ПРИЧА О ДВА ИСПУЊЕНА ОБЕЋАЊА

Забринутост за омладину која је две-три године у низу остајала прикраћена за сазнања комунистичке философије, илити “Марксизма“, озбиљно је почела да смета друговима на власти, који су озбиљно схватили катастрофалне последице таквог понашања професора, задуженог за образовање и васпитање, и још озбиљније донели одлуку да се, једном за свагда, таквом понашању стане на пут.


Пише Будимир Новаковић
Систем је био веома забринут о дешавањима која су, у почетку била спорадична, а онда узела толико маха, да је судбина младих нараштаја, који су похађали Прву београдску гимназију, опасно била угрожена. И не само судбина младих нараштаја, него и Југославије у целини…
А та Југославија, захвљујући Уставу из 1963 године, значи фришко поставши Социјалистичка Федеративна Република то себи није смела да дозволи. Једини начин да то спречи био је да се немилосрдно обрачуна са сваким појединцем који би тако нешто покушао.
Пеца је то осетио на својој кожи непосредно… посредно и ми, а да нисмо тога били ни свесни. Ја, лично, сам му захвалан на томе иако смо га сви ми (укључујући и мене) “мрзели“ јер нас је давио “к’о змија жабу“ терајући нас да учимо Сократа, Платона, Аристотела, Хераклита, Зенона и остале, не жалећи труда и времена да нам их појасни и да нам развије сличан начин логичког размишљања. Е баш то, његово багателисање времена, га је и довело у ситуацију да је једног дана у новинама освануо вееелики новински чланак под насловом “Професор одбија да предаје марксизам“ !
Предраг Вукадиновић, један, у то време, од водећих европских стручњака за хеленистичку философску мисао, био је проскрибован и анатемисан од система, као “опасан елемент“ за ондашње друштвено уређење и систем у целини јер “… је одбијао да предаје марксизам“! Пеца је, иначе, био физички закржљао, мршав и препознатљив по носу и ушима који су доминирали целом појавом. Оно што природа ускрати на једном месту, подари на другом… имао је импресиван мождани капацитет, који му је омогућавао да “шета“ најфеноменалније “требе“ оног времена, изазивајући нама, “ходајућим хормонима“ бале сваки пут кад би га срели у граду. На крају, неколико година после нашег матурирања, оженио је најлепшу професорку у нашој гимназији… биологичарку Злату.
Ми, матуранти нисмо имали тај осећај, јер нисмо знали шта је све предвиђено наставним планом и програмом, али смо имали осећај да ћемо сви уписати философију, с обзиром на Пецину посвећеност горе споменутим античким мислиоцима. Они који су имали нека сазнања о томе шта се дешава одмах су пронашли сличност са Сократовом судбином, који је био натеран да попије кукуту јер је“… својим учењем и односом према “опште прихваћеним мормама понашања“ (како би то данас рекли) унутар система у којем се кретао… кварио омладину…“!
Стицајем околности у то време сам се, већ дуже времена, забављао са ћерком, наше професорке енглеског језика, не сањајући да ће ми та професорка неколико година касније постати… ташта. Ова опсервација је убачена само из разлога појашњења одакле мени сви ови подаци, за ову причу.
Али да се вратимо на Пецу и два обећања…
Забринутост за омладину која је две-три године у низу остајала прикраћена за сазнања комунистичке философије, илити “Марксизма“, озбиљно је почела да смета друговима на власти, који су озбиљно схватили катастрофалне последице таквог понашања професора, задуженог за образовање и васпитање, и још озбиљније донели одлуку да се, једном за свагда, таквом понашању стане на пут.
Речено – учињено!
Формирана је комисија испред општинског комитета која је требало да истражи инкримисани “Случај“. Онако, како само живот то може да намести, за председника те комисије је одређена… моја будућа ташта. Будући да су моја будућа ташта и Пеца били породични пријатељи, био је позван ноћ очи великог суђења… моја будућа ташта је хтела да с њим поразговара и да му да пар савета шта сутра да уради, неби ли избегао најстрожу казну.
                      “Али, Зоро“ – скоро да је зајаукао Пеца… “како деца могу да схвате марксизам, ако претходно не схвате и не науче хеленистичку философску мисао, философију хришћанства, емпиризам у философији и остале категорије, које су претходиле настајању философије марксизма“? Пецина извлака је, у ствари, била потрошени часови на побројано, чега ради се дешавало (из године у годину) да је успевао да стигне, са наставним програмом до Канта (којег би поштено одрадио) и онда би се десио… крај године. Увек је тврдио да НИЈЕ СТИГАО да обради и марксизам, а не да није хтео.
                      “Слушај ме добро шта ћу ти рећи“ – одговорила је Зора (моја будућа ташта). –  “ У  име  нашег  дугогодишњег  пријатељевања,  кумим те Богом, с п о м е н и   Маркса два пута… за време часа… шта ће ти фалити, ако то урадиш, а много ће ти помоћи у овој ситуацији. Осим тога, имај на уму да су ме одредили за председника комисије и да је нећу моћи да ти помогнем радећи против система и онога што нам је речено на састанку “!
                      “ У реду, Зоро“! – кратко је одговорио Пеца – “ Не брини! С п о м е н у ћ у“!
Следећег дана, бесна као фурија, Зора (моја будућа ташта) улетела је у стан и са врата, повишеним тоном, са призвуком драме и на граници хистерије узвикнула: “Он више у ову кућу н е ћ е  ући! Његова нога више н и к а д а  неће прећи праг овог стана“!
Морам да признам да смо сви присутни били изненађени и затечени оваквим понашањем, крајње нетипчним за Зору (моју будућу ташту). Сачекавши да се мало примири, усудили смо се да је питамо шта се десило.
                      Сва деца су била у разреду, петочлана комисија се распоредила дуж задњег зида у учионици и владала је нека злослутна тишина, када је ОН, закаснивши на час, полако ушао у учионицу, погледао по целом разреду и рекао: “ К’о што рече Мракс… добар дан децо“! Онда је почео да предаје философку мисао крајем 19-ог века, све док га школско звоно није прекинуло… у по’ реченице. Мирно је пришао катедри, склопио дневник, ствио га под мишку и рекао: “К’о што рече Маркс… довиђења децо“! Тај кретен ми више н и к а д а неће ући у кућу“ – поновила је своју одлуку.
Гледали  су  ме  запањено,  када  сам их све тргао мојим неконтролисаним ускликом: “ Тооо Пееецооо… бравоооо!
ЕПИЛОГ
Предрагу Вукадиновићу је одузето право да буде професор – предавач. Постављен је за “шефа“ гимназијске библиотеке. Системски моћници нису могли ни да претпоставе какву су му услугу тиме учинили. Омогућили су му несметан рад на властитом усавршавању, сербезно је наставио да води философску секцију “Сократес“, додуше у свом малом стану, у коме је изнад његовог кревета стајала велика слика Лазе Костића, песника и философа кога је Пеца изузетно ценио и поштовао.
Нас двојица смо наставили да се дружимо у граду, по кафанама. Моја будућа ташта је одржала своје обећање… као што га је и он одржао.
Када је умро 1994 године, у сред оних санкција ми сви, његови бивши ђаци, смо скупили паре, да помогнемо његовој удовици да га сахрани… сама то није могла да уради.

