Утук Веселинов др Драгану

пише: Драгослав Павков
1.“Пристали  су („Томићеви Срби“) на унитарну државу у децембру 1918.године, када су се Карађорђевићи одрекли српске државе и круне у корист „југословенске“, и када су се Хрвати одрекли бановине, односно, када су се пречански Срби у Славонији и Хрватској одрекли федералног положаја државе Словенаца, Хрвата и Срба у новој, троједној краљевини.“

Ово је једна од најбезобразнијих подвала и замена теза; када се ствар постави на овакав начин, неуки читалац може да стекне погрешну слику да је после некаквих избора царско-краљевска власт предала мандат „Хрватима, „пречанским“ Србима, Словенцима да убудуће владају „својим“ државама…
Професор Веселинов намерно ствари поставља наглавачке желећи да створи утисак како је Јаша Томић (радикал, антијеврејин, срамгабило – невоспитан…) присилио „пречанске“ Србе и остале „војвођане“ да се присаједине Србији – ПОБЕДНИЦИ НАД ВОЈСКОМ АУСТРОУГАРСКЕ МОНАРХИЈЕ.
Од када је света и века победници у ратовима диктирају услове мира пораженима; тако је било у првобитној људској заједници, тако је и данас.
Да подсетимо, аустроугарска царско-краљевска војска је 1914. године напала Краљевину Србију, што је довело до сукоба на глобалном нивоу – Првог светског рата. Током рата формирана су два војно-политичка савеза, Централне силе (Немачка и Аустро-Угарска) и Антанта (Русија, УК, Француска, САД, Италија…). Централне силе су изгубиле рат, добила га је Антанта чија је Краљевина Србија била пуноправна чланица.
Бит целе приче је да су 1915. године, после Колубарске битке савезници Србији понудили да обележи своје границе на западу, под условом да се одрекне дела своје територије добијене после победе у Другом балканском рату, као и да пристане на територијалне уступке Италији као цену за улазак Бугарске и Италије у рат на страни савезника (Антанте).
Под утицајем тзв. Југославенског одбора краљ и Влада су тај предлог одбили у корист стварања заједнице Јужних Словена. Што им западни савезници никад нису опростили; из неких чудних, себичних разлога велики и моћни никако не воле да им мали, слаби и посвађани мрсе конце и бркају планове. Али то је друга прича.
 Оно што је важно и једино истинито је да је прича Драгана Веселинова о „Хрватима, пречанским Србима, Словенцима…“ халуцинација овисника по принципу „што је баби мило – то јој се и снило“:
Тачно је да су Срби из „прека“ одушевљено дочекали српску војску 1918. године, окупили се у велику народну скупштину и 1.децембра 1918. донели одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Срби из Срема су дан раније на скупштини у Руми учинили исто. Хрвате као нарочито ревносне кољаче српских цивила и нејачи током рата нико ништа није питао. У то време су били мањи од маковог зрна, тек када су схватили колика је наивност и политичка незрелост победника, кренули су у офанзиву и тражење својих „права“. Дакле, Хрвати у заједничку државу нису унели ништа јер једноставно ништа нису ни имали.
Троједна краљевина није била хрватска већ аустроугарска прћија, исто као и територија данашње АП Војводине што се без проблема може проверити на http://hr.wikipedia.org/wiki/Trojedna_Kraljevina_Hrvatska,_Slavonija_i_Dalmacija.

2.„…због свог трајног легитимног права, становништво Војводине може да се изјасни, укључујући и референдумом, о томе какав однос Војводине према Србији жели, закључно са одлуком на дизање аутономије на ранг републике. Такав сентенцијални корак су предузели и Срби на Темишварском сабору у 1791.години, када су се на 101. годишњицу од првих привилегија цара Леополда И дате Чарнојевићевим Србима изјаснили за формирање Баната (са додатним територијама) као државе Срба, независне од Мађарске, под аустријском круном.“

