ПАРАДА НИЧЕГА

пише Владимир Милутиновић

у предизборном надвикивању нема никаквог реалног садржаја јер главне странке излазе са “углавном једнаким програмима”, што ће наравно после избора довести до победе тог заједничког програма пошто ниједан други није ни био на изборима

Хрватска и Србија су пословично и различите и сличне. Сећате се како је у време Санадерове премијерске популарности препоручивано да се СРС санадеризује и постане као ХДЗ. Игром случаја данас поређење са Санадером и ХДЗ нико не би дочекао са задовољством. Ови, да их тако назовемо, пост-транзициони избори у Хрватској заказани су за децембар што нас ставља у прилику да већ сада читамо коментаре из једне актуелне  кампање. Маринко Чулић стање описује као “параду ничега”. ХДЗ је потпуно у знаку корупције, а СДП је заћутао и чека да им корумпираност ХДЗ-а донесе власт на тањиру.

То је сад занимљив однос, пошто сличну ситуацију имамо и ми у Србији. Противно оним некадашњим поређењима, сада је ДС у позицији ХДЗ-а и њихов главни проблем су укупни резултати транзиције и повезаност са корупцијом, док се СНС – дакле, радикали на прелазу из једне у другу идеологију – налази у позицији СДП и труди се да што мање таласа. Наравно, ДС и ХДЗ се разликују. ХДЗ је идеолошки националистичка странка која свој разлог постојања налази у отпору Југославији, док је код ДС-Европејаца главни мотив новац, али пошто су обе сранке следиле правила исте неолибералне и проевропске политике нашле су се у сличном сосу.

У Чулићевом тексту је још занимљивија друга примедба, да у предизборном надвикивању нема никаквог реалног садржаја јер главне странке излазе са “углавном једнаким програмима”, што ће наравно после избора довести до победе тог заједничког програма пошто ниједан други није ни био на изборима. Ту долазимо до питања које би и нас у Србији требало да интересује. Који ће то програми код нас изаћи на изборе и да ли и ми чекамо још једну параду ничега? Неформална предизборна кампања је већ почела. У току је надвикивање: “Преокрет!”, “Децентрализација!” “Кумови!”, “Рат није искључен!”, па пошто ће се та бука са приближавањем избора повећавати, можда није лоше да већ сада на миру видимо шта нас у ствари чека.

На овим изборима ће се појавити доста странака-свита. Свита је термин који користим за интелектуални слој махом “аналитичара”. Они су пожељна критика система: не доводе у питање програм, али могу да указују на грешке, да траже нову енергију, да отвореније заговарају политички програм од политичара. Систем на тај начин добија критику која је симулирана, “народ” добија одушак да неко говори да нешто не ваља, али је ова критика бенигна, јер никад не прелази дозвољене границе. Ако ову улогу може да игра ова свита, то могу и читаве странке.

Око ДС-а имамо чак три такве веће странке: УРС, ЛДП и СПС. Све оне су тренутно у владајућој коалицији на београдском или на републичком нивоу. Најлакше је ово преклапање улоге странке и свите видети на тренутном позиционирању УРС, односно Г17+. Баш ових дана, Млађан Динкић изјављује да је: “највећи проблем последње владе у томе што  није имала премијера. Предложио само Тадићу да га смени и да кандидује енергичну, храбру и организованију особу из ДС.” Дакле, програм владе је ОК, све што је она радила, закони које је доносила, укупан програм је добар, што је и нормално јер је и Динкић био у тој влади, а министри Г 17+ још увек седе у њој. Оно што је лоше су људи, енергија, детаљи итд. Са странком-свитом систем добија некога ко изговара критичке реченице “систем не ваља”, “морамо нешто да променимо”, али само да би критика остала у оквиру породице. УРС је ту добио и посебно задужење – децентрализацију, али, ако сте приметили, нико из ДС не каже да је тај програм лош, то је једноставно оно што ће бити препуштено УРС у овој кампањи.

Весна Пешић је писала о томе да је то случај и са УРС и са осталим странкама сателитима ДС. Програм “Преокрет” је у ствари програм који би ДС лако потписала, када би се са тим програмом могли добити избори. Пошто је то немогуће, ЛДП ће бити задужен да позива на реалност у косовској политици и на бескомпромисно кретање ка Европи. СПС ће са друге стране, заступати наизглед сасвим супротну позицију: “Не треба да идемо у ЕУ, ако је цена признање Косова”. “Не смемо рећи да Србија не може без Европске уније“. На тај начин, скоро читав спектар мишљења потенцијалних гласача може гравитирати ка ДС и тако ће и бити. У будућој кампањи биће много приче око тих малих разлика, али о нечему се уопште неће причати: неће бити указивања на конкретну корупцију у тренутној власти и нећемо сазнати шта тачно подразумева “реформа јавног сектора” која је остављена за нову владу. А те две ствари су једино важне. Конкретна указивања на корупцију нису дозвољена јер то драстично угражава интересе централне странке, а и странака-свита, док су будуће “реформе” део неолибералног програма који се, као и у Хрватској, подразумева и за све странке није уопште споран. Управо последњих месеци доносе се закони (Закон о јавној својини, Закони о комуналним делатностима и јавно-приватном партнерству) који ће омогућити да се транзиција настави као да није оставила пустош иза себе, али то буквално никоме није тема.

