Миодраг Зец: Куповање времена и одлагање реформи

Мора да се подвуче црта и да се види који је нето резултат. Онда се у складу са тим мора поступати. Овде политикантска решења на дуги рок не помажу. 

Потребна су решења да се терет кризе распореди равномерно. А за то је неопходно да се уради реформа фискалног система. Држава која има овако високо опорезивање рада, а овако ниско опорезивање капитала не може да опстане. А при свему томе, нема инвестиција. 

Која је то држава са пореском регресијом да најбогатији људи плаћају најмање, а сиромашни највише?! 

Наша је трагедија што дуго вучемо неке проблеме које уопште не можемо и не желимо да решимо. Ми имамо системске дефиците и само мењамо начин на који се дефицити затварају. Они се повремено затварају хаотично, повремено са револуционарним променама, повремено са новим односима са светом. Али трајни дефицити остају и они ће поново ескалирати свом својом јачином.

Овако је проф. др Миодраг Зец одговорио на наше питање о томе да ли има лека за “системску” болест на коју често упозорава у својим јавним наступима, а то је да смо друштво са “системским дефицитом”.
У разговору за Магазин Бизнис др Зец сматра да има места оптимизму и да се многи наши апсурди могу разрешити, али да најпре треба све проблеме сагледати, од економских до политичких, да треба подвући црту и кренути у суштинске реформе од којих деценијама беже све политичке гарнитуре.

Који су то дефицити који могу да ескалирају?
Први је лекција из економије, број један: производња и потрошња. Србија и у оној Југославији и сада, болује од болести која се зове производња је мања од потрошње. И то на дуги рок не може да опстане.
Други стратегијски проблем који има Србија је то што је ниво домаће акумулације апсолутно недовољан за инвестиције. Ми смо од шездесетих година у проблему са акумулацијом. Начин креирања акумулације и обим су апсолутно недовољни да се креира ниво потребних инвестиција. И то се и сада драстично показује, без обзира на то што имамо доток акумулације кроз дознаке из иностранства, кроз донације, кроз инвестиције. Све је то недовољно.
Трећа ствар која трајно постоји и никада није затворена, а на дуги рок ће покопати српску привреду, јесте дефицит између увоза и извоза. Јер, ако је потрошња већа од производње, онда се она храни дефицитом који настаје због већег увоза. Контратежа томе је спољни дуг. Он код нас непрекидно постоји. Сви ти структурни дисбаланси су знак да ми имамо проблеме које деценијама не решавамо.

То је све обесхрабрујуће, шта даље?
Модел који има такву системску болест, показује да је неодржив однос између активног и издржаваног становништва. Следеће што из тога произлази јесте да имамо запослене који су неадекватно запослени. Они су запослени у прерасподели, а не у стварању производа.
Затим, ту је неравнотежа између пензионера и запослених, па између запослених у администрацији и оних у реалном сектору.
Све то на крају вуче у фундаменте друштва: неравнотежа између рођених и умрлих.
Маса младих људи је отишла у иностранство. Нама је проблем ко ће овде да остане и да плаћа порезе. Србија се поноси тиме што је социјална држава, али Србија има највећи распон између ултрасиромашних и ултрабогатих.
У земљама у окружењу нема нигде оваквог распона. Србија ће се расточити на питању регионалних диспропорција које ће бити узрок дезинтеграционих процеса.

Како Вам изгледају ова упозорења која су дошла са највиших места – од шефа државе до гувернера – да је економска криза “пред вратима” и да је нећемо избећи?
Србија има исти синдром као и Европа. Сви траже неке паре, а нико не жели порезе да плаћа. Ми неравнотежу не можемо да решимо тако што неко очекује да му неко нешто да. Сви проблеми су ескалирали и поздрављам упозорење председника Тадића. То је први пут да је један политичар јасно рекао да је „ђаво дошао по своје“. Добро је то што је председник Тадић урадио, али иза тога мора да следи конкретан одговор – шта, како и куда. То се сада не види, али добро, можда ће се видети. Једно друштво може решавати проблеме само ако спозна да је у проблему.


Шта су радиле српске владе до сада? Која је српска влада најуспешнија после 2000.?
Тешко је рећи која. Јер је само питање која се влада у ком окружењу нашла. Ђинђићева влада је сигурно имала највећи реформски потенцијал и највећа очекивања, али то је кратко трајало, тако да је не можемо оценити са становишта ефеката, јер је тек нешто почела да сондира. Коштуничина влада је имала најбољи период јер је била ту у време великог прилива капитала, доласка банака, отварања тржних центара, продаје Мобтела и осталог. И он је дефиците покривао из прилива, па се ништа није видело.
Цветковић је успео да се провуче до краја мандата тако што се задужио шест милијарди евра.
Оно што ћемо ми видети где јесмо, то је влада у наредном мандату. Тада ћемо видети да ли смо спремни за реформе или нисмо. Све што смо до сада радили било је куповање времена и одлагање реформи и покушај политичког сналажења да ће нам неко дати неки новац да би нас пацификовао. А добили смо далеко мање него што смо очекивали.


