ПРЕЦРТАНИ ОГОРЧЕНИ

Пише Владимир Милутиновић

 Наш систем је партијска држава, где су државни ресурси у функцији олигархија на власти, медији контролисани, а независне институције ометане или претворене у симулакрум. Тако да против демократије пре раде они који намеравају да гласају за странке које су направиле тај недемократски систем.

По Љајићу, одговорност политичара постоји само у виртуелном свету. “У реалном свету тога нема” – ту ако сте политичар можете да радите шта хоћете

прецртаним листићем показујете да желите одговорну власт, да у земљи порасте ауторитет независних институција, да оне од симулакрума постану стварне.

 ако нека политичка странка прихвати само 5 од ових 10 тачака променићу одлуку да прецртам листић и гласаћу за њу.

ако би број неважећих листића био стварно велик, онда би то довело до промена у постојећим или до појаве нових странака, и у будућности до трајне промене поретка – недавно се на Исланду десило нешто слично

Индигнадос” на шпанском значи „огорчени“, што је неформално име протеста против последица неолибералног капитализма у Шпанији. Пошто смо ми земља узорне парламентарне демократије и још узорнијег капитализма, код нас се на овакве покрете гледа као на симптом декадентног Запада, па се ни слични покрети код нас не одобравају. Ова сличност и околност да је шпански покрет добио име по једном осећању послужила је као основа за још једну серију фалш аргумената против акције прецртавања листића на следећим изборима. Коментатори су забринути: „Огорчење и политика: Куда нас то води“ и закључују да „огорчење не омогућава рационалну политику и рационалне одлуке људи“. При том нико није приметио да је то у ствари један велики аргумент ад хоминем, где се из једне чињенице о говорнику изводи оцена његових мишљења, а да се у аргументацију није ни ушло. Што је свакако негативно. На пример, главни уредник недељника Време Драгољуб Жарковић вероватно има нека осећања према Мишковићу или Ђиласу (особито када стигне новац за „Време Београда“), али користити аргументе ад хоминем није лоше због тога што их користи неко ко има та осећања, него је то лоше сасвим независно. Зато јер је лоше за расправу.

Међутим, коментатори су свеједно у праву, протестанти јесу огорчени. То је битно осећање за ову расправу. На пример , када чују да је неки министар креативно користио могућности Закона о јавним набавкама неки људи на то кажу „То, царе! И ја бих тако!“ (мислим да ће они гласати за министрову странку), а неки су огорчени и зато неће гласати за министра. Али нису огорчени стално, само због тог прошлог огорчења не могу више да гласају.

Ако сада то оставимо по страни, главни „аргумент“ који се наводи против протестног гласања јесте да је оно опасно јер је „усмерено против саме демократије, пошто је смисао избора да изаберете у политичкој понуди“. Ако је ово малопре био аргумент ад хоминем, ово сада је комбинација замене теза и погрешног  појма о демократији. У демократији су грађани суверени, што значи да не постоји ниједна инстанца која би им могла ауторитарно наложити шта да раде са својим гласом. По томе се демократија и разликује од диктатуре. Осим тога, демократија је владавина у интересу грађана. Наш систем је не једном био описиван као партијска држава, где су државни ресурси у функцији олигархија на власти, медији контролисани, а независне институције ометане или претворене у симулакрум. Тако да против демократије пре раде они који намеравају да гласају за странке које су направиле тај недемократски систем.

Друга врста примедби сугерише да је протестни глас бесмислен јер се њиме ништа неће постићи. Броје се само важећи гласови, избори су важећи и ако изађе само један гласач, а политичари се неће ни осврнути на неважеће листиће. Овај аргумент је комбинација специфичног случаја замене теза где се тврди да противник нема у ствари било какву тезу, иако је овај има, и перформативне противречности.

Да почнемо ту од почетка. Шта би могао бити смисао протестног гласа?

Само две ствари су ту довољне да би акција добила смисао.

