Прича о пиву

Нимало кратка прича о пиву, нацији и мистер Бонусу, као и како сам бројчано (пр)оверио његову причу о несолвентности банкарског гуруа са Волстрита

                                                            или

Зашто Бразил не помаже филијалу америчке банке Голдман Сакс                     

Голдман Сакс, најпрестижнија банка Волстрита, живи своје најгоре тренутке у Америци и свету и Бразил јој, замислите само, уопште не помаже!

Пише: пегепет

Пиво, пивопије и национализам

Пиво је национално пиће у Бразилу. Ја никада нисам био неки пивопија, али сам као правоверни националиста пригрлио њихово национално пиће као своје. Да не штрчим. Иначе, „правила“ налажу да, ако си правоверан, мислим пивопија, сваки дан свратиш до свог бара и у познатом друштву дрмнеш макар једно пивце, док се петком увече, суботом и недељом то претвара у, најмање, једно буренце.

У граду у ком привремено живим барова има малтене на сваком ћошку, а богами и између ћошкова се нађе понеки. Тако у непосредној близини куће у којој сам смештен има четири бара и ја навраћам у сва четири, да се комшије не љуте, јер није добро стварати непријатеље тамо где требаш пријатеље. Хм, можда то и није једини разлог, али о томе неки други пут.

Елем, има један бар две улице даље, овај је баш на ћошку, у коме се окупља једно одређено, веома шарено друштво и у који ја најчешће навраћам, да се диваним. Е, ту сам упознао мистер Бонуса, који ме је пак упознао са овом причом о Голдман Саксу у Бразилу, а коју имам намеру да вам испричам у нешто проширеном издању јер, кафанске приче су једно, па макар их и сам мистер Бонус причао, а бројчани подаци су, ипак, нешто друго.

                                                                          #

Дакле, свратим ја прошле недеље у наречени бар, поручим Браму илити свето пиво, седнем напољу, одмах до улаза у бар и заковрнем очима према црвеножутом небу, очекујући неки познати глас. Иза леђа чух да неко пита газду да ли има Оригинал и убрзо се тај неко појави са флашом у амбалажи од стиропора и седе за сто до мог, са друге стране улаза. Млађи човек, ново лице на ћошету, пријатне спољашности, загледао се у небо као и ја. И док се нас двојица не упознамо и не крене жвака, ево неких малих објашњења о томе како се упражњава национална страст – испијање пива у „свом“ бару.

Наиме, како је пиво национално пиће и пију га целе године, буквално сви, млади, стари, мушки и женски, није чудо да се потрошња пива сваке године повећава за потрошњу једне Шведске и по. Пиво се обавезно пије ледено, а обичај је да се у друштву, у зависности од броја присутних, пију једна или две до три флаше, из којих се сипа наизменично свим присутним, а не да свако пије из своје флаше, да се не би угрејало пре него што се попије до краја (што су паметни мајкеимга, нација је то мој бато, како се код нас нико није сетио како да спречи млачење пива!? прим.дрп). Значи, када је неко сам у друштву, очекује се да своју флашу попије брзо, да га не би гледали попреко. Јер, опет по правилима, грех је пити топло пиво.

Даље шта треба знати је да постоје, уз сијасет других, два „основна“ пива, Антарчика и Брама. Поштоваоци имају своја објашњења зашто их воле, расправе су по тим теоријама бескрајне, али се не плашите, нећу вам их распредати. За сада. И сами сте схватили да веће друштво увек има проблем да се договори које ће се пиво пити и обично се дели у две групе. Мени је интересантније да вас упознам са тим да су се произвођачи одавно фузионисали, концерн се зове AmBev и највећи је произвођач пива на свету. Што нашим јунацима не смета да се и даље упорно прегањају које је пиво и зашто боље.  

Наравно да има и огроман број других врста пива, Скол, Кајзер, Боемија, Скинкариол, све врсте лиценцних пива, итд., а шњур задњих година носе мали произвођачи специјалних и из кућне радиности пива. Али, за нашу причу треба још објаснити да ја пијем Браму јер је то јаче пиво, а када га пијеш сам и брзо, онда си мачо, односно на цени. Ваља се. И још да је Оригинал једна врста старе Антарчике, рецептура из 19.века и да спада у јако скупа пива јер заиста и вреди, а које ја не пијем због превисоке цене. Погађате, како је мистер Бонус пио баш то пиво, одмах сам га запазио, јер је у „мом“ бару реткост да се појави неко ко пије тако скупо пиво (као да неко код Бранке наручи „Хајнекен“… Извини петепет што ти кварим текст, али кад је о пиву реч једноставно не могу да се контролишем – прим. дрп).