6 mišljenja na „ПРИЧА О ДВА ИСПУЊЕНА ОБЕЋАЊА

  1. лепа причица, сјајно испричана… госн.буда ме баш збуњује, мислио сам да смо вршњаци… мислим, ја сам 63 био "маљи деца", каква гимназија…

    Sviđa mi se

  2. "Пеца је, иначе, био физички закржљао, мршав и препознатљив по носу и ушима који су доминирали целом појавом. Оно што природа ускрати на једном месту, подари на другом… имао је импресиван мождани капацитет, који му је омогућавао да ''шета'' најфеноменалније ''требе'' оног времена…"Да, баш су се залепиле за његов "мождани капацитет"… Да није ипак оно "што има у излогу – има и у радњи"?Друго, мрзим што морам да кажем да је "онај" систем у коме је некаква "диктатура пролетаријата" била пројектован циљ за светлу будућност радних људи и грађана како год се окрене био бољи од ове "демократије" у којој живимо. Баш су га зајебали што су му забранили да се убеђује са дорћолцима…

    Sviđa mi se

  3. апропо павкова, имао сам једног профу на факу, у ствари, остао је доцент до краја живота… као пљунут одговара опису, ал'су женске падале око њега, боље рећи на њега, због онога што је он са поносом и уз помало муке, носио у гаћама… оженио се једном профанком, била је виша од њега за две главе и грађом и ликом подсећала на Силвану Арменулић из најбољих дана… како је био боемчина, радо је био виђен у сваком друштву, па и студената… и тако могу да посведочим да су се и сасвим младе студенткиње лепиле за њега… мислим, због можданог капацитета…

    Sviđa mi se

  4. Где ће вам душа? Један овакав лирски текст, да хендикепирате ''пред-маторним'' ентосмисленим коментарима…

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s