На изборе ће изаћи и опозиција, напредњаци са својим сателитима и ДСС-радикали. Позиција напредњака је занимљива јер захваљујући њиховој величини, слично СДП у Хрватској, рачунају да би могли и да освоје власт. Међутим, као што је СДП странка која се двоуми између социјалистичке и неолибералне идеологије, слично је и са напредњацима. Да тако кажемо, њихов хардвер је националистички, али је софтвер, оно што СНС жели да маркетиншки од себе направи, проевропски. Слоган СНС на овим изборима могао би да буде “Политика ДС, без ДС”. Питање је да ли ће се тај програм и та трансформација остварити. Ако буду могле, странке садашње коалиције + ЛДП направиће следећу владу. Али, ако не буду имале већину у игру улази СНС. Опет, ако напредњаци добију довољно гласова, покушаће да приволе СПС да направе владу. Ако те две странке саме то не буду могле, а то не буде могла ни чиста проевропска коалиција, онда ће у владу морати СНС и ДС, можда ћак уз СПС, не би ли тај брак деловао прихватљивије као нека врста повампиреног “народног јединства”. Постоји и четврта могућност, да СНС направи владу са СРС и ДСС ако то буде могуће, али то је мало вероватно. Сукоб радикали-напредњаци чини се превелики да би се могао превазићи. А чак и између ДСС и СНС постоји јаз оптужби за “издају” националистичке политике, тако да је, иако је све ваљда могуће, мало вероватно да би се тај јаз могао превладати.

Ако су ова предвиђања тачна, а она се не темеље ни на каквом инсајдерском знању, него само на логици ствари, онда је резултат да се две ствари могу очекивати: ДС ће скоро сигурно бити део будуће владе (у томе их може спречити само велики успех СНС) и чисти националисти скоро сигурно неће бити део будуће владе. Последица тога је да се стање које имамо данас неће променити. И даље ћемо имати систем корумпиран по свим сегментима, контролисане медије и неолибералну идеологију у економији, али, за утеху, неће бити ни јасног повратка на националистичку матрицу.

Нови догађаји, понекад, као да противрече овој пројекцији. Ових дана медији објављују сумње у то да ће Србија 9. децембра добити статус кандидата, док истовремено вођства Срба најављују да ће прогласити независност Северног Косова. То значи да се на једној страни разбија основни елемент проевропске идеологије – приближавање фондовима итд. – док се на другој страни значајан део Срба са Косова удаљује од политике “И Косово и Европа”. У неку руку, када се погледа званична политика,  последњих месеци се чинило да су националисти на власти. Међутим, иако је то тако, националистичка политика је у таквом раскораку са временом и са исправном политиком, да ова идеолошка предност у делу јавности и у фактичкој политици неће, по свему судећи, постати маинстреам политика.

Поред тога, ако је горње предвиђање тачно, онда не постоји опасност да неважечи гласови доведу до повратка “најтрулије деснице” на власт. Све до чега они могу, а не морају, довести јесте релативна снага СНС и однос према тој могућности је заиста важан у опредељивању за или против Шареног/Белог гласа. Ако претпостављате да би напредњаци и поред своје проевропске реторике, поред снажне проевропске опозиције и њихове наслеђене инфраструктуре у медијима и капиталу, могли да земљу врате у деведесете онда је то озбиљан разлог да се све преиспита. Али, онда се мора поставити још једно питање: ако напредњаци могу да земљу врате у деведесете, то доста говори и о томе колико се укупан демократски капацитет друштва у Србији смањио од 5. октобра – какве то везе има са садашњом влашћу? Бојим се да се капацитет друштва у овом аргументу смањује у сврху подршке тези да је и даље страх од доласка било каквих радикала довољан разлог да се гласа за ДС и њене сателите. Али, главно питање је заправо ово: да ли ће се демократски капацитет друштва повећати ако још једном гласамо за садашњу власт у страху од напредњака/радикала или ако неважећим гласом ставимо до знања свима да више не може да се аминује корумпирање целог система?

Међутим, све је то ипак тема за посебну анализу. Сада би могли да изађемо из овог “аналитичарског” мода. Политичка анализа у Србији је обично само расподела жељених предрасуда и као таква део политичког маркетинга.  Друштвени процеси се не могу предвиђати, тако да је ово била само пројекција шта ће се врло вероватно догађати ако друштво и даље остане по страни, незаинтересовано или подложно манипулацијама. Него да, за крај, видимо какви би могли бити слогани у будућој кампањи. ДС овај пут неће истицати Европу у слоганима. Нагласак ће бити на градњи, раду, новцу, а слогани варијације на теме: “Градимо Србију као да ће сутра бити у Европи” и “У се и у своје кљусе”. Напредњацима је због њихове двојне природе тешко предвидети, на њиховом месту ја бих узео слогане ДС са прошлих избора. Националисти ће се држати стандарда: “Подржи Србију!”, “Живела Србија!”, уз јаснију поруку него пре – “Нећемо у ЕУ”.

А сви, сви, сви ће бити за статус кво и једва ће чекати да та гњаважа са изборима прође и да лепо наставе по старом.

http://www.filozofijainfo.com/