Прича је кренула када је он чуо мој разговор са једним комшијом и ошацовао по нагласку да сам странац. Како нам је после почетних упознавања, нестало џебане, на његово инсистирање сам прешао на Оригинал, уз моје доста безуспешно пребројавање у глави колико сам мачо у новчанику. И тако сам, уз ново пиво, сазнао да је лик радио у Голдман Саксу у Сао Паолу и да се одскора вратио у свој родни град, меркајући да отвори неки бизнис. Погађате да је у питању бар. Овде сви отварају барове, то је најлакше, не мора да се разбија глава, муштерија увек има. А и фирме се утркују за ексклузивитет, испорука је уз бесплатан транспорт, порез је паушалан, контрола готово и да не постоји, јер нема те службе која би могла да обиђе 20.000 барова, колико се прича да их у граду има.

Мистер Бонус

Нагађао је да сам Италијан. У очима сам му видео да му мој одговор „из Србије сам“ није значио ама баш ништа, све док му нисам објаснио да сам Пећијев (Pet, изговара се Пећи–Дејан Рамбо Петковић) земљак, јер њега овде сви знају као великог, бившег аса и због њега нам је углед на великој цени. Мислим, овде се мало зна о балканским ратовима и још мање о „српској кривици“, али се зато много зна о фудбалу и Петковићу. Није крио да га је од спортских прича (јер је ту улетео и обавезни Ђоковић, чију сам мајцу, уосталом, имао на себи, а и Влада Грбић, који је некада играо за Сузано, тим за који он навија), „моја прича“ далеко мање интересовала. „А, Сервио, Сервио“, гунђао је просветљено и зачас смо били браћа, наравно по пиву. Било је очигледно да га је јако сврбело да он мени, у замену, исприча своју „животну причу“. И тако сам упознао мистер Бонуса.

Елем, лик је радио три године у бразилском Голдман Саксу, као један од менаџера. Испричао ми је веома чудну причу да је банка невероватно неуспешна, најгора од свих страних инвестиционих банака у Бразилу и да је у минусу, али да је он све донедавно одлично зарађивао иако готово да није имао посла, отприлике, радио не радио, свира ти радио. Тако сам ја под старе дане сазнао да у Голдман Саксу живи самоуправни социјализам који смо ми, хм, можда несмотрено, одавно сахранили. Јер, покојник је, хвала на питању, добро и здраво. Мислим, ено га у Голдман Саксу.

Наиме, по мистер Бонусу, иако је банка била више него неуспешна, менаџери су имали своје бонусе готово 100% везане за светски успех и профит банке, те се нису много узбуђивали, све док банка није почела да проклизава и тамо напољу. Погрешно мислите да је до проклизавања дошло у кризи, током 2008. Јер, тек од прошле године су бонуси у страшном паду због, како ми је мистер Бонус објаснио, изразито лошег пословања?! Мислим, какво је било оно из 2008.године, када им је Обама као Божић Бата упумпао силне милијарде? И да ли је „криза бонуса“ знак да се нешто мења чак и на Волстриту? Можда је акција „окупај-ме“ ипак имала неког ефекта? Додуше, постоји још увек онај део који мистер Бонус зове „добити на лутрији“, а што значи да менаџер постане ортак банке, а то значи гаранцију далеко већих примања. Међутим, по мистер Бонусу, у банци има превише ортака за овако слабе резултате.

Наиме, локална банка већ има три ортака међу Бразилцима и ове године су избори за још једног, а по мистер Бонусу има два јача кандидата од њега. Погађате, зато је отишао. У поверењу ми је саопштио да структура банке и ниво финансијских операција не дозвољавају више од три ортака, тако да ће сигурно доћи до пада у примањима. Нарочито, пазите сада ово, ако Бразил коначно не почне да им помаже!

Е, овај ме је део Бонусове приче највише заинтригирао, па сам узео да га пропитујем. Елем, из исповести „одбаченог ортака“ прoизилази да нам је време да мењамо стереотипне слике о успешности највећих банкарских гуруа неолибералног система.

