ПЛАЋЕНА ПИСКАРАЛА

 пише Владимир Милутиновић

имагинарни свет једног корпоративног медија (Време је узело кредит од 370.000 € чији је гарант Делта): капитал има код себе све квалитете, он истовремено штити и свој приватни и јавни интерес.

Блиц агитује не само да власт дамо менаџерима, него да им успут дамо и апсолутну власт, власт која представља јединство народа.



 није познат пример да је неко ко заступа неки од ових ставова икад покушао да се брани од нефалсификоване критике

незавидни банкомлат
Када отворите неке од наших новина сазнајете и истините информације – ТВ програм, отворен Мост на Ади, Тадић је изјавио то и то итд. Али, осим ових тачних информација новине преносе и поруке о томе како изгледа укупна стварност, шта је узрок неке појаве, шта би требало урадити, а шта не. Тај део већ не мора уопште да одговара стварности. Овде ћемо анализирати фрагменте имагинарног света који корпоративни медији стварају како би оправдали транзицију.
Први пример ћемо узети из Времена. Повод  је Закон о јавноприватном партнерству који је прописао да приватни капитал може улазити у јавна комунална предузећа. Ево како тај Закон оправдава новинар Времена (прочитајте пажљиво):
Овај закон је, што такође не треба заборавити, дочекан са зебњом и у општинама, тј. њиховим комуналним предузећима, јер се био проширио страх да ће он омогућити приватизацију локалнихјавних предузећа”, а познато је да и она, а не самонационална”, односно републичка, пате од класичне неефикасности, да су накрцана великим вишковима сувише плаћене радне снаге, и да су одавно посталакадровска складишталокалних страначких елита, па као такваподређена политичким манипулацијама и одлучивања у голом партијском, а не јавном интересу. Колико је, дакле, нови законзадроу слабости досадашње регулативе и колико он омогућава да приватни капитал уђе у ову зону јавног привређивања, те тако, у најмању руку, омогући и бољу контролујавних предузећа”?
Све у овом кратком пасусу је интересантно. Он најпре понавља класични топос о неефикасности државних предузећа, а онда делегитимишепартијскоуправљање. Партије управљају у голом партијском, а не у јавном интересу. Довде је то још и добар опис стварности, али прави обрт настаје у задњој реченици. Пошто изабрани представници грађана не управљају у јавном интересу, ко ће се наћи на бранику јавног интереса и спасити јавну ствар? Приватни капитал. Он ће омогућитибољу контролуи спречити партије да злоупотребљавају јавну имовину. Ту сад долазимо до тачке која нас интересује. Како је приватни капитал постао заштитиник јавног интереса? То је исти онај приватни капитал који имамо у кооперацији Фиата и државе, исти онај капитал на чији је захтев прецртан скоро цео уговор између Фиата и државе као пословна тајна. По свој прилици, овде имамо типичан додир идеологије у чистом облику. У имагинарном свету једног корпоративног медија (Време је узело кредит од 370.000 € чији је гарант Делта) капитал има код себе све квалитете, он истовремено штити и свој приватни и јавни интерес. Сукоб интереса који је, чак по позитивним законима, забрањен, овде је немогућ. Друге корпоративне новине (Блиц и Пресс, на пример) отворено предлажу да на власт дођу представници капитала јер ће се они најбоље побринути да свима буде добро. Ово је, дакле, прва и основна транзициона порука медија: потребан нам је само приватни капитал, никаква контрола, нико други није потребан да би свима било добро.
Други пример је из Блица. Један од директора неке корпорације предлаже исту ствар као решење: на чело привредних министарстава требало би да дођууспешни менаџери, стручни и одговорни људи”. Они би наравно требало дасмање број запослених у државној администрацији и ванпривреди, рационализују број установа које се финансирају из буџета на свим нивоима, као што су државна администрација, здравство, школствоитд. Добро, то је стандардан неолиберални програм. Али, на крају, директор додаје и ово:
Оваква влада можда не би била популарна ни код народа ни код опозиције због дубине резова које би морала да спроведе. Зато би морала да буде влада националног јединства, без оспоравања од било које политичке групације, јер сви морамо бити свесни да од резултата рада будуће владе зависи опстанак привреде и целе друштвене надградње, као и будућност генерација које долазе.”
