Расуло

Пише: Бранко Драгаш
ЕУ је банкротирала. 
Упркос штампању 10.000 милијарди евра од 2008, када је избила финансијска криза, упркос убацивању толике количине лажног новца у оболели европски економски систем, није дошло до оздрављења посрнулог система.
Наравно, нико паметан није ни очекивао да ће тешко оболели европски систем вредности моћи да оздрави штампањем лажних папира, али бриселске вуцибатине и политички преваранти у ЕУ, потпомогнути контролисаним медијима, ширили су лажи да је криза прошла и да се наставља доба благостања и раскошног живота на кредит.
Данас је грађанима Европе јасно да су преварени, изиграни и опљачкани. Стандард грађана Европе је већ пао за 30 одсто, али се очекује да ће уследити нови пад од читавих 50 одсто, што ће довести до социјалне побуне у Европи.

Размажени Европљани не могу више да издрже ударе нарастајуће кризе. Ушли су у кризу потпуно неприпремљени. Где је проблем? Зашто је дошло до банкрота?
Ствар је врло једноставна. Објашњавао сам то протеклу деценију много пута. Али, нажалост, морам поново. Тачно сам предвидео шта ће се догодити. Многи нису веровали. Видим да и данас има много неразумевања и незнања.
Објаснићу суштину кризе на најједноставнији начин. Тако да сви грађани разумеју. Када чујем моје колеге економисте, нарочито оне веселе економске аналитичаре што се из вечери у вечер сликају на режимским медијима, како лупају гомилу глупости о стварима о којима ништа не знају, да би сва та баљезгања добро наплатили, јер све то што су их учили у школи је било погрешно, када све то чујем, смучи ми се живот.

Дакле, суштина проблема је у томе да овакав облик савременог капитализма и демократије више не може да опстане. Зато непрестано говорим да није светска економска криза, него криза западне демократије и самога капитализма. Кога смо назвали неолиберални капитализам, јер је пропагирао либерална начела, док се све завршавало у новом тоталитаризму и државним интервенцијама у економији.
Демократија се претворила у владавину политичког олоша који је монополисао читаво политичко тржиште, док је економија била у рукама неколико мултинационалних корпорација.
Наравно, политичком олигархијом и тајкунима са Вол Стрита управља Фамилија, која држи у својим рукама сав новац и власт. Неолиберална идеологија је послужила за велику светску пљачку и политичко поробљавање грађана света. Никада у стварности нису заживеле либералне идеје у друштву, него су само маркетиншким кампањама о слободама и правима грађана и слободном тржишту прикривали државни интервенционизам, монополско тржиште и губитак свих слобода грађана. Суштина свих криза је била у томе да је похлепна Фамилија желела све да контролише и да је желела да постане истински управљач света.

Ако не идемо превише далеко, него се задржимо само на XX веку, онда је посве јасно да је финансијски слом 1907. изазван програмирано, слично се данас дешава, јер је повучен огроман новац из система, направљана је велика неликвидност и дошло је до колапса система, само због тога да би Ј.П.Морган, извршни директор Фамилије за шпекулације, економски убица, могао да убаци штампане папире у систем, које му је одобрила Фамилија, да би добио ореол спасиоца капитализма. На ту превару је насео чак и председник САД Вудро Вилсон, па се сва та идеолошка машкарада завршила, на крају крајева, стварањем приватне банке ФЕД, на превару уочи католичког Божића 23.12.1913, када су конгресмени увелико почели да пеку празничну ћурку, све је рађено у потаји, подло, на брзака, да се нико не досети, да се нико не побуни, јер су благдани, јер су људи опуштени, славе са својим укућанима рођење Исусово, док мрачни демони остварују паклени план и оснивају ФЕД, која је промовисана у Националну централну банку, која је добила право да штампа новац, али је то, у ствари, била приватна банка 13 уклетих породица што влада светом, приватна банка која је штампала новац за државу, што је била врхунска светска превара Фамилије.

На тој линији преваре треба да разумемо и руску револуцију 1917, победу бољшевика уз помоћ 30 милиона долара капитала Фамилије, хиперинфлацију у Немачкој 1923, појаву нациста и Хитлера, кризу 1929, Кејнсову макроекономску манипулацију, Рузвелтов неw деал и избијање Другог великог клања.