Испричао ми је заиста поражавајуће неуспехе. У 2010., у једној великој операцији у којој је учествовало више домаћих банака, Голдман је добила да прода 20% од целог бизниса страним инвеститорима и продала само 5%, што се на овдашњем тржишту сматра за праву катастрофу. Последица, фирма их је прошле године искључила из посла. Одмах затим им се догодио још већи кикс, када нису успели да продају чак ни тих натегнутих 5%, те је уговор раскинут и њихов посао препуштен Credit Suisse i Merrill Lynch. А као шлаг је дошао неуспех да се испрати један огроман посао AmBev-a што себи нико не може дозволити јер се ради о компанији која сваке годинре, просто, експоненцијално увећава профит. Да вас подсетим, „свето пиво“ Брама (Brahma) које ја волим да пијем је било спонзор, уз вувузеле, светског фудбалског првенства у ЈАР-у.

Да, још онај најлепши део његове приче. Мислим, био је за мене, а биће и за вас. Наш весели мистер Бонус је стварно имао разлоге да напусти једну тако неуспешну банку, али оно што га је у бити натерало да то и уради је за Риплија. Наиме, када је делегација намргођених банчиних фискала из америчке централе стигла да прегледа очајно пословање, добили су притужбу руководства банке да БРАЗИЛ НЕЋЕ НИМАЛО ДА ИМ ПОМОГНЕ!

И то су они схватили озбиљно, успут се присећајући неких „сличних“ епизода из прошлости, те уместо да моментално отпусте неспособњаковиће (ја бих то урадио и не трепнувши, чак и у оном нашем самоуправљању), покренули су Голдман Саксов лоби међу локалним политичарима, жалећи се на то да у овој кризи у којој се нашла, банка треба помоћ Бразила. Аферим!  Уосталом, добили су исти одговор као и много година раније – наше тржиште је слободно КАО ШТО СТЕ ВИ ТО ТРАЖИЛИ, изволите макар опонашати остале иностране инвестиционе банке које су код нас нашле свој интерес за пословање, ако већ не можете да се носите са нашим домаћим банкама. Што би Србин рекао, ПРЦ!

Када је за то сазнао мој нови другар Бонус, урадио је оно за шта му скидам капу – отишао је главом без обзира и без освртања мада, свеједно, чак и он сматра да је Бразил могао да помогне. Пристојна уштеђевина му је омогућила да оде, као што је успео да избоксује и  уговорне погодности од оних којима је умањио конкуренцију на изборима за ортака банке.

Погађате, неколико флаша Оригинала које смо попили је плаћено по пола, уз договор да други пут пијемо Браму.

Како се у зубарској чекаоници проверава солвентност Голдман Сакса

Причу о мистер Бонусу сам хтео одмах да вам препричам, укратко, али сам се стицајем околности већ сутрадан нашао у зубарској чекаоници. Од досаде сам узео један часопис, Exame (у овом случају адекватан израз је Налаз) и одушевио се. Знате оно, љубав на први поглед. Чиста економија, страшни дијаграми, хистограми, цифре, све свеже, подаци од којих се врти у глави, из целог света, ствари које наши пацери и не спомињу… Како га никада до сада нисам видео? Пише на капи, „само за претплатнике“. Нема га у слободној продаји. Скуп. Добро, имају сајт. Дођем кући, утрчим на сајт и опет разочарење. Оних пет шест текстова које сам шацнуо да их пренесм на блог нема. Код сваког наслова пише како се могу претплатити. Испуван запазим да су сарадници углавном познати и угледни блогери. Прочешљам и њих, у нади нећу ли наћи оно што ми је запало за око. Епилог претпостављате – ПРЕТПЛАТИ СЕ, БРЕ, НЕ МОЖЕ ДРУГАЧИЈЕ!

Али, наиђох на неке текстиће, полу-интересантне. И један о Голдман Саксу. Сетим се мог мистер Бонуса и његове приче и ево пред вама бројчане допуне, која у потпуности иде у прилог испијању пива на ћошку, те ћу га и данас поновити. Мислим, можда се и мистер Бонус појави, ко зна?

Бројчана (пр)овера мистер Бонусове тираде

Са готово трилионом долара у активи (sic!), америчка банка Голдман Сакс, најуспешнија банка са Волстрита, живи своје одлучујуће моменте од свога постанка. У последње време, слика коју су створили демонстранти на Волстриту код америчке публике је закључак да су велике банке као Голдман део проблема и никако решења. И то и није нека новост.

