ЧИЈЕ СУ ТЕРИТОРИЈЕ

пише Владимир Милутиновић

сматрам да се према Косову треба односити као према српској територији, која је привремено отета, али када тад мора бити враћена у државу Србију... то  не значи да са влашћу на Косову не треба регулисати сва питања која се тичу потреба грађана и Србије и садашњег Косова.

Косово није српско не зато што је албанско, или некога другог, него зато што територије уопште не припадају народима.

прве демократске државе били антички полиси, у којима су у свима живели Хелени, али је било пуно малих држава да би се демократија могла организовати.

власт на некој територији је оправдана ако на њој влада закон и заједништво.

Пре него решимо тренутно актуелну дилему Косово или Европа требало би да одговоримо на једно фундаменталније питање:

Коме припадају територије?

Одговарајући на ово питање, успут ћу покушати да објасним два своја става везана за Косово. С једне стране, ја нисам склон признању Косова, а с друге не сматрам да се према Косову треба односити као према српској територији, која је привремено отета, али када тад мора бити враћена у државу Србију.

Цео проблем се може сажети у једноставно питање: Да ли је Косово српско? Мој одговор ће бити да одговор не треба да буде да или не, што би био одговор који би подразумевао да териотрије морају припадати неком народу. Косово није српско не зато што је албанско, или некога другог, него зато што територије уопште не припадају народима. У том смислу, не само да Косово није српско или албанско, него ни Србија није српска, ни Албанија албанска, Хрватска није хрватска, Немачка немачка итд.

Па добро, није ли овакав одговор очигледно апсурдан? Обично се подразумева да је тачан потпуно супротан став да не само да је Косово српско, него и да сви горе поменути народи поседују респективне државе и територије. Чак и они који тврде да би Косово требало признати, аргументишу да је “ливада од онога, чије су овце”.

Међутим, иако је овај став уобичајен он је типичан став архи–идеологије, став из скупа потпуно неутемељених а ипак општеприхваћених норми.

Да видимо како ту стоје ствари. Заиста се на први поглед чини да све противречи ставу да народи не поседују територије. Приговори би могли да гласе: Ако територије не припадају народима, зашто онда уопште постоје Србија, Хрватска, Немачка итд? Зашто границе нису другачије? Зашто разне државе уопште постоје, а не једна? Из чега се, ако не из власништва, изводи легитимитет власти на одређеној теритоторији? 

Ови приговори се само наизглед позивају на валидну логику. У ствари, државе постоје да би на једној територији могла да се организује демократска власт. Пошто у демократији владају грађани, мора се знати на које се грађане мисли, пошто ће тај скуп грађана одлучивати већином о неким питањима. Због тога су, на пример, прве демократске државе били антички полиси, у којима су у свима живели Хелени, али је било пуно малих држава да би се демократија могла организовати. Државе постоје на одређеној територији и због тога што у демократији није добро да постоји групација која је у трајној мањини. Ако у оквиру једне државе постоје већина и мањина у таквом односу да је мања група увек у политичкој мањини (ако се састав већине никада не мења) она ће бити фрустрирана и тежиће да изађе из те заједнице. Када се ова два принципа – нужно ограничење државе и непожељност трајне мањине – удруже, онда настају државе. Дакле, можемо да имамо легитимну власт на једној територији, а да уопште не поменемо власништво било кога над њом.

Аргумент који се позива на чињеницу да је неки народ на неку територију дошао раније такође је проблематичан. Тај аргумент изазива настајање свих квазиисторијских теорија о “најстаријим народима”. Али, зашто би долазак на неку територију раније од некога другог давао ту територију у власништво? Власништво уопште је правна категорија која настаје у заједницама. Какво право и шира заједница постоје, на пример, у време доласка Словена на Балкан?

Ту неко може да се сети да су државе увек настајале ратовима и да су народи освајали терторије и ширили се на рачун других. Све је то тачно. Али, то не значи да се из победе у рату може извући било какво право власништва над одређеном територијом. Онога тренутка када се успоставља власт на једној територији, она свој легитимитет вуче из тога колико је демократска и колико владавине закона може да омогући. Власништво над територијом се ту не појављује.

У пракси, идеја о власништву над неком територијом данас укључује исте последице које има и неко друго приватно власништво, на пример, могућност да се на некој територији направи разлика између “већинског” или “домицилног” народа и осталих грађана. Власништво над територијом онда значи да су сви остали ту добром вољом већинског народа и да би, у ствари, било сасвим легитимно ако би већина одлучила да им се држављанство одузме или да се одреди да уживају мања права од домицилног народа. Подразумева се, особито када се мења однос броја припадника различитих група, да би било боље да припадника других група нема.

