http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/programska-nacela/ekonomski-manifest-dveri.php
овај документ не бави на прави начин губитницима „транзиције“ и жртвама приватизације Ко је тај ко би се одлучио да инвестира у србијанску привреду ако се успостави правна несигурност инвестиција, тј. стална претња некаквим ревизијама и поништавању правоснажних уговора?
Признајем да ми није најјасније ово о потреби да се пољопривредни поседи укрупне док би се у исто време забранило поседовање хиљада хектара обрадиве земље
Како да неко ко је изгубио посао у на пример Крушевцу, а наследио је два хектара земље у оближњем селу укрупни посед и самозапосли се у пољопривреди? Која банка ће му дати кредит за куповину земље или механизације? Шта да стави као залог? Зар не би за државу и њега било боље да га подржи код подизања засада неког лековитог биља, поврћа или старих аутохтоних сорти воћа ?
Економски стручњаци Двери су се очигледно потрудили, мада мени лично ово више делује као списак лепих жеља него као програм за оздрављење србијанске економије. За реализацију представљеног програма ауторима програма неопходна је АПСОЛУТНА ВЕЋИНА У СКУПШТИНИ И НАЦИОНАЛНИ КОНСЕНЗУС. Шта се од тога може постићи – видећемо убрзо.
Али, допуштам могућност да нисам у праву, надам се да ће компетентнији од мене одлучити да се укључе у дебату на ову тему.
Мој утисак је да се овај документ не бави на прави начин губитницима „транзиције“ и жртвама приватизације.
Шта тачно значи „ревизија приватизација“? Ко је ауторитет који ће упрети прстом и одредити које приватизације су сумњиве а које нису?
Ко је тај ко би се одлучио да инвестира у србијанску привреду ако се успостави правна несигурност инвестиција, тј. стална претња некаквим ревизијама и поништавању правоснажних уговора?
По мом мишљењу ово је врло лош приступ; неопходно је потребно проверити ЗАКОНИТО ПОСТУПАЊЕ СВИХ КОЈИ СУ У ПРИВАТИЗАЦИЈИ УЧЕСТВОВАЛИ, АЛИ СЕ НЕ СМЕ ДИРАТИ У ПРАВО ВЛАСНИШТВА ИЛИ ЗАКУПА САМО ЗАТО ШТО ЋЕ НЕКА КОМИСИЈА МОЖДА УТВРДИТИ ДА ЈЕ НЕКИ ПРИВРЕДНИ СУБЈЕКТ ПРОДАТ ПРЕВИШЕ ЈЕФТИНО. За то није крив инвеститор домаћи или страни свеједно – чак и ако је до повољне цене дошао подмићивањем.
За то је крив представник власника (најчешће државе) који је продајући јефтино нешто што није његово, власнику направио штету. И он треба да буде кажњен затвором, конфискацијом и продајом комплетне имовине, своје и блиских сродника како би се оштећени намирио.
Када будући инвеститори не буду имали кога да подмите биће принуђени да плате реалну или приближно реалну цену.
Наравно, уколико се у ревизији непобитно докаже да је нека приватизација реализована уз помоћ притисака у виду уцена, изнуде или застрашивања представника бившег власника, та приватизација би се морала поништити, прекршиоци закона ухапсити и осудити као криминалци.
Такође, законодавац би морао да нађе начин да кривична дела из области привредног криминала изједначи са „обичним“ кривичним делима која врши тзв. „обичан свет“.
Јер није у реду да се неки „бизнисмен“ за упропаштавање привредног субјекта, угрожавање егзистенције запослених и наношење штете државном буџету извуче као привредни преступник иако је добро напунио џепове вршећи „преступ“, док сиромах који у „Максију“ украде руду подригуше одговара за крађу и заглави у Падињаку.
Друго, ако је аутор имао на уму неку врсту национализације, и са тим бих се могао сложити под условом да резултате национализације баштине сви грађани Србије, отпуштени радници, преварени пољопривредници, прерано пензионисани службеници – отерани како би ослободили радна места за „војнике партије“, уместо идеје да се новац од продаје национализованих привредних субјеката улаже у нека „мала и средња предузећа“ где би се сада уграђивао „поштени“ Курта уместо лопова Мурте…
Нешто у вези „укрупњавања пољопривредних поседа“:
Признајем да ми није најјасније ово о потреби да се пољопривредни поседи укрупне док би се у исто време забранило поседовање хиљада хектара обрадиве земље…
Са једне стране Двери исправно одговарају на потребу укрупњавања пољопривредних газдинстава, док са друге стране намеравају да ограниче најкрупније пољопривреднике да развијају своју делатност!?