Прва: треба прецртати листић јер се тиме одбија ауторитарни захтев да морате гласати чак и онда када сте незадовољни и не би желели да гласате за неку странку. На том гесту се темеље неке фине ствари, као што су   хришћанство, филозофија и демократија, па би то „НЕ“ требало увежбавати, никада не знате када ће вам затребати. Следећи избори су одлична прилика за то.

Друга ствар је једноставна: прецртаним листићем показујете да желите одговорну власт. Залажете се да у земљи порасте ауторитет независних институција, да оне од симулакрума постану стварне.

Ево, да видимо то на примеру. Министар је компјутере који се на тржишту могу наћи за 50.000 динара платио 100.000 динара у поступку мале набавке за који нико други није знао. Сад ви хоћете да постоји институција, попут Савета за борбу против корупције, која би имала овлашћење да насумично изабере једну набавку и да, ако утврди да она одговара горњем случају, ствар објави у слободним медијма. Последица свега би морала бити оставка министра.

Ето, само толико. Сада можемо да пређемо на расправу. Да ли би било добро да постоји оваква институција? Чини ми се да би. Да ли је то могуће? Опет се чини да јесте. За време Зорана Ђинђића је било могуће и могло би бити могуће опет. Па добро, ако је то добро и могуће, како да се то оствари? Неколико начина постоји. Можете да гласате за министра и да очекујете да ће се он у будућности променити. То је сасвим легитимно, али ако желите да вас још неко прати у томе не би било лоше да објасните како ће се то догодити. А можете и да не гласате за тог министра. Онда се можете осврнути око себе и погледати постоји ли странка која министров случај сматра важним и која указује на њега. У данашњој Србији нећете наћи такву странку. И онда можете да закључите да вам једино преостаје да прецртате листић.

Људи који разумеју ова два корака до неважећег листића, можда ће имати проблем са следећим. Добро, све је то ОК, али замислимо тај дан избора. Неважећих листића је, рецимо, 300.000, што би био велики успех. Али медији се на то не осврћу и креће погађање око владе која се после неког времена формира. Шта смо онда добили прецртавањем? Пуно тога. Нико ни не мисли да ће сама објављена чињеница да има толико и толико неважећих листића нешто значити политичарима или медијима. Неважећи листићи су само детаљ у кампањи против недемократског тренда. И то важан детаљ јер би у горњем случају, будући да је на прошлим изборима неважећих листића било нешто мало мање од 100.000, иза захтева за промену система стајало  око 200 000 људи, колико је довољно и да се уђе у  парламент  . Број људи који ће прецртати листић зависиће од тога до колико људи ће допрети та идеја и колико људи ће проценити да је она најбоља опција.

При том је важно да акција не постаје противречна или контрапродуктивна било колики да је тај број. Ако листић прецртате само ви и ваши пријатељи, ником ништа, урадили сте праву ствар, идете даље. Ако неважећих листића буде 100.000-300.000 послали сте снажну поруку да желите промену система. Ако листића буде више од 300 000 то би, захваљујући детаљу у изборном закону да је за пролазак у парламент потребно 5% од изашлих бирача, вероватно довело до тога да многе, ако не и све, мање странке не уђу у парламент, што би у партијској држави сигурно било корисно. И, најзад, ако би број неважећих листића био стварно велик, онда би то поништило легитимитет избора, довело до промена у постојећим или до појаве нових странака, и у будућности до трајне промене поретка. То би било и могуће – недавно се на Исланду десило нешто слично – и корисно. 

