Најважнији је миран сан…

Марина Морачанин вратила госту више од 200.000 евра и пола милиона динара које је заборавио у кафићу. Као награду добила 1.000 динара.

фали нам оно нешто што разликује озбиљан свет од чопора бабуна који живе по неким својим „моралним“ начелима; таквим својим погрешним а препотентним ставом према животу, финансијама, обавезама и окружењу једино што успемо да изазовемо је – анимозитет оних који с нама имају било каквог посла

Зар је миран сан важнији од потребе да се неком попут тог билмеза очита лекција о 10%?

Одем у тоалет и нађем торбицу. Отворим. Унутра огроман штос пара, дебео ко три прста… Одузмем се. Ниједног тренутка нисам размишљала да ли да вратим“, у шоку за Прес с прича млада Крушевљанка Марина Морачанин (28), која је пронашла – и вратила – невероватну суму новца од 200.000 евра и 500.000 динара.

Скромна конобарица бара „Кафето“ у Крушевачком тржном центру, која са мужем и седмогодишњом ћерком живи као подстанар и ради за 15.000 динара, није оклевала, знала је шта је исправна одлука.

 Гастарбајтерска част 

– Тај човек је дошао са дететом у кафе и попио кафу. Потом је за дете купио сок од 115 динара, дао је 120 и узео кусур од 5 динара. Замолио ме је да оде у тоалет који није за госте и ја сам га пустила. Немам обичај да дајем кључ свима јер нико не чисти за собом, али њему сам, ето, дала јер сам видела да је с дететом, па да га малишан не чека дуго.

После сам отишла ја до тоалета и нашла на лавабоу ту торбицу! Срце ми је стало. Гледала сам, пиљила, у 200.000 евра и пола милиона динара -препричава Марина шок који ће памтити целог живота.

Све по 200 евра, по 500 евра, и два дебела штоса од по 1.000 динара. Кажем себи, добро Марина, смири се… Ставим све у једну кесицу, изађем и чекам да се онај човек врати. Размишљам, ако не дође до три сата, однећу у полицију. Нећу ником у тржном центру да кажем, може да буде опасно. Излазила сам неколико пута напоље из кафеа да га негде видим.

Одједном га угледам како пролази са дететом и женом.

Позовем га, а он каже: „Шта је, шта ме зовеш?“ Приђе са женом, одемо до шанка и ја га питам је л’ изгубио нешто? Он мирно каже „не“ и одмах почне да се препипава, види да нема торбицу и пита слеђеним гласом: „Је л’ си отварала?!“ Кажем да јесам и натерам га да све преброји – каже Марина.

 Поштену конобарицу власник новца частио је са 1.000 динара.

– Његова жена почне да га цима за руку и он извади 1.000 динара, да ми и оде. Од тада се није појавио. На те паре сам додала још 500 динара и купила мајицу коју сам већ неко време меркала. Не треба мени награда, мени је важно да мирно спавам – скромно прича Марина.

Она наводи да зна да је тај човек гастарбајтер у Швајцарској.

– У овом кафеу радим две године и знам тог човека јер је долазио неколико пута. Иначе, није од оних који остављају бакшиш – прича она.

(Прес)

Пише: Драгослав Павков
НАРАВОУЧЕНИЈЕ: „Не треба мени награда, мени је важно да мирно спавам „
Кад ујутро устанем са главобољом и накратко насађен – најмање што ми треба је овакав текст о нашим наравима… Али често, готово месечно у медијима се појави оваква или слична вест; па ме то баци у депресију јер говори о томе како смо неозбиљни и неодговорни према себи (а онда узрочно-последично и према целом свету)и како нам заправо нема спаса ма шта ми то сневали по порталима и политичким скуповима.

Једноставно, фали нам оно нешто што разликује озбиљан свет од чопора бабуна који живе по неким својим „моралним“ начелима; таквим својим погрешним а препотентним ставом према животу, финансијама, обавезама и окружењу једино што успемо да изазовемо је – анимозитет оних који с нама имају било каквог посла. 
Дакле:
Жена ради као конобарица за 15000рсд што је испод ЗАГАРАНТОВАНЕ МИНИМАЛНЕ ЗАРАДЕ У СРБИЈИ, али газда неће да јој плати више…А и што би? 
Она вероватно „зна“ како у Крушевцу има жена које би биле срећне да имају њено радно место, па и за мању плату ако треба. Али, она не зна да има законско право на 10% вредности нађеног новца, наравно, уколико је власник овакав каквог је она описала. Како знати је ли власник такав? Не мора ни да зна; проналазак новца морала је да пријави полицији,да изјаву о околностима под којима је новац нашла и истакне захтев за наградом.
Сад, оно јес да то није лепо, да би јој то власник вероватно замерио, али као што Марина рече:„Најважнији је миран сан…“
Зар тај новац није могао бити резултат неке нарко-трансакције? Дечје порнографије? Да ли би Марина мирно спавала да је неко прогласи за саучесника у нечему о чему заправо нема појма?
 
Чак и да власник новца јесте обични гастарбајтер из Швајцарске, један од оних који нам овде објашњавају како се „тамо“ напорно ради, са скривеном поруком да то заправо није за нас већ за људе „посебног кова“, такве попут њега, да се ми у швајцарско друштво никако не би могли уклопити, да је нама заправо супер јер можемо да испуштамо уље из аутомобила на паркингу – за шта је у Швајцарској казна иха-хај, око хиљаду франака… Зар је миран сан важнији од потребе да се неком попут тог билмеза очита лекција о 10%? 

 Шта мисли Марина – како власник новца коментарише своју заборавност и њено поштење? Смео бих да се кладим да прича иде овако: 

„Кренуо сам да завршим неки посао а жена ми увалила малог да га чувам… Мали кретен не затвара уста, купио сам му сок а ни то му није било довољно да зачепи. На крају ме од муке заболео стомак (послови, обавезе, а ја морам да чувам дете), замолим конобарицу да ме пусти у тоалет за особље (јер се они за госте не чисте као у Европи) и тамо заборавим торбицу са ловом… Право да вам кажем, нисам знао колико је у торбици било, али када ме конобарица натерала да избројим било је 200 000 евра и пола милиона динара; то је ваљда то, ‘ајде нек је конобарица узела пар хиљадарки евра као награду, али добро, могла је да ми не врати ништа, да позове полицију... Замислите колико бих времена изгубио објашњавајући откуд ми новац, јесам ли платио порез… А она жентурача ме још натерала да конобарици дам хиљаду динара… Ко да ја тамо берем паре са дрвећа…“ и т д. 

Марина, Марина… Миран сан је прецењен; проћи ће ти живот у спавању и стицању искуства које је „једина школа коју будале успешно завршавају“. Џукела са којом си имала част је своје школовање платила 1000 динара; он више никада неће заборавити торбицу. Шта си ти научила из целе приче?