Моћ Голдмана и његових ортака је одувек имала одређен ореол мистерије, отварајући простор за различите конспиративне теорије. Позната је стара прича једног америчког новинара са Волстрита о Голдман Саксу као великој лигњи-вампиру, која сише крв човечанства. И баш на оној страни на којој је банка увек брала аплаузе, ради се и њеном капацитету да заради новац, створи профит, појавиле су се вести које само могу да забрину.

У трећем триместру 2011. банка Голдман Сакс је имала штету од 428 милиона долара. То је други лош резултат по величини још од 1999.године. Вредност банке је у овој последњој години опала за, ни више ни мање, читавих 47%(sic!). Обзиром на тако лоше резултате, банка је објавила највеће реструктурисање у својој новијој историји. Отпуштено је 1200 службеника и 40 великих акционара се присилно пензионисало.

Данас није лако нити за једну инвестициону банку на свету. Многе банке се кладе на раст тржишта у земљама у развоју, као што је то Бразил и инвестирају велики новац стварајући структуру у дотичној земљи, да би у будућности побољшали своју зараду и имале разноврсније изворе прихода. У случају Голдман Сакса, таква инвестиција у Бразилу се десила од 2007. па наовамо.

Голдман је прво неуспешно покушала да купи неке локалне бразилске банке као што је Garantia 1998.(на власти били неолиберали, прим.пегепет) и Pactual 2005.(када су се Американци жалили да им Бразил не пружа „уобичајене погодности“, на власти био Лула, прим.пегепет), да би коначно одлучила да је стигао прави час за почетак од нуле – монтитрала је једну мању фирму за финансијске услуге, запошљавајући локалне стручњаке за финасије, стварајућу сопствену фирму за приход и сопствену групу стручњака за финансирање и трансакције.

Почели су са 30 службеника и стигли на 300, што значи једну сасвим солидну инвестицију, од које се очекивало да Голдман овде понови, иако у мањим размерама, ону исту машину за прављење новца као што је то успевала, у нормалним условима, тамо напољу.

Међутим, данас Голдман констатује да Бразил неће да помогне банку(sic!). Наиме, Голдман је једина од великих инвестиционих банака у држави која је акумулирала велику штету, мањак, у 2011., у складу са објављеним подацима бразилске централне банке, а који износи 53 милиона реала за првих 9 месеци у години.

Добит банке на основу процената које банка узима за своје услуге (фузије, аквизиције…) је у 2011. у односу на 2010. опала за читавих 22% и износи једва једну трећину колико је остварила  на пример Credit Suisse.

Забележен је генерални пад и Голдман се налази на листи иза BTG Pactual, Itaú BBA, JPMorgan e Deutsche Bank, у складу са ранкингом који је урадио Dealogic.

Упркос великој инвестицији, такмичење у Бразилу је веома тешко за Голдман, јер се овде, супротно ономе што се догађа у другим земљама у развоју, тржиштем доминирају националне банке o Itaú BBA и BTG Pactual, јер су прилагодљивије и флексибилније. На пример, када одобравају кредите, оне дају другачије услове, нарочито када се ради о  лимиту.

Стране банке морају да одобравају кредите у својим централама изван Бразила и зато су спорије. Међу њима је постало уобичајено да избегавају директну конкуренцију домаћих банака и све су преузеле филозофију да је најважније бити најбољи између „грингоса“ (страних банака).

Пошто располажу са мањим екипама, иностране банке бирају веће трансакције и тиме губе шансу да освоје мање клијенте, којих у Бразилу има веома много, а осим тога, у будућности многи од тих мањих клијената постају велики. „Када једна фирма одлучи да свој капитал или аквизицију или инвестицију повери некој банци, генерално се одлучује за ону банку која је била уз њу од самог почетка“, каже један бивши менаџер Голдман Сакса.

Наравно, инвестиција је последњих година ипак донела и неке плодове. Голдман је у 2011. заузео 4 место међу банкама у држави, које су помагале фузије и аквизиције, иза бразилских банака и своје америчке конкуренције Bank of America Merrill Lynch. Али у оном другом, далеко важнијем сегменту, у коме су ривали као што су Credit Suisse e o Pactual згрнули праву фортуну, на тржишту финансијске асистенције, акција и емитовања акција, сценарио је поражавајући.