ГЛАС НАРОДА КАО КЉУЧ ЗА СЛОБОДУ

                  

  или:

              Шта можемо научити од „искључених“

         

Ако је, како каже Карл Шмит, демократија режим једнаких, укључивање припадника нових група из народа у руководећу елиту управо означава прелаз ка режиму једнаких илити функционалну демократију. (пегепет)

Сад мало обратите пажњу, молим…

Ово је прича о вредностима функционалне демократије, заправо о њеној највећој вредности – народној вољи. Можда из ње нешто научимо.

Пише: пегепет

Нећу вас гњавити са уводом, предугачка је то прича.

 Укратко, Бразил је од колоније, преко независне монархије, стигао до ове данашње федеративне републике председничког типа и обрео се, почев од феудалног система и робовласништва, преко узлета и падова разних облика демократије, војних диктатура и популизма, у садашњој функционалној демократији, са свим њеним достигнутим вредностима и мањкавостима.

Лула и „искључени“

Пре него што је коначно постао председник Бразила, Лула се на председничким изборима појавио чак три пута. Сва три пута је победио у првом кругу, да би у другом био поражен од кандидата уједињене олигархије, која је куповала гласове у најсиромашнијим и најзаосталијим деловома Бразила и успут народ плашила, пре свега, комунистичком опасношћу (ни прошао поред комунизма, прим. пегепет), а затим популизмом, економским крахом, ускраћивањем западних кредита, изостанком помоћи ММФ и сличним „страхотама“.

Куповина гласова је ишла овако. 

Стигне у село камион Лулиних политичких противника, а на камиону вештачке вилице за безубе, нема везе што нису по мери или дамске ципелице за које треба, да би се навукле, као у бајци, сећи пете и прсте, вреће ужеглог пасуља, пиринча изломљеног зрна и средстава за хигијену сумњивог порекла и квалитета, уз само један захтев – гласај за тај и тај број (радило се о, већином, неписменим гласачима).

Плашење народа се, наравно, одвијало преко великих медија, од реда у рукама елите и западног капитала, који је одувек и стајао иза локалне олигархије. 

И сада стоји. И опет ружи и плаши. Али и тражи финансијску помоћ од Бразила?! Но, то је из једне друге приче.

Сваки пут када је застрашивање народа, заправо сиротиње, упалило, Лула је говорио, отприлике,  „нека, народ ће се научити демократији, схватиће вредност свог гласа, разумеће да у рукама држи кључ своје сопствене слободе“. 

И, мада кажу трећа срећа или три пута Бог помаже, народ је то схватио тек у четвртом покушају. Али, руку на срце, има народа у свету којима ни деценије нису биле довољне да науче лекцију о кључу за сопствену слободу. (У Бразилу је гласање обавезно и ко не гласа сноси консеквенце; право гласа се стиче са 16 година; та „демократска правила“ је у осамдесетим годинама прошлог века осмислила олигархија, рачунајући на резервоаре гласова код сиромашне и неписмене популације и то им се са избором Луле вратило као бумеранг, прим.пегепет).

Дакле, у четвртом цугу Лула је поразио свог неолибералног противкандидата, иако је олигархија урадила све по већ испробаном рецепту. Чак су и вештачки оборили вредност домаће валуте „бегом долара“ ван земље, изазвали инфлацију и у договору са западним капиталом „ускратили“ инвестиције и затегли омче кредита са којима, наравно, народ и Лула нису имали никакве везе. Претили су са ММФ као џелатом. О медијима не морам ни да говорим, листом су громогласно дречали да ће држава претрпети економску катастрофу и сасвим сигурно пропасти, само ако Лула дође на место председника јер ће он, тобоже, уплашити и отерати западне инвеститоре „без којих се не може“.

Упркос перфектно одрађеним плановима, моћној пропаганди и великом новцу уложеном у неолибералног кандидата, Лула је просто згазио противника. 