Ваљда је стварање профита основна потреба сваког капиталисте, мали привредник тежи да постане велики, велики да постане још већи… Чини ми се да аутори хоће да кажу да држава треба да води рачун како се неки способан фармер не би „отео“ па постао тајкун и монополиста – што је по мом убеђењу погрешан приступ:
Држава треба да донесе прописе из сфере опорезивања који ће предузетнике стимулисати да више раде и више производе, али ДРЖАВА МОРА ДА СЕ ПОТРУДИ ДА СВАКИ ОД ЊИХ ПЛАТИ СВАКИ ДИНАР ПОРЕЗА КОЈИ МУ ЈЕ ОДРЕЗАН.
Држава не сме да улази у „комбинације“ са великим привредницима јер они тобоже запошљавају много људи, па ће ко санћим морати да отпуштају раднике ако држава буде инсистирала на наплати пореза и доприноса… ‘
Привредници морају да се уклопе у оквир који намеће и задаје државна администрација; у случају да не могу пословати рентабилно, затварају фирму, повериоци и запослени се намирују из стечајне масе и идемо даље.
Веома је опасно, погрешно и непоштено према малим и средњим предузетницима договарање државе и крупних поседника јер то намеће потребу за мућке и сналажења малих како би опстали на тржишту.
И коначно а везано за пољопривреду, мислим да није довољно пажње посвећено оним најситнијим пољопривредницима који живе од пола хектара малињака, два-три пластеника или сеоског туризма.
Двери као уосталом и сви пре њих упадају у замку потенцирања тзв.“фармерске производње“ и потребе за укрупњавањем поседа. У Србији једноставно нема довољно земље нити има довољно расположивог (слободног) капитала да би сви који желе да се баве пољопривредом засновали газдинства на површинама од стотинак хектара.
Са друге стране, многи од садашњих пољопривредника који на ситним поседима сваштаре, живе од мало баште, ухране пар свиња, живине, укратко – тегле беду, многи од њих би се запослили у индустрији, али индустрије нема… Шта са тим људима?
Држава не може да им обезбеди запослење у граду, а на селу помаже крупне пољопривреднике да за тепсију рибе од њих откупе очевину јер је њима нерентабилно да је обрађују!?
Уместо да помаже оне којима је помоћ стварно потребна – њих.
Како да неко ко је изгубио посао у на пример Крушевцу, а наследио је два хектара земље у оближњем селу укрупни посед и самозапосли се у пољопривреди?
Која банка ће му дати кредит за куповину земље или механизације?
Шта да стави као залог?
Зар не би за државу и њега било боље да га подржи код подизања засада неког лековитог биља, поврћа или старих аутохтоних сорти воћа ?
Такође, неопходно је драстично смањење „папирологије“ потребне за регистрацију и добијање субвенција за пољопривредна газдинства. Којекакви ХАЦЦП и сличне омче око врата које нам је наметнула бирократија из ЕУ треба да важе само за пољопривреднике који намеравају да своју робу пласирају у извоз или у трговинским ланцима. То би у многоме допринело смањењу трошкова производње хране, и последично би храну учинило доступнијом оном сиромашнијем делу популације.
Они који робу продају на пијацама и код својих кућа морају испуњавати основне хигијенске и санитарне критеријуме, а санитарна инспекција им мора узимати узорке производа, испитати њихову исправност и казнама присилити људе који продају неисправну робу да се држе хигијенског минимума.
Потрошачи који купују на пијацама били би свесни да за мање новца добијају робу која можда не испуњава стандарде ЕУ, али на њима је да изаберу. У случају да немају поверења у свог пиљара, увек могу да оду у тржни центар и пазаре.
На тај начин би само тржиште присилило пољопривреднике да унапреде стандарде код производње хране, уместо што се тиме као што је сада случај оптерећује држава која запошљава гомилу беспотребних службеника.
Као закључак, Двери су се потрудиле код израде овог документа, на јавности је да им укаже на нејасноће и нелогичности како би тај програм постао бољи и применљивији у пракси. Лично, нисам неки оптимиста по том питању, али то је за неку другу причу:)
P R E V R A T 