Становништво Војводине свакако може да се плебисцитарно изјасни о томе какав статус за себе жели… Али док је на снази Устав Србије о променама државног устројства одлучује целокупно становништво Србије на националном референдуму. Свако друкчије поступање је противуставно и кажњиво је законом као тешко кривично дело.
Једино што не би требало да занима никога другог осим становника АП Војводина је евентуални плебисцит о некаквом раздруживању унутар Војводине; на пример, Срем је најлепше место на планети Земљи… Он има све, Фрушку гору и национални парк, винограде и манастире, индустријске потенцијале, плодне равнице и развијену пољопривреду, излаз на две велике реке и комшилук два велика града, „српске Атине“ и српске престонице, аутопут који га повезује са Европом и Блиским истоком… Какву корист становништво Срема има од заједнице са углавном пасивним и упропаштеним Банатом? Осим Хемофарма и вршачке винарије, шта још има у Банату? Мислим – ако ћемо о новцима…
Али није све у новцу, новац никако није разлог за разбијање било какве заједнице па тако ни Војводине; пример Срема и Баната навео сам само као илустрацију да се ствар може поставити и на други начин – кад се хоће.

3.„Референдум Војвођана о даљем статусу Војводине у односу на Србију нужно проистиче из нелегитимитета Устава Републике Србије на територији Војводине, који на уставном референдуму 2006.године, није прихваћен, јер није добио већину гласова.“

Ово је чисто извртање чињеница чему г.Веселинов често прибегава у својим иступима. Тачно је да је предлог Устава из 2006. године добио 46% гласова „За“ али је и то сасвим довољно да буде потврђен у Скупштини Србије јер је НА ЦЕЛОЈ ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ ДОБИО НАТПОЛОВИЧНУ ВЕЋИНУ, управо како закон и прописује. Дакле, кампања странака које су поднеле предлог Устава је била усмерена на целу Србију, предлог је добио већину – шта овде није јасно?
Наравно, јасно је све чак и г. Веселинову, али он воли да се прави блесав… Онако „комифо“ на нивоу.
Додуше, у заврзлами са Уставом има један моменат на који је ретко ко обратио пажњу, а који се тиче грађанске и националне свести војвођанских Срба; на плебисцит за прихватање предлога Устава изашла је ала и врана, Чедери и ЛСВ су своје чланове и симпатизере дизали из кревета да иду на бирачка места и гласају против, ДС је гледала да се не замери савезницима из те две странке па се није много мешала у кампању, ДСС је водио своју уобичајену стерилну и јалову кампању, остали су се „чинили невешти“… 

Због чега Срби, патриоте и националисти по правилу закоче када треба да потегну?
Али то није ствар г.Веселинова, он је Србин не зато што то хоће да буде већ зато што му не дају да буде било шта друго.

4.„Срби у Војводини све више траже политички ослонац у турском провинцијалу, Кнежевини Србији, а особито после Берлинског конгреса 1878.године, у Краљевини Србији, али не да би сутра у Србији изгубили перспективу самосталне политичке заједнице, већ да би своју политичку заједницу за време кризе сачували и у условима слободе одлучили шта желе.“

Где то пише? У оно време било је доста писмених Срба, нарочито на територији данашње АП Војводине. Где је то било ко написао (осим Стерије у „Родољупцима“)?
Хоћете ли да кажете да би војвода Книћанин крвавио гаће по Банату и Шајкашкој да му је неко рекао како „војвођански Срби“ Србију („турски провинцијал“) само желе да искористе да их ослободи од „маџара“ а онда(к) ће на њеној граници саградити зид до неба!?
Или су ваши преци хтели да испадну паметни у односу на „геџе“, отприлике као што ви покушавате да ЕУ и Сороша употребите за „ослобођење“ од Србије?

5.„Војвођански Срби налазе да је 1918. године формирање политичке заједнице са Србијом и улазак у југословенску заједницу за њих најмирније решење измедју осталог и због нове омразе коју према њима у Војводини од 1914.године гаје Мађари, Немци и Румуни, после сарајевског убиства надвојводе Фердинанда и територијалних аспирација Букурешта на цео Банат, до Тисе.“

Аха, значи до атентата на Фердинанда „војвођански Срби“ нису имали ништа против мађаризације, против тога да органима државне управе приступају само на немачком или мађарском језику (како се већ договоре газде – Швабе и Маџари)…
 А Румунија? Јесу ли Срби и њима неког убили па су се толико наљутили да им је зинуло дупе на Банат? Није чудо какви стручњаци излазе са београдског универзитета ако им је ОВО професор..

