без основног поимања слободе, прихватања и солидарности можемо се поистоветити са кладама.
у махнитом доказивању ко је већи патриота све указује на то да ћемо се међусобно истребити.
Народ наше земље је осиромашен, исцрпљен и дезоријентисан, једном речју: сјебан, и као такав, подложан опсенама, хистерији и манипулацијама. Издриблани тензијом пуког преживљавања, под налетомпатриотских сензација, постајемо (ауто)деструктивна, насилничка нација.
Живимо у илузији да о нечему одлучујемо, кљукамо се бенсединима и заливамо алкохолом, док повремено дајемо себи одушка на уличним скуповима – митинзима и шетњама. Тада жучно протестујемо против тлачитељске политике ауторитарних државних институција, политичких лидера и њихових пиона, али исто тако еуфорично прослављамо празнике и победе спортских шампиона. С политичког врха нас бомбастично убеђују да смо на добром путу напретка у достизању светих, хуманих циљева, и да нам се смеши лепа будућност наспрам кошмарне прошлости (за коју су криви сви претходни издајници и неспособњаковићи). Циљеви од општег добра, у интересу народа, су увелико излизани и израбљени од стране дугогодишње актуелне једне-те-исте плејаде народних спаситеља. Њихове еПППППове (памфлете, прозивке и попевке о поштењу, поверењу, патриотизму и прогресу), нико више не узима озбиљно.
Испране су нам уши и мозак маестралним привредно-политичким одлукама и мерама, које нас надљудским напорима и маневрима, мишјим корацима приближавају Европи и свету. Но, испоставља се да модели високоразвијених земаља видно пуцају по шавовима, многе су у дужничком колапсу и народ у њима грца, па не представљају прототип савршеног уређења и лагодног живота који нам се сервира. Како онда осигурати бар неке фиксације које би нас реанимирале: пристојан стандард, економску и монетарну стабилност, слободу (кретања, говора и делања), толеранцију, личну и колективну одговорност… а како искоренити лоше појаве као што су дискриминација, хомофобија, фашизам, репресија и насиље?
Наш дугогодишњи негативни имиџ у свету сатанизује, исмева, депласира и деградира целу нацију, приказујући нас као чудовишта, кољаче, терористе, преваранте, силоватеље, отимаче и канибале, што нам не иде у прилог. У прилог нам не иде ни свеколика српска историја која почива на фалш коалицијама, братоубилачким ратовима, издајама, злоупотребама, ликвидацијама и атентатима. Но и поред тога, неке вредности и конструкције су укорењене, ма колико биле апстрактне. Наша историја није коначна, већ је флексибилно прилагодљива, па ако није делом заташкана, онда је мултиплификована, изокренута и изманипулисана. Зависи ко је и како тумачи. Мутна прошлост нас можда не би превише тангирала кад би нам садашњост била кристално јасна. Смутна времена су све мутнија, а српска слога живи још само у митовима развејаним родољубивом лириком и црквеним посланицама.
Ако пођемо од тога да смо нормални, цивилизовани људи, пуни добре воље, који осим личне слободе поштују и туђе (што је прилично дискутабилно, климаво и неубедљиво полазиште), све дилеме, кризе и сукобе бисмо решили сложно, сталожено и мудро, поучени немилим искуствима и крилатицама: ,,Љуби ближњег свог“, ,,Само слога Србина спасава“, ,,Помози Боже да се Срби сложе“ и ,,Ум царује, снага кладе ваља“. Али наше трусно поднебље одликује стални дефицит љубави, мудрости, слоге и снаге, а старе пасије бујају: хушкање, освета и мржња, те се тако без основног поимања слободе, прихватања и солидарности, у целој причи можемо поистоветити са кладама.
Споразумна решења и кооперативност, национално јединство и социјална једнакост, коректно звуче за говорницом и написани на папиру, али стварност умногоме одудара од репетитивних фраза и све јаче (за)удара. Опако нас притиска груба чизма патриотизма, па не можемо нормално ни да комуницирамо, а камоли да се толеришемо или мудро игноришемо. Фетиш патриотизма је једна од најопаснијих страсти, јер у махнитом доказивању ко је већи патриота све указује на то да ћемо се међусобно истребити.
Српска историја је одвајкада обележена верским и идеолошким поделама, интерним сукобима и братоубилачким ратовима, што не чини понос нашега народа. По томе нисмо једини у свету, али тај усуд нам одувек виси над главом. Комплекс четника и партизана, правоверних и јеретика. Спортски навијачи се неуморно надмећу с „братољубивим“ паролама у стиховима, исписујући их по градским трговима поткрепљене кукастим крстовима. Вирус патриотизма у Србији мутира и прераста у праву пошаст, обузима нас као демон и чини најгорим прогонитељима себе самих. Српски понос и патриотизам у пакету, често имају елементе колективне патологије и шизе, а резултирају тиме да се стално трвемо и карамо – до крви. Отуд можда и потиче толика српска хомофобија. Не треба нам спољни непријатељ кад сами себе раздиремо, џапамо се кад год стигнемо – што јавније и гласније, то боље. Макљамо се по славама, на утакмицама, свадбама и сахранама, а имамо и школске, кафанске, породичне и гангстерске туче и обрачуне. Вера у сународнике је на најбољем путу да изумре захваљујући ,,патриотским структурама“ које се куну у српство, а понашају фашистички. Српске патриоте и бранитељи морала, часног крста и Светог писма, прошле године су на дан геј параде, у породичној анти-гејпрајд шетњи, са децом у колицима и иконама на грудима скандирали: ,,Смрт педерима!“ Има ли то везе с вером и патриотизмом?
Пола века смо се клели у братство и јединство, Тита и КПЈ, и били у обавези, тј. уцењивани да се изјашњавамо као лојални Југословени, комунисти и атеисти. Одједном, све то пада у воду и од деведесетих почиње нова српска шиз(м)а, ратни хорор и превирања из којих смо се једва ишчупали. Неки јесу, неки нису. Поразна је чињеница да је и дан данас Србија трусно подручје на Балкану, јер Срби бране, не бране, бране, не бране, хоће-неће, не знају шта ће… са Косовом, што није тема ове приче, али зато са жаром сместа сложно скачу на педере и минирају Прајд. Било је лакше, а и ближе. Стално поткрепљујемо а не распршујемо уврежену слику Србина из холивудске продукције.
Да смо паганско племе из афричке џунгле, боље би нам било. Више би бринули једни о другима и не би били жигосани као српски талибани. Да нас стрефи нека катаклизма, попут оне у Јапану, или неко ново бомбардовање, питам се да ли би смекшали, консолидовали се, једни другима ишли уз длаку и лизали ране, или би се међусобно појели?! Као да смо вечити проклетници, лунатици и губитници. Остаћемо гладни усред ове плодне земље и жедни поред толико питких извора, јер не умемо да се гајимо, па се радије глођемо и самоуништавамо. Кад се не бисмо толико на све начине по(т)копавали, родољубиво жигосали, патриотски клистирали, колегијално кастрирали, и видели претњу у свему што се миче, сигурно би испливали из демагошког мрака и свакодневног пакла с почека приче.
Вјечнаја памјат!
P R E V R A T 