Овај начин размишљања био је у основи ратова на подручју старе Југославије. Ту су и они који су “нападали” и они који су се “бранили” то радили под претпоставком да ће за оне који изгубе рат то значити мања права или одлазак са туђе територије. Нације су се бориле за “суверенитет” и да буду “своје на своме”, а подразумевало се да је присуство других некако непријатно и ограничавајуће. Изгледа да би нас свих тих ратова поштедео неко ко би свима рекао да џабе ратују, јер да ће, било какав да буде исход рата, морати да трпе оне који су се са њима задесили на територији неке државе. Још ако би успут поменуо консоцијалну демократију, могућност да се мањински положај у оквиру неке државе надомести различитим степенима аутономије, разлог за рат би сасвим нестао.

Али нико, укључив и европске државе, није тада ово поменуо. Ратови су вођени за апсолутни суверенитет, као да је то једина лигитимна опција и да је остало само питање чији ће тај суверенитет бити. Да је тако било, види из чињенице да су максималистички циљеви нација (Велика Србија, Хрватска итд.) одмах проглашени за ствар достојанства  и морала, чиме су претворени у апсолутне захтеве. Прави Срби и Хрвати морали су бити за Велику Србију и Велику Хрватску, јер су све те територије наше”. Међутим, ни морал не може да послужи као основа претензије на власништво над одређеном територијом. Правилно схваћен, морал уопште не регулише питање власништва над било чиме. У моралном погледу сасвим је ирелевантно где ће бити неке границе, као што је ирелевантно ко ће бити колико богат. Паметне нације се због тога и не би тукле око граница у име морала и некаквих апсолутних захтева, него би се договориле, свесне тога да је у одсуству оправданих апсолутних захтева, једино компромис начин да се питање суверенитета реши. “

Изгледа да ни морал, ни ранији долазак, ни рат, ни већина на некој територији не дају право власништва над том територијом. Остаје само да видимо можемо ли живети са том истином. Да ли је то толико тешко?

У одговору на то питање, најпре треба рећи да ми у великој мери већ мислимо на овај начин. Када се став да Србија припада Србима и други слични ставови скрате у пароле “Србија Србима” или “Француска Французима” одмах постаје јасан насилнички призвук ових идеја и већина људи не би стала иза ових парола, као што заиста и не стаје иза њих. Оне опстају као одраз страха те већине да би неки већи насилници могли да наметну своју вољу и право фиктивног власништва над неком територијом. Није чудо да су национализам и бусање у груди власништва популарни на Балкану где су насилне власти – било домаће било стране – биле пре правило него изузетак. Тачније, питање је да ли изузетака и данас има. У скоро свим државама Балкана, осим можда Словеније, у политици су још увек снажне групе које се могу повезати са насиљем у рату. Самим тим ми своје државе још увек не осећамо као заиста наше, нити имамо поверења у њихов демократски легитимитет. Због тога какав такав легитимитет тражимо у власништву над територијом, иако је то потпуно фиктивно оправдање власти на некој територији. Обрнуто, власт на некој територији је оправдана ако на њој влада закон и заједништво. Таква заједница не би морала бринути да њена евентуална одбрана територије коју контролише (“њене” територије у том смислу) не би била легитимна.

А то све значи, да се вратимо на питање Косова, да разлог за непризнавање Косова није чињеница да је “Косово српско” и да ће увек тако бити. Косово је било у Србији онда када је историјска судбина (комбинација односа снага и легитимних односа у свету) хтела да тако буде. То припадање Косова Србији увек је укључивало неки рат. Али ратови не стварају право. Косово, можда, не би требало признати због тога што тренутно на Косову не постоји власт која гарантује владавину закона, слободу кретања за своје грађане српске националности и због тога што је степен консоцијалне деморатије у њему незадовољавајући. Али, не само то. Све док постоји било какво незадовољство насилним начином на који је Косово постало независно, оно се не мора признати. Признање није обавеза у међународном праву. Међутим, то истовремено не значи да са влашћу на Косову не треба регулисати сва питања која се тичу потреба грађана и Србије и садашњег Косова.

У таквој политици сасвим би се растворила потреба за одређивањем чије је Косово. Оно није ничије и никада и није било нечије. О власништву над територијом сањају само они који сањају о истеривању свих других са неке територије. Код нас су то националисти разних боја који мисле да би им повратак Косова у састав Србије дао за право да све оне који “нису лојални” истерају из државе. Али то нити је легитимно, нити је могуће. Сасвим је обрнуто. Много је важније да сви могу, ако желе, да наставе да живе ту где су рођени, од питања власништва над територијом. Код нас, чак и “демократски” аналитичари подразумевају да би признање Косова требало некако да повлачи пресељење становништва, јер се схвата као понижење живети на “туђој” територији.

Све то показује да се као друштво још увек нисмо нигде померили у односу на почетак деведесетих година. То показују и барикаде из истих разлога и у истој атмосфери као барикаде деведесетих. И једне и друге барикаде направљене су у атмосфери у којој се подразумева да све мора бити нечије. Ту постоји паралела са новом капиталистичком логиком која је настајала у исто време. Када се боље погледа, народи нису ратовали да би имали власништво над одређеном територијом, него да би се та територија могла приватизовати од стране припадника организованих националистичких група.

Капитализам и национализам су браћа рођена.

 http://www.filozofijainfo.com/