6.„Проглашавање Српског војводства 1848.године, а пре тога у Братислави, пуна подршка Срба мађарској грађанској револуцији под Кошутом, јесте врхунац њихове политичке самосталности и политичке зрелости у XИX веку. Чак политичка зрелост Срба стоји испред тежње за државном самосталношћу, јер они, испрва, на трагу ставова Саве Текелије, не траже територијалну изузетост, већ грађанску равноправност у Мађарској са нетериторијалном националном аутономијом, док тек после Кошутовог одбацивања свог „текелијанског“ става иду на територијални конфедерални статус Војводства у Мађарској, односно, Аустрији, са својом војском и асигнатском валутом. Држава Војводина из 1848.године је елеменат трајног историјског права савремених Војвођана на самоодлучивање. Војна одбрана Војводства у 1848/49.години сопственим српским снагама јесте и елеменат трајног историјског права војводјана на самоодбрану и одговарајућу организацију самозаштите. „

Истине ради, десило се да су под утицајем Кошута Срби са територије данашње АП Војводине стали на страну мађарске револуције, а онда су, изложени најављеној мађарској мајоризацији (само Мађари су „политички народ“ у будућој републици) – легли на руду Беча.
Значи, изабрали су страну за коју су мислили да ће им дати већа права након окончања сукоба. Српска Војводина је цуцла „варалица“ коју је цар дао Србима да се забављају док се он не обрачуна или нагоди са онима од којих је Царевини претила права опасност – Мађарима.
Зашто су Срби и делимично Руси дозволили да буду злоупотребљени у сукобима унутар црно-жуте монархије посебна је тема. 
Лично, мислим да су Срби навучени да послуже туђим интересима, док су Руси пружили помоћ Аустрији (и уништили Кошутову војску) да би на својој територији предупредили могућу копију француске револуције.
Разумевајући руске потребе, морам да кажем како су и тада они гледали искључиво интерес своје империје док им је за Србе пуцао прслук.
Са друге стране Срби, уместо да прогласе неутралност и пусте Швабе и Маџаре да се међусобно покољу (јер су им непријатељи и једни и други) улазе у сукоб час са једнима час са другима и тако, мењањем страна уверавају све заинтересоване да су неозбиљан политички фактор који се окреће како ветар дува и како су заправо непоуздан партнер за било какав заједнички подухват. Јунаштво појединих српских устаничких јединица не оправдава задртост, наивност и умишљену „величину“ већине припадника тадашње елите.
Исто то дешава се и данас када људи попут г. Веселинова траже газду; криза је, остало се без новца, синекуре пресушиле, време је да се мало изложимо „политичком прогону“ (али у разумној мери, не ваља претеривати) и сачекамо да нас као „фактор“ препозна неко са вишком новца… Већ виђено.
Али, оно што овде фасцинира је безобразлук са којим војвођанерска интелектуална „елита“ покушава да од бабе направи девојку; уместо да се покрије по ушима и потруди да се епизода у којој су Срби били намагарчени час од Кошута час од бечког двора (мој чукундеда Арсеније  „Баћа“ је један од њих, док је он бранио Царевину, она му се одужила тако што му је на име неког дуга узела кућу и земљу) што пре заборави, та назови елита од аутономије која је трајала непуну годину покушава да направи политички капитал који је кобајаги основ за искање независности од Срба јужно од Саве и Дунава.
 Ако се упустимо у још тежи софизам чак бисмо могли пронаћи и оправдање за патолошку мржњу мађарског генерала Јаноша Дамјанича према народу из кога је потекао: После преласка српских политичара (и народа који су ти политичари водили) на аустријску страну мађарски генерал Јован Дамјанић је тај чин доживео као издају и изрекао чувену и монструозну мисао да „...ће свој живот посветити убијању Срба. А када их више не буде, извршиће самоубиство како ни један Србин више не дође у прилику да хода земљом.“
Тог мађарског војсковођу обесили су Руси после битке код Вилагоша а Мађари из Сенте су му недавно без речи протеста потомака Саве Текелије и Јована Веселинова подигли споменик. Толико о толеранцији по којој се наводно „војвођанери“ разликују од осталих, дивљих Срба.
Лично, мислим да се ради о кукавицама способним да нападну само онога за кога помисле да је слабији… А онда кад загусти – трком прелазе на његову страну и убеђују га да га нису нападали већ су га заправо увежбавали за борбу против правог непријатеља. И то је већ виђено.

