“Могу ја то и боље“!


 – помислио је, завршивши последњи модел.
Пише: Будимир Новаковић
Био је самокритичан, мада није било никог, равног њему, који би се, можда, усудио да искаже било каву критичку мисао, или коментар.
Он је знао да је најбољи у свом послу – на целој планети.
Био је први – и најбољи!
Шта год да је одлучио да уради или направи, урадио је и направио је до сaвршенства.
Зато се мало и узнемирио гледајући своју последњу креацију. Зато је вероватно и закључио, у себи, да може он то и боље.
Нешто му је говорило да овај пут није имао “небески“ узлет у тој креацији. На први поглед све је изгледало као што је навикао да изгледа – савршено! Али, док је гледао својих руку дело, копкао га је неки необјашњиви немир.
То проклето преиспитивање, то стално враћање на једно једино питање – “Да нисам негде погрешио“? мучило га је од самог почетка. Био је савестан креатор, свестан да је узор свима осталим и да ће тако бити још дуго времена. Није смео себи да дозволи луксуз кикса ни по једном детаљу.
Неки то називају перфекционизмом, неки ситничарењем, а он је то сматрао основним предусловом креативности. Сматрао је да свако мора да буде свој најжешћи критичар. Ко није у стању да сам себи “опали шамар“, тај боље да се не прихвата посла.
Поново је кренуо у проверу своје последње креације од самог почетка.
Структура основне форме била је идеална. Јака, а опет савитљива и флексибилна форма пружала је широк дијапазон различитих положаја, а да стабилност модела није била угрожена. Изгледало је као да нема краја могућностима покретања везних склопова.
А, тек, ти склопови. Био је импресиониран савршенством спојева које је направио, а који се уопште нису видели. Добро сад, завршни прекривач је неке ситне грешке успешно прикрио, неке је, чак, и нагласио, али, све у свему, изгледало је феноменално. Шпановање је било изведено до савршенства. Знао је да ће завршни материјал временом доживети одређене промене и деформације, али га то, у овом тренутку, није интересовало. Био је убеђен да је гарантни рок, од минимум 30 година, више него што је ико до тада успео да уради.
Основни модел за ту годину производње је био у једној боји, али је он већ имао на уму неколико варијанти из своје, оригиналне тон карте. 
Све компоненте су функционисале беспрекорно, сви судови су имали идеалну проходност, сви склопови били су без иједне мане и били су синхронизовани у раду на нивоу мили секунде. Опрезан какав је био, предвидео је и потребну толеранцију, за случај да нека од компоненти откаже, као што је предвидео и “backup“ системе…
Па онда, побогу, зашто је констатовао да он то може и боље!?
Зашто је дозволио да му се тај црв сумње увуче у главу и да га натера да по стоти пут проверава комплетан модел? То више није имало везе са здравим разумом. Све провере, сви резултати, говорили су да је пред њим савршена креација – остало је само да одради покретање тог савршеног модела, најсавршенијег до тада направљеног  и види шта ће даље бити…
“Шта сам урадио-урадио сам. Ако буде требало поправићу, мада не знам шта овде има да се поправља. Све и да буде, то ми неће бити проблем! Могу ја то и боље“! – помисли Бог и удахну живот Адаму.
П.С.
…“Предање каже да је Бог схватио да је Адаму досадно, па је одлучио да направи Еву. Правећи Еву, коначно је уочио где је  погрешио док је правио Адама – и исправио ту грешку. Еву је направио тако што је Адаму поломио једно ребро од којега је направио Еву… Дакле, децо, можемо да закључимо да су жене последица дефекта…“ (са часа философије, одржаног 1969 године, у разреду IV/7, Прве београдске гимназије).
Посвећено мом драгом професру философије,
пок. Предрагу Вукадиновићу,
човеку који је трајно обележио мој живот.

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s