарности.

Неколико одредби у споразумима о Европској унији, евро зони и ЕЦБ–у мора бити укинуто, као што су члан 63 и 125 Лисабонског споразума којим се забрањује контрола кретања капитала и све врсте помоћи држави у невољи. Пакт о стабилности и расту такође мора бити напуштен. Осим тога, садашњи споразуми морају бити замењени новим у оквиру стварног демократског процеса, конститутивног за пакт солидарности грађана у вези са запошљавањем и животном средином.

Монетарна политика мора бити потпуно измењена, као и статус и праксе ЕЦБ–а. Неспособност политичких власти да обавежу ЕЦБ да кује новац представља озбиљан недостатак. Постављањем ЕЦБ–а изнад владе, а тиме и народа, Европска унија је начинила катастрофалан избор дајући предност финансијским интересима у односу на интересе људи, уместо обратно.

Како су многи друштвени покрети осудили њена правила као сувише крута и потпуно непримерена, ЕЦБ је била приморана да у сред кризе промени своју политику и да измени дату јој улогу. Нажалост, она се сложила да то уради из погрешних разлога. То не значи да су интереси народа узети у обзир, већ интереси поверилаца. Овакав став јасно илуструје да „карте треба поново промешати и другачије поделити“. ЕЦБ мора бити у стању да директно финансира државе када настоје да постигну социјалне и еколошке циљеве који у потпуности задовољавају основне потребе становништва. Данас, изузетно разнолике привредне делатности, од улагања у изградњу болница до пројеката чисте шпекулације, финансирају се на сличан начин. Политичке власти морају барем да узму у обзир наметање веома различитих трошкова за сваку врсту задуживања: ниске каматне стопе треба сачувати за друштвено праведна и економски одржива улагања, а примена веома високе каматне стопе – чак и превисоке када ситуација захтеваза шпекулативне делатности које би могла такође бити забрањене у одређеним областима (као што је преходно наведено). –

С Европом заснованом на солидарности и сарадњи требало би да буде могуће избећи конкурентски етос који тежи да смањи животни стандард. Неолиберални начин размишљања довео је до кризе и показао се неуспешним. Снизио је социјалне индикаторе, доводећи до мањка социјалне заштите, смањења броја радних места и помањкања јавних служби. Мањина је профитирала од кризе гажењем права других, већине. Кривци су победили, жртве су приморане да плате! Ова логика, у темељу свих оснивачких аката Европске уније, заједно са Пактом за стабилност и раст, мора бити напуштена. Изгубила је свој кредибилитет. Другачија Европа, заснована на сарадњи међу државама и солидарности међу народима, мора да постане примарни циљ. У том контексту, буџетска и фискална политика морају бити усклађиване, али не и стандардизоване, јер постоје огромне разлике између европских привреда. Само њихово усклађивање може им донети решење које ће омогућити свима да крену напред. Далекосежна политика мора бити спроведена на европском нивоу, укључујући и обимна јавна улагања у отварање нових радних места у најважнијим јавним службама, од локалних служби за производњу одрживе енергије преко служби за борбу против климатских промена до служби у основним друштвеним секторима.

CADTM сматра да ова нова, демократизована Европа мора настојати да успостави принципе око којих се не може преговарати. Она мора да подржи и побољша друштвену и фискалну правду, доноси одлуке које ће подићи животни стандард њених становника, укључи се у смањење наоружања и обимно кресање војних трошкова (укључујући и повлачење европских трупа из Авганистана и излазак из НАТО–а), изабере одрживе изворе енергије како би се избегло коришћење нуклеарне, и забрани употребу генетски модификованих организама (ГМО). Штавише, Европа мора да одлучно стане на крај својој политици „тврђаве под опсадом“ када су у питању кандидати за имиграцију, како би постала партнер коме се верује зарад његове правичности и истинске солидарности према народима југа. 

Perspektivе 03/2011
Preveo s engleskog Dušan Maljković
Redaktura: Miloš Jadžić

[1] CADTM tj. Committee for the Abolition of Third World Debt (Komitet za ukidanje duga Trećeg sveta) – prim. prev.
[2] Vidi „Debt, a boon for creditors, a tragedy for the people!“, CADTM
[3] V. Éric Toussaint The World Bank: a Critical Primer, Pluto Press, London (2008), poglavlje 4.
[4] Kao npr. u Irskoj, gde porez na prihod preduzeća iznosi svega 12,5%.
[5] Ova poreska stopa od 90% uvedena je za bogate u SAD tokom predsedničkog mandata Frenklina Ruzvelta.
[6] V. Éric Toussaint “Getting to the root causes of the food crisis”, CADTM
[7] Short sales omogućava trgovcima da špekulišu oko cene akcija, za koju se očekuje da će pasti, putem transakcije kojom kupuju, pa zatim odmah prodaju akcije. Nemačke vlasti su zabranile ove sumnjive poslove, dok se francuske vlasti i vlasti nekih drugih zemalja protive toj zabrani. 

Rosa Luxemburg Stiftung