7.“Држава Војводина је могућа само са становишта принципа самоопредељења, на принципу слободног самосталног одлучивања, онако како су то учинили очеви Војводства, 1848.године.“

Претходно изнето у седмој тачки говора ове особе није вредно коментара јер обилује небулозама попут „Милошевићева србијанска побуна 1988.“.
Али горе цитирано је основ свих српско-српских спорова у данашњој Војводини; пошто је чак и особама попут г.Веселинова јасно да ником релевантном неће моћи да сервирају причу о потреби независности Срба од других Срба, а да је ови покусају и плате, прилази се са друге стране, са причом о идентитету. Као, војвођанери имају посебан идентитет… Они се само називају Срби, а заправо су нешто друго.
Једини проблем са овом теоријом је у томе што она нема утемељење нигде осим у неким документима познатим као „Резолуције ЦК КПЈ, конгреса СКЈ…“ чије помињање би војвођанери волели да избегну ако је икако могуће.
Ево, да будем скроз поштен, нађите ми једну изјаву Милетића, Томића, Текелије, Шупљикца или било кога из тог доба да се назвао друкчије него Србин, Мађар, Немац… и одмах данас идем да тражим канцеларију Чанкове Лиге да потпишем приступницу. Наравно – ако ме буду хтели; јер како год да се обрне, та странка ипак има неке принципе.
За разлику од вас који их немате: Да вам неко данас понуди да будете председник општине Лапово – прихватили бисте без размишљања. Чанак не би.

8.“Србија неће никада дати Војводини законодавну, извршну и судску власт.“

Наравно да неће јер јој није ни потребна. Тројство власти је у надлежности државе а АП Војводина преко својих представника партиципира у државним органима Србије. Лично, из Војводине сам и немам никакве симпатије за ликове попут г. ДуПе, министра пољопривреде, али ни за г. Дулића, министра екологије… За Бошка Ристића, али ни за Бојана Пајтића… Овако бих могао до сутра, толико их има а ја сам мало намћораст.
Али имам велике симпатије за Балинта Пастора; од њега би многи Срби требали да уче како се заступа интерес базе. Образован, проницљив, елоквентан и изгледа поштен, никад не улази у бесмислена препуцавања али тврдо заступа своју политичку опцију и бирачко тело које га је изабрало у Скупштину. За њега је слабљење власти Србије у АП Војводина пожељно само јер мисли да ће лакше изаћи на крај са недотупавним Србима аутономашима него са двестотинак Срба из целе Србије... Уосталом, ако их баш и не убеди да је територијална аутономија општина где су Мађари у већини – увек их може подмитити или уценити, познати су као слаби на туђ новац или притисак…
Ето, то је разлог зашто не може „законодавна, судска, итд власт“. Јер сте неозбиљни и углавном покварени, дати вама власт је исто што и дати четворогодишњаку напуњену и откочену аутоматску пушку да је носи у обданиште само зато што би он то јако волео и спреман је да вришти и ваља се по поду док му је не дате… Али онај ко је спреман да вришти и ваља се по поду, морао би да буде спреман и да добије по гузи.

9.“Референдум за Војводину републику би успео. Не мање од 50% Срба би гласало за републику, док би расположење за њу код националних мањина било још веће.“