Његова, више него убедљива победа, је огласила пропаст неолиберализма на тлу Јужне Америке и освит нове ере економски ослобођеног народа из раља неоколонијализма.

Како је народ победио страх и искористио свој демократски кључ, своје једино благо које поседује, свој глас, да одшкрине врата ка сопственом ослобођењу?

Е, то ћу покушати да вам дочарам из једне нетипичне и нестереотипне приче о „искљученима“ и њиховој вери у демократију и слободу која из ње проистиче.

Уместо фусноте 

Новинарка листа Епоха, Eliane Brum, 2002.године  долази на идеју да у тој, задњој години другог мандата Лулиног  претходника, иначе неолиберала, испрати живот једног типичног представника ниже класе из тзв. “искључених“, који су име добили баш од дотичног председника, у време када је он још радио изван Бразила, као универзитетски професор социологије леве оријентације и изгнаник од војне диктатуре и који је сада, као председник републике и истовремено и шеф владе, свих 8 година својих мандата упорно тврдио да би повећање минималне плате економски упропастило државу и да „искључени“ који, углавном, нису имали ни тај мизерни минималац, јер су били без посла, морају сами да се изборе за боље квалификације и посао.

Идеја Eliane Brum је била да своје „заморче“ настави да прати и после избора, наравно не знајући да ли ће Лула коначно и освојити власт, а чија је победа само увећала вредност почетног концепта. А како је Лула освојио и други мандат, она прати тог човека са породицом и промене у његовом животу кроз читавих девет година. Причу која је силом прилика веома дугачка, разумећете то, ја ћу вам препричати у основним и најмаркантнијим цртама, додајући неопходне коментаре из бразилске стварности.

Свето тројство – Коринтијанс, Госпа Фатимска и Че Гевара

Сада смо ми нова средња класа, каже Hustene, помало изненађено, али и поносно. (Према Фондацији Getulio Vargas, данас има 95 милиона Бразилаца са месечним породичним примањима између 662 и 2.855 долара. Први пут у историји Бразила, „класа Ц“ чини већину и може, на пример, да сама изабере једног председника.)ustene. çpç

Стубови њиховог живота су стали у три слике на зиду дневне собе. Коринтијанс, Госпа Фатимска и Че Гевара. Фудбал, религија и идеологија. То је свето тројство које је одржавало наду Hustene Pereira на самом почетку 2002.године. 

На почетку 2011. на зиду више нема тројства. Че Гевара је избачен из дневне собе. Његово брадато лице је замењено једним пејзажом. Госпа Фатимска сада борави на једном бочном зиду. Не зато што је религија изгубила на значају у њиховом животу, већ због једне естетске породичне одлуке. На њеном месту је сада анђео, успомена са једног путовања најмлађег сина. За време Лулиних мандата, главни зид дневне собе је заузет разним новим симболима припадајуће средње класе. Једино је Коринтијанс (за који и Лула навија, прим.пегепет) остао на свом месту.

                                                      #

Промена симбола на зиду прича о пређеном путу породице за време Лулине владавине. А породица нам помаже да схватимо сву комплексност пута који је Бразил прешао у том периоду. Јер, породица Costa Pereira је у друштву 30 милиона Бразилаца напустила сиромаштво и ушла у тај велики новитет социоекономије, назван „класа Ц“, која је постала објекат проучавања социологије, економије, публицистике, маркетинга, политичких наука и филозофије истовремено, не само овде у Бразилу, него и широм света.

У њиховој кући на периферији Сао Паола, Че Гевара је изгубио место у складу са њиховим уласком у потрошачку класу. 

