Успео је!

 Пише: Будимир Новаковић

Коначно, после дуже времена. Штета, ништа није пронашао, па није могао да узвикне: “Еурека“!

Али, нема везе. Свеједно, био је више него задовољан. Постигнуто је могао да сврста у највећи успех протекле недеље.

Целу недељу провео је у сукобу са нечим што је он, надобудан и осион (какав је био), сврставао у “људски отпад“. То је била маса задриглих и утовљених представника једне групације, унутар његовог свакодневног битисања, која је била узрок свих његових проблема. То је почело озбиљно да се одражава на његово комплетно психо-физичко стање.

Док је био млађи и на функцији “полит-кома“, те  и сличне проблеме решавао је са пола снаге. Може се рећи, или да их није имао, или да није обраћао пажњу на њихово постојање.

Лично, мислио је, више је било у питању да их није имао уопште.

Као егзекутор, није имао премца. Био је немилосрдан у ратосиљању од “људског отпада“. Без емоција, хладно и прорачунато, обављао је тај прљави задатак максимално успешно.

Што је више старио, неприметно је почео да ошљари у тој активности. Улењио се и “омеканио“, а да није ни осетио да му се то дешава.

Рутина је узела свој данак!

Почео је да верује да је постигао максимум и да му усавршавање и прaћење његове активности није више потребно.

Као и сви остали смртници, погрешно је веровао да ће тако бити увек.

Тај последњи пут, отпор масе га је изненадио. Није очекивао такву реакцију. У почетку је мислио да је то случајно и да ће већ сутра све бити као по старом. Морао је да призна да је игнорисао прве наговештаје могућег расплета догађаја. Опрезан какaв је био није хтео да реагује брзоплето, надајући се да ће проблеме решити као и до тада.

Али, преварио се! У тренутку када је имао чврсте доказе да ће се немила ситуација догодити – било је касно.

Сутрадан, отпор је био још већи. Нове снаге су се придружиле ветераним и блокирале главну капију. Остао је заробљен заједно са “отпорашима“. Изгледало је као да му нико не може помоћи. Због проблема на послу, успео би у току дана, телефонским путем, да поразговара са својим пријатељима. Када је учествовао у куповини фирме, саветовали су га да то не ради, да више није млад и да га то може коштати здравља. Додуше, имали су пуно разумевање за његов проблем – неки од њих су имали сличне ситуације током транзиције и препорода, које је нови систем изнедрио, али осим моралне подршке, нису могли никако другојачије да му помогну.

Схватио је! Био је препуштен себи!

Покушао је да ступи у контакт са претседником општинског одбора, др. Трпићем, његовим партијским другаром и лекаром у локалном дому здравља, али је обавештен да је овај отишао на неки симпозијум и да ће се вратити за недељу дана.

Недељу дана! – толико није могао да чека. Ситуација је стигла до тачке пуцања.

Или они или ја!

Покушао је дa се сети како је сличне ситуације (када их је било) решавао.

Сила! Једино што маса признаје јесте сила! Груба, по могућству контролисана, али у случају да не показује никакав ефекат – брутална!

Он више није могао, сам, да реализује ту силу. За решење овог проблема морао је да ангажује додатну “мишићну масу“. Сетио се локалног удружења – групације мишићавих, вештих, и на све спремних, јединки. У тој групи сваки појединац изгледао је као да се спремао за светско првенство билдера – све мишић до мишића. Осим тога, сви, без разлике, имали су дугогодишње радно искуство “избацивача“.

И он и они знали су шта треба радити – ослободити се “отпораша“ без милости.

На силу одговорити силом!

Једноставна решења, обично, дају најбоље резултате. Како ће после да објасни примену прекомерне силе – то га није интересовало. Сконцентрисао се на горући проблем.

Држећи се, тесно припијени један уз другога,  на његов знак, ангажовани “избацивачи“, почели су сложно да гурају масу “отпораша“.

У почетку, ситуација је била непромењена. Нико није хтео да попусти. Бол од напора бивао је све већи.

Одједном, “отпораши“ су направили грешку. Пала је “прва крв“! Неко из масе “отпораша“ је, изгледа заврљачио нешто у првцу ангажованих “избацивача“ и крв је шикнула на све стране. Рана није била дубока, али је обилато крварила. То је изазвало бес и код њега и код “избацивача“, који су заједничким снагама, још јаче, навалили на “отпораше“.

Притисак, додатно мотивисаних “избацивача“ постао је још жешћи. “Отпораши“ су почели, полако да попуштају.

А онда, дошао је онај тренутак када више ништа није могло да се заустави. Главна капија комплекса попустила је пред налетом “избацивача“ и први редови “отпораша“ почели су да испадају кроз њу. У почетку, полако, а потом све брже и интензивније. Знао је да, ломећи прве редове, крчи пут коначном ослобођењу. Једном отворена, разваљена капија, више није пружала никакву потпору “отпорашима“.

Избацивачи су одрадили свој посао одлично – као и увек до тада.

Био је обливен знојем, унезверног погледа. Морао је да се умије и мало упристоји. Њему лично је лакнуло. Повређеним “избацивачима“ рањавање је било саставни део посла и он више није обраћао пажњу на њих.

Одједном се тргао. Ипак, можда би ипак требало да им посвети дужну пажњу.

Донео је одлуку!

Позваће др. Трпића и отићи код њега на преглед. Схватио је да мора нешто да уради по питању те проклете опстипације.