А имали смо и очекивања од Европске уније?
Да, имали смо очекивања да ће уласком у Европску унију наша питања бити решена. У том смислу је цела мантра о Европи потпуно бесмислена. Па, Европа функционише као клуб, функционише на разумним принципима, Европа тражи да неко нешто и донесе, а не само да узме. Али, читав народ везивати за то да ћеш уласком у ЕУ нешто добити, то је бесмислица. Тај синдром да ћеш нешто добити проистиче из домаћег политичког система. То саопштавање да ће ти неко нешто дати је поразна особина нашег народа и ту се ми разликујемо од озбиљних народа који узимају судбину у своје руке и кажу: не, мени не треба нико ништа да да, ја ћу сам да то решим. А овде неко сматра да ће нешто добити ако му умре баба, да ће добити стан или да нешто отме. То на дуги рок не може да функционише.


Како разбити те илузије?
 Народу мора да се каже да је судбина у њиховим рукама и да само од њиховог рада све зависи. Потпуна је илузија тврдити да ћете ви, кад се дочепате фондова Европске уније, нешто добити. Дошли смо до трагичне ситуације да смо пали под протекторат бриселских бирократа који нису заинтересовани да се код нас нешто реши. Јер, кад би се код нас решило, они би морали да иду у Габон, у Дарфур. А овде им је боље. Нигде међународни представници не живе боље него у Босни и овде у Србији.
Европска унија, дакле, за нас има смисла, али причати о томе да ће нас она санирати и решити наше проблеме је нетачна. Пред нашом елитом се поставља питање да ли ће излаз бити организован или спонтан. Ту ћемо се ми дефинисати у наредном периоду као друштво које заиста може да се реформише или ће над нама бити спроведена нека врста стечаја. У том стечају ћемо проћи много лошије него што бисмо могли проћи. И зато ја мислим да је наша елита пред великим изазовом. Не може се подилазити лошим особинама које постоје код сваког народа.

Али, ми десет година имамо иста питања која се постављају пред нашу политичку елиту, а ништа није решено…
Није решено, само је затрпано. Уместо темељних промена било је кречења фасада и Потемкинових села. Није било кључних промена. Није дошло до промене смера. Зато је важно да се за једно друштво постави паралела. Да се погледа шта је урадио народ који је доживео калварију, на пример, Немци, Јевреји, Јапанци. Да видимо шта је за њих било најважније. Па, било им је најважније да сазнају шта су они сада и да им њихова елита каже да се тргну. Не, нама је наша елита саопштавала да смо ми тамо где би било лепо да се нађемо. Ми смо жмурили пред чињеницама. Зато наша криза није увезена. Ми смо у кризи одавно, а она се само драматично повећала.


Како ћемо онда решити основне проблеме српске економије?
Проблеми српске економије су стратегијски и краткорочни. Стратегијски не могу бити решени за наредних десет година, али могу почети да се решавају. Највећи проблем наше привреде је тренутно неликвидност.

Како може да се реши проблем неликвидности?
 Може да се реши тако што ће се подвући црта и рећи да ово друштво почива на једноставном принципу: Дужник мора да плати свој дуг.
То је лекција број један из економије: Не можеш да трошиш оно што немаш и мораш да платиш оно што дугујеш, своје обавезе. 
А шта се овде дешава? Овде сви узимају кредите са идејом да неће бити враћени.
Богатство се овде не схвата као нешто што треба створити, већ као нешто што треба прерасподелити.
На пример, када се погледа Америка, али не ова сада која штампа доларе, него она која је била симбол снажне економије и богатства, тада се знало да Америку чини Форд, који прави аутомобиле и Вестингхаус који прави атомске централе. Тако је настала Америка као снажна економија. Није Америка настала на инвестиционом банкарству и Лиман брадерсу.
А кад помислимо на наше индустријалце, они су у трговини, осигурању, некретнинама. Дакле, они су у једној идеји да је ово друштво прерасподеле и да после сваке револуције могу да узму ресурсе који су били нечији, а које сада могу да добију по неким трансферним ценама, само њима доступним. И да потом очекују да ће то и даље продати. Трагедија наших индустријалаца је што то тренутно немају коме да продају… Само онај ко се оријентисао да нешто прави, неки конкретан производ, он има неку шансу.

Када ће дугови стићи на наплату?
Моја порука овим људима на власти је да они од ових проблема не могу утећи. Они су релативно млади људи и њих ће то стићи. Броз је на време умро. Да он није умро 1980. године, кад је ескалирао спољни дуг, јер се Југославија највише задуживала између 1970. и 1980. године, Југославија би се распала.
Сада имамо потпуно парадоксалну ситуацију. Имамо величање Броза који нас је оставио у дуговима, а Румуни су обесили Чаушескуа који их је ослободио дугова. Он је видео да земља, да би била независна, мора бити раздужена. И он је раздужио земљу. То је плаћено обарањем стандарда и њега су на крају убили.
А Тита ми кујемо у звезде… Код нас су млади људи на власти. Ја им желим дуг живот и њих ће то стићи. То је дуг који ће за наплату стићи већ за три године.