Занимљиви су аргументи против ове могућности. Тако се каже (опет Жарковић) да:

„Ма колико (мало) бирача изашло на изборе, ма колико (много) празних гласова буде дато – то нема никаквог ефекта на изборни резултат. Парламент, Влада и остала тела формираће се само на основу важећих гласачких листића грађана који су изишли на изборе. Не треба, дакле, имати никаквих илузија о томе да би празни гласачки листићи спречили ма коју политичку странку у Србији да формира власт.“

Међутим, да ли ће протестни гласови бити уважени или не прецизно одговара нивоу демократичности постојећих странака. Коментатор нам у ствари каже ово: “Ове странке су потпуно недемократске, због тога вам је џабе да не гласате за њих, јер оне то неће уважити. Тхерефоре, треба да гласате за њих, ако не гласате за њих, то вам је потпуно бесмислено”. Добра фора.

Из истих разлога противречна је и школа мишљења Расима Љајића која каже да неважећи листићи немају смисла јер се у парламентарној демократији гласа за постојеће странке, а ако смо незадовољни њима, на пример тиме што су све недемократске, онда треба направити своју странку и освојити власт. По Љајићу, одговорност политичара постоји само у виртуелном свету. “У реалном свету тога нема” – ту ако сте политичар можете да радите шта хоћете. Једино је проблем што је то тако само у недемократском систему. У демокартији политичари раде администратривни посао за грађане, који, будући суверени, могу од њих да траже било шта, а поготову то да свој посао раде одговорно. Није потребно да неки ветеринар, професор или земљорадник мења своју професију да би се дошло до демократског друштва. Што рече Бертранд Расел, питање ко треба да влада погрешно је постављено, довољно је ако се лоша влада може сменити. А биће је лакше сменити, ако за почетак одбијемо да гласамо за постојећу политичку понуду.

Уз то, неко ко је незадовољан садашњом понудом није самим тим против парламентарне демократије. Ја бих на пример гласао за странку која би имала политички програм који укључује и ове тачке:

1)   На овим локалним изборима власт се бира на 2 године да би се добило наизменично смењивање републичких и локалних избора. Будући ванредни избори не ремете четворогодишњи ритам избора.
2) Савет за борбу против корупције добија овлашћења и средства да испитује сврсисходност трошења средстава у јавним набавкама, почев од министарстава. Савет може да изабере било коју набавку и испита начин трошења средстава.
3) Запослени бирају директоре у јавним предузећима, здравству, школству. Влада може да са образложењем врати директора на поновни избор и да га замени у последњој години свог мандата.
4) Уводи се интернет праћење свих плаћања у јавним предузећима, агенцијама итд. Исти подаци су доступни на екранима у фирмама.
5) Власништво у медијима мора бити потпуно транспарентно. Оф шор компаније не могу бити власници медија. Политичари не могу бити власници медија, ни маркетиншких агенција. Сви облици контроле и притисака над медијима морају бити праћени и онемогућавани.
6) Државна и приватна својина су равноправне. Не постоји априорно опредељење да се државна својина мора приватизовати.
7) Приватно предузеће које пређе 25% удела на тржишту у целој републици или региону почиње да се третира као јавно предузеће у смислу да су сви подаци о пословању јавни (плате, марже, биланси итд.)
8) Владу могу да чине само странке које су биле у предизборној коалицији, а остали им могу давати мањинску подршку. Коалициони уговори морају да буду јавни и не смеју да садрже поделу утицаја у државним службама.
9) О важним питањима и на локалу и на републичком нивоу одлучује се референдумима.
10) Са ЕУ се преговара само о питањима која би била у надлежности заједничких органа ЕУ да смо држава чланица (ЕУ је првенствено унија слободне трговине)

Ово су све разумни захтеви који се тичу демократске контроле и ублажавања и преокретања недемократског тренда у друштвима где преовлађује неолиберална идеологија. Па ипак, колики је број странака које имају било коју од ових тачака у свом програму? Зеро. Ево, да би се показало да домаћи индигнадоси могу бити рационални и флексибилни, ако нека политичка странка веродостојно прихвати само 5 од ових 10 тачака променићу одлуку да прецртам листић и гласаћу за њу.

У сваком случају, ако смо понекад  и огорчени, не мислимо да је све изгубљено.

Always look on the Bright Side of Life.

http://www.filozofijainfo.com