Чак ни то није истина, ко не верује нека погледа коментаре на сепаратистичком порталу Слободна Војводина.
Чак ни на месту где се окупљају најострашћенији примерци војвођанера већина коментатора не дели закључке настале у испарењима која су ошамутила уваженог проф.др Веселинова. Са тезом да је „…расположење за њу (Војводину репубљик) код националних мањина било још веће.“ се слажем.
Поред  лојалних Србијанаца словачког, русинског, ромског, мађарског, буњевачког порекла нажалост постоји велик број оних који се не осећају Србијанцима већ Словацима, Русинима, Ромима, Мађарима, Буњевцима… Сви они су поносно користили југословенски „црвени пасош без мане што прелази све гране…“, али овај нови, србијански су им током последњих седамдесет година огадили Срби попут примерка чији текст коментаришем.
Са резоном: „Ако један Веселинов који је ипак Србин о Србији и Србима има овакво мишљење, што бих ја, Мађар који ипак имам резервну отаџбину (и однедавно вреднији пасош) о њима мислио другачије? Ето, управо се сетих да су својевремено партизани, Срби, стрељали комшију Мишику само зато што је као мобилисан у хонвед морао да пуца у неке људе на новосадском кеју… Као да је он смео да одбије кад су му наредили…“
Ово је једина „вредност“ која је проистекла из болећивости према сепаратистима, каријеристима и покварењацима од оснивања ФНРЈ до данас: Толико су закомпликовали и релативизовали све што им је поверено на тумачење и старање да данас имамо огромне и нерешиве проблеме како приволети грађане Србије који нису српског етничког порекла да пристану да се називају макар „Србијанци“ уместо како би било ред – „Срби“. „Југословени“- некад било, али Срби ни у сну!Упсталом, ни турбоСрби им то не би дозволили. 
Италијан кад имигрира у САД нестрпљиво чека да га приме у држављанство а за то време учи језик и химну… Чим добије решење по коме је од данас држављанин САД поносно у свакој прилици истиче да је Американац италијанског порекла, а пред кућу диже јарбол са америчком заставом…
Код нас је све наопако, људи попут г.Веселинова су успели да Србију огаде и великом броју Срба; многи од нас би више волели да су било шта него да су свакодневно у ситуацији да демантују бљувотине о свом народу које конструишу и шире појединци из редова истог тог народа само зато јер им се може и јер то неко плаћа.

10.“Унитаристи су поставили изборни систем који трајно елимише Војводину из парламента, а Војвођане дискриминише да под једнаким условима учествују у заједничком вршењу власти.“

Ово је ординарна глупост из репертоара војвођанера; они дискриминишу сами себе јер се не баве суштинским питањима повећања инвестиција, запошљавања и повећања животног стандарда појединаца, већ намећу јурњаву за сопственим репом стварајући странке и коалиције са сепаратистичком агендом.
Због чега у АП Војводина није могуће формирати једну политичку странку која би се залагала за сарадњу са Београдом око заједничких интереса, истовремено бранећи посебности Војводине које реално постоје (оријентација на пољопривреду и прехрамбену индустрију, развој саобраћаја, итд)? Због тога што су то питања која захтевају ангажовање озбиљних стручњака, док су трабуњања о посебности и различитом идентитету „војвођана“ и „србијанаца“ вечна и неисцрпна тема у којој може да учествује велики број људи без обзира на квалификације… А кад је негде много људи, у оптицају су и многе идеје па прича нема крај, а једни те исти људи се стално и поново појављују као некакви борци за ово или оно, као својеврсни гуруи…
Па онда у оволиким писанијима млатимо празну сламу уместо да пијаног Веселинова млатнемо новчаном казном за противуставно иступање на јавној трибини. Па када нађе спонзора да му плати казну да их обојицу усликамо и покажемо јавности.

11.“Мотив за Војводином републиком не проистиче из њене антикризне критике и економског ропства које она трпи под Србијом, већ из историјског права на самостално одлучивање које она не дугује Србији. То је био и став Срба под Јашом Томићем када су 1918. затражили да присаједињена Војводина има своју владу, што су под промењеним околностима одлучили и војвођански комунисти 1945. године, када су пристали на аутономију Војводине у Србији, али са својом владом – мада, усуђујем се да изнесем, да је Жарко Зрењанин био жив, он никада не би пристао на други статус Војводине у Југославији, осим као републике.“

Шта је био став Јаше Томића може бити предмет дискусије, али непобитна чињеница је да су краљ и влада Краљевине Србије  одлуку о присаједињењу прихватили онако како су је прихватили. Када се у исту чорбу удробе Јаша Томић и комуниста Зрењанин добије се  папазјанија која се можда може скувати али се никако не може јести.
Што опет доказује да је војвођанерима-сепаратистима прихватљиво све што је у бити антисрпско и антисрбијанско.
Ако ме проф. др Веселинов случајно удостоји одговора, очекујем цитате мисли адмирала Хортија, поглавника Павелића, а што да не и друга Веселинова „Жарка“, који „само да је био на АВНОЈУ…“ Сепаратистички портали су ионако пуни постова беспослених људи који своје „истине“ доказују тако што цитирају  велике мисли из (својих) малих мозгова.

