Поштење нема цену

пише: Небојша Малић

Да ли је Марина Морачанин будала, или симбол наде у будућност Србије?

Конобарица из Крушевца је пре неки дан пронашла торбицу коју је заборавио један од гостију, и вратила је власнику. У торбици је било преко 200.000 евра у готовини. Од „захвалног“ парајлије је добила награду од 1000 динара (ни 10 евра). Због тога је неки називају будалом.

Зашто? Па могла је да узме паре. Могла је и да пријави торбицу полицији, па би је следовала награда од 10% пронађене суме. Остатак би, претпоставља се, задржала полиција – док власник не докаже да је то заиста његово и законски стечено. Али не – конобарица је узела торбицу и предала је заборавном госту. Каже: „Не треба мени награда, мени је важно да мирно спавам“.  

У чему је овде проблем? Сигурно не у поштеној конобарици. То што је Марина урадила требало би да је основни стандард пристојности и поштења у нормалном друштву. Њено понашање није за осуду, већ за сваку похвалу. Ако већ треба нешто да се критикује, онда је то понашање заборавног и незахвалног госта, који је – да је био зле среће да торбицу нађе неко прилагођенији загађеној моралној средини која је направљена од Србије – могао да остане без пара. Па било потпуно, да је проналазач присвојио торбицу, или делимично, да је торбица завршила у полицији. Свакако да то вреди много више од хиљаду динара. Али то је ствар кућног одгоја и карактера – или његовог мањка.

Проблем је и што постоји пропис који конфискује 10% пронађеног новца као награду, па поштене људе тиме просто тера у грех. Само зато што закон дозвољава некоме да узме туђе не значи да је то морално, праведно или исправно.

Ко зна одакле заборавном госту толике паре? То уопште није важно. Његове су.  У нормалном друштву би требало да важи претпоставка невиности. Исто као што никоме не би пало на памет да се окористи туђим, ма колико користи од тога могао да има. Неке ствари се једноставно не раде.

Да је узела паре, или чак искористила законско право на 10%, Марина Морачанин би дала за право једном лоповском моралу који већ дуго загађује Србију. Дала би за право убеђењу које материјално ставља изнад моралног, сматра да је свако у души лопов, и верује само у „у се, на се и пода се“. Које се смеје поштењу, пљује на част и заједљиво вели да се образ не маже на хлеб, а патриотизам не сипа у трактор. Које зна цену свега, а ничему не зна вредност.

Годинама већ, следбеници тог концепта (превише је примитиван да бих га частио етикетом идеологије) покушавају да Србију промене по сопственој матрици. Марина Морачанин, конобарица из Крушевца, пример је њиховог неуспеха – али и наде да ће у некој скоријој будућности њено понашање бити нормално, пожељно и поштовано.

(Сиви Соко)