Сви ти трагични догађаји су међусобно повезани и служили су само једној намери – да Фамилија постане све богатија и да у својим рукама концентрише све више власти. Не заборавите да су велики освајачи света од Александра Македонског и Џингис кана до Наполеона и Хитлера увек тежили да оружјем поробе свет и да га ставе под своју контролу. Фамилија је то радила – новцем.
Зато је један од Ротшилда још 1790. рекао да њих политичка власт не интересује, него то ко штампа новац. Онај ко штампа новац има сву моћ и тај влада политичарима, који су марионете у рукама Фамилије и који тачно раде по упутствима Фамилије, стварајући и услове за избијање великих ратова. Најбољи профити се убирају у светским ратовима. Када ратују државе и велики број људи гине. Фамилија финансира све стране у сукобима јер има вишеструку корист: Прво, драстично увећава своје профите, друго, преузима власт у зараћеним државама, треће, у ратним сукобима гину људи, што доприноси смањивању становништва на планети, четврто, ратни сукоби, како истичу, психички прочишћавају човечанство и избацују из њега сав бес и накупљену негативну енергију и пето, после ратова почиње доба мира, смираја човечанства и нове изградње, што доноси нове велике зараде Фамилији.
То је објашњење свега што се дешавало у XX веку. Који је почео потапањем Титаника. На коме није било банкара, него само индустријалаца који су сметали банкарима. Ј.П.Морган је одустао од путовања, упркос томе што је и он требало да буде жртвован, јер је много знао, само због тога што је послушао Николу Теслу, кога је неизмерно ценио, јер му је српски геније предочио да ће брод да потоне.(?)
Фамилија никоме не опрашта. Фамилија све контролише.
Нема ту никакве светске завере, ради се само о голим интересима и моћи, који се чувају свим расположивим оружјем. И то је већ хиљадама година тако. Ништа се није променило. Само се глумци смењују у тим крвавим светским улогама. Некада су то Дантон, Мара и Робеспјер, а некада пак Лењин, Троцки и Стаљин. Некад Наполеон, а некада, опет, Хитлер. Није важно под којом идеологијом гину људи, важно је да се све одвија према унапред режираном сценарију.
Нема случајности, све је испланирано. То што сте учили у школи је демагогија. Историју пишу победници. Зато нам требају нова преиспитивања. И откривање свих заблуда. Потребно нам је ново буђење. Потребно је да схватите како је устројен свет и да научите да мислите. Само развојем критичког мишљења и буђењем свести можемо се одупрети новом злу које нам се спрема.

Једна од великих превара, поред пропаганде о демократији и слободном тржишту, почела је са економским теоретичарем Кејнсом, који је добио задатак да оправда државни интервенционизам у привреди и да убије либералне идеје у повоју. Кејнсове идеје о јавним радовима и потрошњи су скренуле пажњу са основних узрока кризе на економску политику која ће довести до распламсавања данашње кризе. Скоро осам деценија влада та економска лаж да нас из кризе могу спасити јавни радови и потрошња. Економска политика је стављена на главу. Кејнсова економска подвала је погодовала и Рузвелту и Хитлеру. Мене је то увек подсећало на оно идиотско стање у војсци, говорим о времену када су мушкарци били мушкарци и служили су војску, када су официри терали војску да било шта ради, ма колико то бесмислено било, само да раде, јер је то много боље него да не раде ништа и да упразно размишљају. Устајао сам увек против таквог тоталитарног става, јер сам сматрао да се тако убија креативност људи, понижавају људи и праве послушни идиоти који само треба да извршавају добијене наредбе Великог Брата. Био је то увод у данашње роботско доба.
Тоталитарни режим увек има страх од људи који размишљају. Зато ће вам опростити све крађе, проневере и злочине, али другачије мишљење вам никада нико из те режимске номенклатуре неће опростити. Фамилија је ангажовала Кејнса да својом теоријом покрије злочин који је извршен и да заустави уздизање либерализма и демократије у развијеним државама.
Нацисти, бољшевици и капиталистички монополисти су величали идеју јавних радова и потрошње. Јавних радова је било и у старо доба, када је владао робовласнички систем, али нико није робове убеђивао да су слободни. Потрошња је постала врхунски кредо неолибералног капитализма. На моје питање како се може трошити нешто што није акумулирано, тврдио сам да пре потрошње морамо да имамо штедњу, а пре штедње производњу која ствара профит, идеолози вулгарног прагматизма су тврдили да се потрошња повећава из банкарских кредита. Најважније је да банке одобравају кредите за потрошњу сиромашним, гладним и жељним бољег стандарда грађана и да грађани прогутају бачену удицу непрекидног задуживања.
Ротшилдови су рекли – ко не узима наше кредите, наш је највећи непријатељ.
На моје питање – из којих извора ће бити финансирани ти нови кредити, неолиберални тржишни фундаменталисти нису знали ништа да одговоре. Научили су их само да понављају исте глупости о кредитима. Када данас поставите питање: из којих извора се одобравају кредити за посрнуле државе, режимски аналитичари и експерти без радног искуства папагајски одговарају: из буџета. Чијег буџета? ЕУ. Па, господо другови, тај буџет износи свега 140 милијарди евра, износ који не може да задовољи половину дугова Грчке. Из којег, дакле, извора? Из фонда ЕЦБ. Одакле паре ЕЦБ? Одакле стотине и хиљаде милијарди нових евра из ЕЦБ?  Нема одговора. Мук.