12.“Није ли претерана гротеска да Војводини унитаристи бране право на грб, заставу и химну, а то у Србији може имати сваки град, предузеће, фудбалски клуб – тако и Партизанови „Гробари“?“

Још једна глупост из репертоара војвођанера; многи градови у Војводини имају своје грбове који никоме не сметају. Али сваком нормалном човеку смета антидржавна кампања која се води сваким могућим поводом, па тако и бројањем општина које јесу и општина које на своја прочеља нису истакла новоизмишљене заставе „Војводине“. Па онда они који су ажурни код истицања застава имају предност код доделе новца из покрајинске касе… Па су њихови градоначелници проевропски и толерантни, док  су они други све супротно и све најгоре. О процесијама Чанколигаша са заставама које неодољиво подсећају на Берлин тридесетих година прошлог века – другом приликом.


13. „Неки међу њима (академицима САНУ, прим. аут.) су потомци оптаната од 1920.године, који су, измедју осталих места, напустили у таласу и Сент Андреју, дошли у војвођански део краљевине СХС, а данас опустошеном Сент Андрејом коју су њихови дедови оставили плаше Војвођане говорећи да ће тако проћи цела Војводина ако буде република. Војводину ће прогутати Мађарска а Војвођани Срби ће морати са коферима к њима, у Београд. Али Војводина ни у Краљевини СХС никоме није била маћеха, и за разлику од сентандрејских оптаната који су искористили понуду Тријанонског уговора да се народи у бившој Аустроугарској могу у две године пресељавати у матичне државе својих народа, Немци, Мађари, Чеси, Словаци и Румуни, нису напустили Војводину да би отишли у своје земље.(…) „

Сент Андреја је током последњих 300. година била српски културни центар у Угарској са гимназијом, богословијом, владичанским двором… Многи знаменити Срби су тамо завршили школе и афирмисали се као интелектуалци…
Међутим, Драган Веселинов потура тезу како се заправо ради о глупанима који нису били способни да препознају симпатије већинског народа према њима па су ето, из чистог мира, обести и закаснелог националног романтизма одлучили да искористе могућност „оптирања“, спакују пинкле и одселе у Београд. Где су их неписмени гејаци једва дочекали и утерали у Академију.
Са друге стране, у Краљевини СХС никаква „војводина“ није постојала па није ни имала прилику да буде било коме мајка ни маћеха. Истина је „свуд око нас“, а она је да смо ми Срби један витешки народ који уме да се узвиси у победи и поштеди пораженог. Осим појединачних случајева, није било организованих репресалија према људима мађарске националности, осим што је земљопоседницима одузета земља која је прелазила  500 хектара укупне површине, али то опет није примењивано само према Мађарима и Немцима већ према свим земљопоседницима – а земља је дељена колонистима, углавном српске националности. Ти колонисти су били и прве жртве „Рације ’42“ у извођењу мађарског окупатора на простору јужне Бачке. Чисто да се зна.

За крај као што рекох, говор који је предмет овог коментара је покушај повампирења политичког покојника Драгана Веселинова, војвођанског сепаратисте коме политичко опредељење није сметало да буде министар пољопривреде у влади мрске му Србије, чије министровање није препознавано по резултатима већ по гафовима министра који је умео да кад га изнесу из џипа – краве ословљава са „добар дан“, док је власнике товилишта за бикове знао да упита „колико млека добију по грлу“… Коме професура на ФПН није засметала да лажно сведочи на суду у предмету против свог возача који је возећи брзином од преко 100км/х кроз центар Београда (ваљда журио да сељацима исплати премије за млеко) изгубио контролу над џипом, скренуо на тротоар и усмртио жену која је чекала да пређе преко коловоза…
Који тражи новог газду јер га стари памте као несолидног и превртљивог па избегавају да имају било какве везе с њим…
Али који је свеједно опасан јер има пуно младог света с’ ове стране Дунава и Саве који мисли да је његов докторат нека референца за мудрост. Није. 
То му је само лиценца која му омогућава да током целокупне научне и политичке каријере не ради ништа а да буде добро плаћен. Зато децо – учите, али водите рачун да не „преучите“ као што се очигледно десило проф.др  Драгану Веселинову.