Данас, „класа Ц“ води у потрошњи беле и електронске технике у Бразилу. Породица доприноси тој потрошњи – одваја 385 долара месечно за отплату кредита. Hustene је једно време одолевао захтеву породице за уклањање своје некадашње иконе, Че Геваре, са зида дневне собе, али жена и деца више нису хтели да чују за једног „герилца“. Estela, супруга нашег јунака, каже да су чланови породице, за разлику од њега, желели нешто релаксирајуће

Почетком 2002., незапосленост је харала периферијом великих градова. Огромни редови од неколико стотина људи су се формирали за једно понуђено место, генерално испод квалификација већине од њих. Време трагања за послом се страшно увећало, а рад на црно такође. Плате и текуће бенефиције су се јако смањиле.

Hustene је био један од Бразилаца који је осетио да му измиче тло под ногама, а да није налазио објашњење у изјавама економиста. И баш тада, почетком 2002. године, је открио да и он припада „искљученима“.

(Термин „искључени“ је много година раније први употребио баш тадашњи председник, социолог по професији, а неолиберал по вокацији, популарно прозван FHC (чита се ефи-ага-се, а потиче од првих слова његовог пуног имена, Fernando Henrique Cardoso).  Вратили су га (термин) у употребу, помало злурадо, велики бразилски медији на почетку 21.века, односно трећег миленијума, сумирајући његове двомандатне (не)успехе. Они исти медији који су га 7 година подржавали у сурово неправедној расподели зарађеног, сада су му натрљавали на нос несклад између социологије, коју је проповедао деценијама уназад и мизерије у земљи коју је водио.)

У фебруару 2002. Hustene је био већ читава четири месеца без посла. Откако је почео да ради, са 14 година, први пут није успевао да брзо пронађе нови посао. Ево његове кратке животне историје до тог важног момента у његовом животу. 60-их година прошлог века је мигрирао са оцем и дедом из Рио Гранде до Норте, државице са сиромашног североистока Бразила, за Сао Паоло, у многим аспектима веома слично Лули (такође мигрирао као дете са истог, сиромашног североистока, за Сао Паоло). Отац му је био металург као и Лула, који је тада водио синдикат металурга. 

Hustene је стигао до 7.разреда основне школе, даље него отац, што му је помогло да и на послу стигне даље, све до канцеларије и административних дужности. Све док није изгубио овај последњи посао, био је Pereira са најмање жуљева на рукама до тада.

Eliane Brum је срела Hustene баш у моменту његовог животног пада. То је онај тренутак који човек осећа као када на ноктима клизи над самом ивицом понора. Види да неће наћи посао тако лако и брзо као раније, рачуни се акумулирају, основне породичне потребе се секу. 

Све је кренуло у пропаст када су старија деца прешла у ноћну смену у школи не би ли преко дана нешто привређивала. Hustene се осетио издан од стране државе. Истовремено, осетио се као да он издаје децу, због своје неспособности да привређује.

Његова породица није осећала недостатак пасуља, већ воћног јогурта, наполитанки или пелена за једнократну употребу. Једном речју, оних ситних, остварених победа, у свакодневној потрошњи, које су им биле тако нормалне док је он радио. Hustene се поносио својим знањем дактилографије, административних и фискалних послова и увелико сањао да себи и деци купи компјутер. Сада је то постало неоствариво.

Тада је почео да побољева и губи зубе. Свакога дана је понављао исти ритуал. Устајао је рано, као да ради, облачио своју најбољу кошуљу и ципеле и кретао, пешке, јер није имао новац за превоз, у потрагу за послом. Враћао се погнуте главе, спуштених рамена. Поражен. Скривао се у сопственој кући. Било га је срамота да га комшије виде код куће у току дана. „Мислиће да сам пропалица“. 

Ноћу, излазио је кришом преко незавршене терасе, све док први радници нису почињали да пролазе путем од аутобуске станице и са њима се заједно „враћао“ кући.

У предизборној кампањи 2002., Hustene је из своје напаћене душе успео да скрпи преосталу наду. 

Снимао је Лулина обећања на старе ВХС траке. Али, прва година Лулине владе је за њега била велико разочарење. Преживљавао је радећи спорадично на црно. 

Млађи син је помагао породичној каси истоварујући воду за 9 долара недељно. 

