ОБУЧЕНА ДА ЛАЖЕ

пише Владимир Милутиновић

Даница Поповић каже да криза не би била криза да је предвидљива, јер сама реч криза подразумева непредвидљивост
Сад је занимљиво да је шема коју нико наводно не може да објасни, нама позната: то је иста она шема коју смо имали код Дафине и Југоскандика. 
у оба случаја је држава стајала по страни и подстицала игру у име профита организатора ове пирамидалне шеме. 

очигледно да би сада овај процес требало зауставити и по могућству преокренути – постићи да се заједнички ресурси користе за зараде свих, односно, спречити да се приватни капитал угнезди тамо где може да искоришћава монопол на тржишту или политички монопол.
Зашто смо ми далеко од овог изласка из кризе? Чини се да је један од разлога моћ идеологије.

Занимљиво је да на питање зашто је настала криза, ово основно питање данашњице не постоји јасан одговор. Криза се махом представља као елементарна непогода коју нико није могао да предвиди. Недавно је тако ствар приказао и наш председник рекавши да су обећања његове коалиције била нереална и због тога што га наши економисти нису упозорили да наилази криза. На то је онда, ваљда у име свих економиста, одговорила Даница Поповић у Политици. Она каже да криза не би била криза да је предвидљива, јер сама реч криза подразумева непредвидљивост. Осим овог начелног аргумента наведено је још неколико. Да не постоји формула којом би се предвидео тренутак пуцања неког финансијског мехура, да би најава пуцања била самоиспуњавајуће пророчанство, да најава кризе због психолошког ефекта значи почетак кризе итд. Међутим, ако су ово сви аргументи економске „академске заједнице“ они су прилично слаби. У ствари, реч криза значи неко погоршање стања после кога се очекују још веће промене или повратак на почетну позицију и уопште не укључује значење непредвидјјливости. Од економиста се није ни тражило да предвиде тачан тренутак пуцања мехура него да он уопште постоји и да мора пући. Осим тога, ако би свако такво упозорење изазивало кризу онда би економија као наука била онемогућена да долази до било каквих негативних закључака што би је од науке претворило у неку врсту ПР подршке постојећем.

Очигледно је да од већине економиста нећемо дознати одговор на наше питање. Тако да нам остаје да покушамо да на њега одговоримо на основу опште познатих чињеница и логике. Можда ћемо тако добити неко објашњење које је садржајније од објашњења да је киза дошла ниоткуда.

Изгледа да је очигледно да криза има везе са банкама и са одобравањем велике количине кредита несолвентним примаоцима. Кажу да је у Америци криза настала у вези са некретнинама: 3 милиона људи није могло да отплаћује кредите за своје куће, што је онда драстично спустило цену некретнина и довело до банкрота неколико инвестиционих банака и извлачења неколико других банака и осигуравајућих друштава од стране државе. Слична ситуација је била и у Шпанији. Државна регулатива омогућила је да се ови ризични кредити препродају другим банкама и да се осигуравају код осигуравајућих друштава. Тако се ризик посла пребацивао на друге, да би се на крају пребацио на државу, док су профит извлачили они који су били први у низу. Менаџери ових првих банака себи су исплаћивали огромне бонусе због успешних послова. На крају је чак било могуће кладити се да ће ови кредити на крају пропасти и из тога извући профит.

Сад је занимљиво да је ова шема коју нико наводно не може да објасни, нама позната: то је иста она шема коју смо имали код Дафине и Југоскандика. Једина разлика је да су код њих нереалне биле камате, док је овде нереална била могућност да несолвентни грађани врате надуване камате и кредите.У оба случаја су профитирали они који су били први у низу. И у оба случаја је држава стајала по страни и подстицала игру у име профита организатора ове пирамидалне шеме.

Ако сад покушамо да мало проширимо слику, постоји једно још општије и једноставније правило у које су ова шема уклапа. Она преводи заједничко у приватно. Менаџери банака смишљају шему која ће њима донети профит, док ће цену свега на крају платити сви кроз порезе.

То није једини начин употребе заједничких ресурса за приватни профит. Бар још неколико начина се издвајају. Један је приватизација и заузимање структурних монопола. Наша економска транзиција је, на пример, често описивана као приватизација предузећа, не због њихове делатности, већ због земљишта у њиховом поседу које се може јефтино платити, а скупо продати. Други начин је приватизација фирми које имају структурни монопол и које се због тога уопште стварно не налазе на тржишту, већ су сви принуђени да пристану на услове приватног капитала који их заузима. Трећи начин је рапидно погоршавање положаја запослених, најпре кроз повећање незапослености и глобализацију „тржишта“ радне снаге што ставља запослене у много тежу  позицију у преговорима око плата, а онда и кроз законе који служе све већој „флексибилизацији“ радне снаге, што је еуфемизам за смањивање радних права, скраћење радног времена и све више послова под уговором.

На све ове начине, нешто заједничко – државна власт, порези, земљиште, радна снага – преводи се у профит веома малог броја људи, оних сада већ чувених 1%. Плате менаџера расту у небеса, док плате запослених стагнирају, а све више људи је незапослено. И све то, наравно, не може да функционише у недоглед, попут било које пирамидалне шеме.

Ово објашњење кризе чини се и логично и засновано на чињеницама. Зашто онда оно није макар у игри као једно од могућих објашњења? Чини се да је један од разлога моћ идеологије. Било каква прича о томе да је у САД могућ овако масиван „Инсиде Јоб“, да менаџери највећих банака нису див–јунаци од чије предузмиљвости, енергије и поштења сви зависимо, него нека врста ситних превараната, била би одбачена као нечувена и незамислива. А и данас није пуно боље. Наши медији још увек на исти начин приказују „инвеститоре“.

Али, за нас је наравно најважније како из кризе изаћи. Ако смо у кризу дошли тако што смо допустили да се читам систем и укупни ресурси свих искористе за приватни профит малог броја људи, очигледно да би сада овај процес требало зауставити и по могућству преокренути. Постићи да се заједнички ресурси користе за зараде свих, односно, спречити да се приватни капитал угнезди тамо где може да искоришћава монопол на тржишту или политички монопол.

Изгледа да смо ми далеко од овог изласка из кризе. Само у прошлој недељи, у новинама сте могли да прочитате да се град Нови Сад озбиљно припрема да прода 49% свог водовода и управљачка права приватној компанији, да држава субвенционише са 1000 евра сваки аутомобил већински приватне компаније Фиат из Крагујевца, да је потребно  даље „флексибилозавати“ прописе о радничким правима. Транзиција, под чијим се окриљем широм света кренуло у приватизације и дерегулацију разних тржишта, иде даље.

Тренутно је омета само незадовољство запослених и незапослених.

http://www.filozofijainfo.com