КОЗЕ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА И ОВЦЕ ЛЕВИЦЕ

Криза је настала онда када је елемент који се састојао од баланса социјалистичких и капиталистичких принципа и снага, од независне јавности и судства – почео да нестаје. 

Раскол између званичног поретка и стварности чини се да је био оволики само при крају комунистичких држава.

Она није само криза у којој банкротирају банке а потрошња се смањује, она је истовремено и криза владајуће истине.

Па ипак, та владајућа истина још увек контролише целокупну јавну сферу.

Пише Владимир Милутиновић

Актуелну светску економску кризу прати нешто што би могли назвати метафизика кризе, скуп сасвим произвољних сугестија о њеном узроку и току. Ових дана поновљена је теза о томе да је криза дошла зато што капитализам периодично запада у кризе, а да ће престати такође из метафизичког разлога „зато што ништа не траје вечно“, па ће и ово проћи. Другим речима, сугерише нам се да о кризи не знамо ништа, ни зашто је настала ни да ли ће и када престати, једно што знамо је да не би требало да траје вечно, јер ништа земаљско није вечно, што је заиста једна тврдња која по свему – и формално и традиционално – спада у метафизику.

Ипак, негде на ободима система, у протестима против капитализама и неолиберализма, појавила се и парола „Capitalism is crisis“, која наговештава нешто одређенију теорију кризе. Она каже да би свуда тамо где стоји „криза“, требало да стоји „капитализам“. Капитализам ствара кризу и представља кризу: кад не би било њега, не би било ни кризе. Ова теорија већ није метафизичка, него је, рецимо, филозофска у добром смислу. По мом мишљењу, ова формула је тачна, али се појављује у необразложеном облику, па може да изгледа као емотиван, „анархистички“ или „комунистички“ протест против неправди система, иако то не мора да буде тако.

Да би била сасвим прецизна, горњу формулу би требало мало дотерати: Неолиберални или чисти капитализам је криза. Криза је настала онда када је заједнички елемент у систему који се старао да приватни интереси не корумпирају јавно добро, елемент који се састојао од баланса социјалистичких и капиталистичких принципа и снага, од независне јавности и судства – почео да нестаје. Када је крајем осамдесетих социјалистички принцип делегитимисан и објављено да је „друштво мртво“ почела је серија мање или више институционалног приватизовања разних заједничких ствари.

Од тада на различите начине настаје неравнотежа. Захваљујући корумпираним политичарима и “невидљивој руци” која ће се већ побринути за јавно добро, корумпирани политичари омогућавају да се средства јавних набавки користе за брзо богаћење. Глобализација утиче да слаби положај радника којима конкуришу сиромашне и обесправљене масе радника у трећем свету, радна права се укидају да би се наводно повећала конкурентност. Приватизацијама се све више задире у структурне монополе који се онда само користе. Сфера политике, судства и медија је све више корумпирана или приватизована.

Ситуација је као да козу оставите саму са купусом, медији су у власништву козе, судови и политичари под контролом. Сада остаје само питање: Да ли коза једе купус?

Пошто, наравно, једе, купуса остаје све мање за остале. Додатно се ствар компликује и тиме што овде нема само једна коза (политичко–тајкунска класа) него више супростављених коза у оквиру те класе, тако да коза не само што штети свима осталима него и својој врсти.  Данашње време по томе није никаква криза – дакле, непредвидиљиви поремећај у оквиру једног стабилног и рационалног система који ће по природи ствари нестати – него кумулативни ефекат лошег система праћен све већом суспензијом демократије и контролом над све више сегмената друштва.

Браниоци система су ипак упорни. По њима није у кризи капитализам, него социјализам. То је као да пљачкаши банке кажу како пљачка као систем зараде није у кризи, што показује чињеница да они сами одлично стоје и да су банке и грађани ти који би требало да се прилагоде, а не да се буне. Ако у причу уведете осигурање од пљачке, а пљачкаше замене саме банке, онда добијате приближну слику данашњег система.

Ако сада погледамо шта се предлаже као лек за кризу, то су свима познате, а ипак никада дискутоване “реформе”: “болни резови у јавном сектору”, “департизација”, “даља приватизација”. То значи да се као лек за проблем приватизовања јавних простора и средстава предлаже даља приватизација. Као лек за потпуно контролисане корпоративне медије и њихову зависност од маркетиншких агенција предлаже се да “држава не може бити власник медија” итд.

Овде заправо никаквог лека нема. Оно што се представља као лек само је наставак и радикализација логике оваквог система. Раскол између овог званичног поретка и стварности чини се да је био оволики само при крају комунистичких држава. Због тога је ова криза тако дубока. Она није само криза у којој банкротирају банке а потрошња се смањује, она је истовремено и криза владајуће истине.

Па ипак, та владајућа истина још увек контролише целокупну јавну сферу. Изван ње, колико се може видети, остаје само нешто независног духа. Због тога је даљи развој свега тако непредвидив.

Много би помогло када би се ослободили макар неолибералне идеолошке матрице која кризу прати

http://www.filozofijainfo.com