Дакле, аутор констатује да влада не би била популарна, што није ни чудо с обзиром да би смањивала систем јавних услуга које добијају грађани. Међутим, он ипак додаје да би она морала да буде владанационалног јединствакоју нико не би требало да оспорава. То би могло да се разуме као ауторова жеља: влада је веома непопуларна, али било би добро када би сви били за њу. Али, он то не каже као жељу него као захтев, упућен непосредно после реченице у којој констатује да ће такву владу сви оспоравати. Па како би онда она могла да будевлада националног јединства”? Кад се боље размисли, у ствари постоји модел да се таква влада оствари и он је познат: у социјализму смо имали владе које је део грађана оспоравао, а ипак ти грађани нису били видљиви у званичном друштвеном јединству, а Милошевић је после тога, и поред постојеће опозиције, формирао неколико владанационалног јединства”. Другим речима, директор не само да предлаже да власт дамо менаџерима, него да им успут дамо и апсолутну власт, власт која представља јединство народа. Ово јединство може, наравно, постојати само у медијима.
И за крај два цитата о кризи. Коментатор Политике клади се да ће се у 2012. години догодити пуно тога, па и ово:
многе државе мораће да убрзају реформе како би (п)остале пожељан партнер на спољној сцени, али и смањиле унутрашње напетости изазване прекомерним социјалним разликама и високом стопом незапослености”.
Међутим, новинар не објашњава где јеубрзање реформи”- дакле, приватизације, отпуштање у јавном секторуитд. – пратило смањивање напетости и незапослености. То није реално ни логички, отпуштања тешко да воде смањивању незаполсености, ни фактички, пошто су све државе које су спровеле неолибералне реформе повећале незапосленост и напетости, укључујући и нашу државу. Али, у свету медија те две ствари су ипак повезане на тај начин да  реформе воде смањењу назапослености једноставно зато што су, с једне стране, те реформе императив капитала, а са друге је већ свима јасно да је незапосленост главни друштвени проблем. То што у свари једно изазива друго није важно.
Други новинар Политике нас позива да не проћердамо и ову кризу у 2012. години:
Догодиће нам се да у 2012. опет проћердамо још једнудобрукризу у којој је једино могуће вући одлучне, па и болне реформске потезе, јер их људи једино тада разумеју и спремни су да их подрже. Знају да може бити и горе. Нажалост, ми из претходне кризе нисмо извукли ни делић болног искуства па се и даље ваљамо у општем економском, друштвеном па и идејном сиромаштву.”
Док је транзиција иначе представљена као у првом пасусу из Времена, као једини логичан лек за “неефикасност” и управљање у партијском интересу, овде је нешто мало другачије. То што је једино логично и нормално, грађани могу да разумеју и прихвате само у стању очаја и смањене урачунљивости у тренуцима кризе. Зато кризу треба искористити за даље реформе. Све је, дакле, у ствари баш у складу са “доктрином шока” о којој је писала Наоми Клајн. И такође, у складу са шемом “Болно, али неминовно” која постоји од почетка транзиције. Новинару се чак причиња да и поред 400.000 отпуштених “ни делић болног искуства” још нисмо осетили. Једино се опоравак и бољитак који је требало да дођу после “болних резова” неко нејасно мешају са већ четворогодишњом кризом и предвиђањима о десетогодишњој стагнацији.
Четири ствари које нам медији сугеришу:
да приватни капитал једини брине о јавном интересу,
да је потребно да он добије апсолутну власт,
да ће његове мере довести до смањења незапослености, иако су до сада имале супротан ефекат
 и на крају
– да је “реформе” најбоље друштву наметнути у стању очаја и кризе,
у ствари су основни елементи идеологије транзиције који се понављају из дана у дан, небројено пута.
Оне заиста имају особине не само имагинарног, насупрот реалном, него и особине несвесног. Те поставке су у великој мери оно “unknown knowns” – “непознато знањео којем говори Жижек, пошто, барем мени, није познат пример да је неко ко заступа неки од ових ставова икад покушао да се брани од нефалсификоване критике.
Већина и даље истрајава у пећини из Платоновог мита.

Jedno mišljenje na „ПЛАЋЕНА ПИСКАРАЛА

  1. "Четири ствари које нам медији сугеришу: – да приватни капитал једини брине о јавном интересу, – да је потребно да он добије апсолутну власт, – да ће његове мере довести до смањења незапослености, иако су до сада имале супротан ефекат и на крају – да је “реформе” најбоље друштву наметнути у стању очаја и кризе,у ствари су основни елементи идеологије транзиције који се понављају из дана у дан, небројено пута.""Идеологија транзиције" произилази из некритичког прихватања неолибералне идеологије, на којој је транзиција и заснована, од самог почетка, а она није ни почела у Србији. То је шири проблем и он се сада јасно и види, у ЕУ и још шире, ми смо ту ситан шрафчић…

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s