Пише
када неко покаже да озбиљно мисли то о корупцији и партократији и да је извукао неке консеквенце из тога онда одједанпут све постаје проблематично… нека се политичари изјашњавају за или против политике у вези са Косовом, пошто немају више могућност да ратују, не могу пуно да забрљају, а ми ћемо се изјашњавати за или против корупције.
Ово је први пут да грађани не морају да „запушавају нос“ да би подржали неку политичку идеју, већ могу да је прихвате без остатка, задржавајући пуни грађански интегритет
Нама је потребно да се систем промени и у ту сврху је потребно послати поруку свим странкама да се тражи та промена система.
Они који аргументишу да ће се власт, чак иако буде 70-80% неважећих листића, ипак формирати, само показују колики је степен недемократије за њих прихватљив у Србији.
Идеја „белих/неважећих листића“ прошле недеље поново је изложена кампањи извртања смисла, замена теза и ад хоминем аргумената. Заступници ове идеје ту су представљени као истовремено арогантни, наивни, инфантилни, нарцисоидни и морбидни, а Србијанки Турајлић остављено је да бира да ли је комуниста, анархиста или екстравагантна личност, на крају интервјуа за максимално независно Време. У Утиску недеље покушана је и класична фора са дисквалификацијом путем „политичких амбиција“ које наводно имају заступници акције, али је некако све одмах пало у воду пошто ту баш нико тренутно нема политичке амбиције (политичке амбиције код нас могу да имају само политичари, а да их то не дисквалификује). Ту се све не завршава. У поменутом интервјуу новинар је успео да нас извести да идеја о неважећим листићима „иритира“ људе. И епитети који се упућују на рачун савршено демократске, легитимне и легалне опције и очигледно слаби наводни аргументи против неважећих листића показују да се овде ради о нечем другом.
Кроз одијум према белим листићима, који је рационално необјашњив, у ствари се показују реални неформални односи у нашој политици, односи који су једино важни за њено функционисање. Оволика љутња и иритираност јављају се онда када се прекрши неко основно неформално правило. Када неко ко је очекивао да ће нешто сигурно добити, да не постоји могућност да се догоди нешто супротно његовим жељама, ипак то не добије. А овде је то правило једноставно: мора се дати пристанак на власт политичко–тајкунске класе. У реалности, политичари себе перципирају као богове у односу на које важи она иста прва запосвест: немој имати других богова осим мене и увек пристани на оно што богови од тебе траже.
Бели листићи не прихватају ову игру и због тога су политичари и свита осули толико моралистичке паљбе на њих. Ту се види каква је права природа уобичајене приче о партократији и корупцији. Када свита у оквиру контролисане критике говори о корупцији, онда медији и политичари радо прихватају ту причу. Али, када неко покаже да озбиљно мисли то о корупцији и партократији и да је извукао неке консеквенце из тога онда одједанпут све постаје проблематично. Погледајте питања новинара Времена на ту тему упућена Србијанки Турајлић. У сваком питању осећа се сугестија да је све о чему професорка прича бесмислено, баш у складу са једном од маркетиншких линија која доводи у питање ову акцију.
Те две црте: негирање основне архи–идеолошке матрице која тражи безуслован пристанак на захтеве политичара и афирмација говора који је заиста интегрисан око јавног интереса и не допушта да га заведу манипулације политичара, чине да акција белих листића може да постане прва права грађанска политичка акција код нас. Ово је први пут да грађани не морају да „запушавају нос“ да би подржали неку политичку идеју, већ могу да је прихвате без остатка, задржавајући пуни грађански интегритет. И то је сигурно прва акција која не укључује давање бланко поверења неким политичарима. Овде су битни принципи.
Главна примедба која се упућује идеји о „белим листићима“, да они не могу да победе и да ће они који буду гласали за странке одредити ко ће бити на власти, у ствари пре указује на предност него на ману белих листића. У Србији није проблем ко ће бити на власти, већ, као што су многи приметили, проблем је политичка мартица, односно, проблем је шта може да ради онај ко је на власти. Ако би имали једну странку која би дошла на власт помоћу гласача који ће сада прецртати листић, онда би у систему остао избор између корумпираних и некорумпираних странака, а то није избор који се тражи. Нама је потребно да се систем промени и у ту сврху је потребно послати поруку свим странкама да се тражи та промена система.
Тако би акција неважећих листића стала у исту раван са демонстрацијама на Теразијама из 91, студентским протестима 96/97. и 5. октобром. Сви ти догађаји били су последица жеље грађана Србије да, колико могу, утичу да држава буде боља. Околност да би сада то могли да урадимо на гласачким местима, а не на демонстрацијама, сасвим је у складу са садашњим временом. Још једна околност, да осим две велике странке имамо и доста малих чији се рејтинзи крећу око цензуса, показује да би неважећи листићи, осим слања поруке, могли да имају и сасвим конкретан ефекат непролажења малих странака у парламент. А велике странке, које нису ништа боље од малих, сигурно би лепо чуле ту поруку.
Они који аргументишу да ће се власт, чак иако буденеважећих листића, ипак формирати, само показују колики је степен недемократије за њих прихватљив у Србији. 70-80% То је, наравно, потпуно бесмислено. Хајде да пробамо да буде толико неважећих листића и видимо да ли би то нешто променило или не би.
Постоји још један аргумент који каже да је акција неважећих лситића повратак у деведесете. Можда, али у најбољи део деведесетих, на грађанске протесте. Чини се да је управо обрнуто, они који данас мисле да би на изборима требало да гласамо за или против национализма, за или против политике око Косова, прецизно описују како је изгледала политика деведесетих и доброг дела прве деценије двехиљадитих. За промену, ево нека се политичари изјашњавају за или против политике у вези са Косовом, пошто немају више могућност да ратују, не могу пуно да забрљају, а ми ћемо се изјашњавати за или против корупције.
Иритација и кампање које се воде против идеје „неважећих чистића“ само показују да та акција погађа у срж проблема. Зато је прецртати листић нешто савршено активно, смислено, ефектно, релевантно, консеквентно, демократско, легитимно и легално. Огромна већина аргумената који то негирају само су непотребно бламирање. Уместо тога боље је да противници акције објасне зашто ће гласати за странке које су, и по њиховом мишљењу, „корумпиране до бола“.
P R E V R A T 