Какав је поглед у блиску економску будућност? Каква ће бити 2012. година?
Следећа година неће бити проблематична јер смо већ резервисали средства да можемо да исплатимо дефиците. Продали смо државне обвезнице по стопи која је међу највећима у свету, а то смо прогласили највећим успехом, и резервисали смо право код ММФ-а „за не дај боже“ и то је довољно за изборну 2012.
Проблем настаје 2013. године, када дугови морају да се враћају. А 2013. године ће Европа бити у тежем стању него што је сада. Тада ће се доток кредита и капитала драматично успоравати, рецесија ће бити већа и нашој новој влади остаје много велики проблем.
Једино нације које имају произвођачку моћ имају будућност. Ресурси се исцрпљују. Једна од наших заблуда је да мале земље могу да живе као велике земље. „Казино економија“ значи да ти кад добијеш на рулету одмах мораш да изађеш напоље. Други круг је проблем. Многи наши бизнисмени су успешно узели новац у првом кругу, али је проблем настао у другом кругу кад су инвестирали новац. Овде људи више воле „казино економију“ јер многи сматрају да се ништа не исплати радити. Па, каква је то држава у којој се ништа не исплати радити?!

Зашто се сматра да се не исплати радити?
Зато што се монетарна стабилност финансира задуживањем. Да ми нисмо позајмили од ММФ-а и да се нисмо задужили милијарду евра, питање је колики би био курс динара. Ако имате стални прилив капитала онда може да се држи садашњи курс, али ако нема прилива онда за нас то може бити лоше.

Када ће курс да експлодира?
Када прилив капитала падне, када наступи спољашна неликвидност и кад више не можемо да кумулирамо дуг, односно кад будемо морали да враћамо. То се сада одлаже, али ће једном морати да дође на ред.
Из тога можемо изаћи само ако почнемо да радимо. Морају да се оборе цене.

Каква је онда порука креаторима економске политике и овим садашњим и онима који ће доћи?
Неке базичне ствари у економији се морају признати. Мора да се подвуче црта и да се види који је нето резултат. Онда се у складу са тим мора поступати. Овде политикантска решења на дуги рок не помажу.
Потребна су решења да се терет кризе распореди равномерно. А за то је неопходно да се уради реформа фискалног система. Држава која има овако високо опорезивање рада, а овако ниско опорезивање капитала не може да опстане. А при свему томе, нема инвестиција.
Која је то држава са пореском регресијом да најбогатији људи плаћају најмање, а сиромашни највише?!
Овде је погрешна економска политика дала људима могућност да формирају погрешан имовински портфолио. Свако наше предузеће 80 одсто имовине држи имобилисано као земљиште и зграде, у очекивању да ће их продати. На том билансу стања не може се направити рационална привреда. Наше просечно предузеће има погрешан биланс стања који је направљен на томе што је требало да се неко дочепа имовине коју треба да прода неком другом, а тог другог нема. Зато се све мора редефинисати, на нивоу појединца, предузећа и државе. Сви морају да имају имовину која им доноси приходе.

Дакле, проблеме треба да реши држава?
То државна политика треба да дефинише. Ствари ће се десити или организовано и плански или спонтано и стихијски. Уместо да плански идемо у реконструкцију целог система, све се може распасти. Не може да вино увезено из Чилеа буде јефтиније него ово произведено у Крњеву. Не може да буде јефтинији бели лук који овде стиже из Кине. Ми причамо о предностима наше пољопривреде а српски сељак је за двеста година смислио само две врсте сира: тврди и меки. А француски сељак је за то време смислио 350 врста сира! Морамо да се ослободимо илузија.

Како све то да решимо?
Наша слика је суморна. Ми немамо производни ентитет који може продуковати робу која је конкурентна. Ми имамо две државе: једну стару коју нисмо распустили и једну нову која је прављена према агенди Европске уније. Те две државе се сукобљавају.
Има ли смисла да Београд, који је био административни центар целе бивше Југославије, сада пола државне администрације смешта у зграде у закупу?! Да ли је пред нама пут да направимо малу, функционалну државу или да правимо гломазну и нефункционалну.

Докле може да траје наша “казино економија”?
До оног момента док се будемо могли задуживати. Али, ствари треба решити пре него што се догоди слом. Друштво мора имати могућност да се структурно реформише. И зато мудра друштва на време предузимају мере.
Наша историја је пуна заблуда. Нема народа који је толики број заблуда прогласио за своје светиње.
Једна од заблуда је да смо ми значајна земља, да смо велика земља, да смо земља која је значајна на Балкану, да смо на раскрсници путева. А то историја не показује.
Па, увек је била значајна Бугарска. Важнија је била и за Исток и за Запад. И Бугарска је увек прелазила на победничку страну и 1945. и 2000. А ми нисмо. Зато што је Бугарска на Босфору а ми нисмо. И све то показује да је Бугарска важнија и за Немце и за Русе, него Србија. А сваки ће српски политичар рећи да је обрнуто и да смо ми важнији. А да не говоримо о Румунији која је кључна романска земља на Истоку. А ми и даље мислимо да смо ми важнији – каже др Зец.
(Магазин Бизнис)