Знамо одговор – из штампарије новца. Системска криза се решава штампањем папирног новца без покрића. Исто то је радио и Милошевић. Знамо како је прошао. Сада то раде европски деспоти за уништавање демократије и слободног тржишта. Суштина кризе је у томе што не можете да зарађујете 100 евра, а да трошите 400 евра. Узимам омер колико су европски буџети задужени у односу на годишње стање БДП. У просеку су преко 400 одсто премашили сопствене БДП. Европским законима је договорено да буџетски дефицити не смеју да пређу 3 одсто БДП. Нико то није испоштовао. Драстично су прекршили сопствене законе. Сви су лагали и фалсификовали лажне податке. То исто читаву деценију раде и наши политичари на власти. Преузели су понашање европских превараната. Ишло је како је ишло, док није дошло до краја. Криза је сучељавање са реалношћу. После пропасти Грчке, Португала, Ирске и Шпаније, отворио се случај Италије. Која је у дефициту 1.920 милијарди евра. Само следеће године мора да врати 360 милијарди евра. То је неизводљиво. Након Италије, почетком следеће године отвориће се проблем Француске, која је у дефициту преко 2.300 милијарди евра. И која то више не може да врати.

Како даље?
Има ли решења за презадужену ЕУ? Написао сам пре четри месеца предлоге шта Грчка треба да ради. И то сам послао мојим пословним пријатељима у Атину и Солун. Нажалост, политичари Грчке раде све обрнуто. Нико не објављује вест да је Грчка прошле године имала дефицит са септембром месецом 16,4 милијарде евра, а да је ове године дефицит нарастао на 19,3 милијарде евра.То је фрапантан податак. Значи, политичари Грчке ништа не штеде. Напротив, повећавају трошкове и даље се задужују. Тако се не излази из кризе. Народ схвата да их грчки политичари фолирају и зато су тражили референдум. Али бриселска бирократија се плаши референдума као заразне болести. Зашто?
ЕУ је наметнут концепт европским народима. Тај концепт не би прошао на референдуму. Велике демократе ускраћују грађанима Европе демократију и не смеју да организују референдум. 
Па, какво је онда решење? Врло једноставно. Сваки сељак, индустријалац и домаћин зна решење за европску кризу. Повећање прихода са 100 евра на 400 евра може само новим радом, повећањем продуктивности и запошљавањем незапослених грађана Европе. Смањење трошкова са 400 евра на 100 евра могуће је ригорозно штедњом, опорезивањем богатих и конфискацијом имовине европских тајкуна.
Евро не може бити више заједничка валута. Државе чланице морају да се врате на своје валуте. Грађани траже и правду. Траже да одговарају они који су их опљачкали и који су их лагали. Неко мора бити и ухапшен.То је катарза. Да се више не понови. Међутим, још увек таквих потеза нема. Значи, криза ће се распламсавати. Расуло ЕУ је извесно. Потпуни распад ЕУ. Сада се поставља питање – а зашто ми идемо у ЕУ када је она у распаду? Одговор ћемо добити на следећим изборима.
(Таблоид)