Старији син је радио као механичар, али на црно. 

Ћерка је завршавала средњу школу и упорно тражила посао. Али, свуда су јој тражили искуство. 

Најмлађа ћерка је још увек била дете. 

Живели су њих 6 у незавршеној кући од једне дневне собе, кухиње, спаваће собе и купатила, коју су подигли на плацу који је остао његовој жени од оца.

Hustene се просто идентификовао са Лулом. Председник је био металург као његов отац. Навијао је за Коринтијанс. Био је емигрант са сиромашног североистока Бразила. Чак су имали и исту болест истог, десног рамена. Са једном разликом. Лулу су лечили добри лекари, док Hustene није успевао да стигне до државног доктора. А физички рад је само погоршавао болест. Чак и данас му се дешава да проводи бесане ноћи због болова у рамену.

На крају прве године Лулине владе, 2003., Hustene се затворио у собу на читавих 6 сати. Прегледао је Лулина предизборна обећања. 

И онда је написао једну карту председнику. У њој, жалио се да је дуго без посла и што беспослица људе као што је он баца на маргину, оптужио је план „Глад Нула“ (један од најизвиканијих социјалних програма Лулине владе, за који је он добио награду УН, иначе преузет од неколико држава у свету, прим.пегепет), да се удавио у маркетингу и препоручио Лули да мање путује по иностранству, зато што се проблеми које држава има налазе баш овде, испред њега. „Разлоге за лошу ситуацију, као што је онај о презадужености Бразила, сам чуо од других, али не и од самог председника“, каже, вајкајући се. Свеједно, поздравио се на крају карте шаљући „снажне загрљаје пријатељу Лули“.

(Ако сте помислили да ће се сада, пред вама, одиграти некаква животна бајка и да ће Лула, када прими карту, позвати Hustene у предсеничку палату у Бразилији, да ће тај њихов сусрет приказати свемоћна ТВ и да ће нашем јунаку, после председникове несебичне подршке, стићи небројене понуде за добар посао, преварили сте се! Јер, живот није бајка. 

Лула за нашега јунака зна само ако је читао Епоху и то тек сада, као пензионер.)

Да би оценио прву годину Лулине владе, Hustene је употребио фудбалски жаргон који је, иначе, Лула често користио обраћајући се народу, дакле, једну праву фудбалску метафору: „Лула и Коринтијанс су играли нерешено у 2003. Играли су да не би испали.“ Опростио је обома. 

Јер, губитак наде, како у једног, тако и у другог, би га коштао више него што је био спреман да плати у том моменту. Једино је очекивао, до краја Лулиног мандата, да му за живот не дају исту солуцију као и државни лекар за његово раме – нема терапије, само се родити поново.

Hustene је тек у трећој години Лулине владе успео да се поново регуларно запосли. Док је био незапослен, завршио је вечерњу школу, 8.разред основне и три разреда средње (остао му још само последњи испит). 

Иначе, у комшилуку је познат по албумима везаним за Коринтијанс, који ће, можда, једнога дана завршити у музеју клуба, тако су комплетни. Страст није напуштао ни током тешких година без посла, јер му је власник новинарнице на ћошку продавао слике на вересију. Такође, тада је пуно писао и цртао, готово фуриозно. 

Још од рођења млађег сина, који је долазак на свет једва преживео, пише један дневник Госпи Фатимској. Њој је тада нешто обећао у замену за живот малог, немоћног Диега. На страницама дневника се преплићу његова сопствена, животна прича и она коју Бразил преживљава на прелазу ка слободи. „Ствари су тешке (у Бразилу) и не знамо више шта да радимо. Још увек сам незапослен. Та реч изазива страх, срамоту и оптужује било коју добру особу.“

Из дневника Eliane Brum

„На прелазу 2001. у 2002. ја сам тражила једног Бразилца у Сао Паолу који би одговарао статистичким подацима о „искљученима“. Тражила сам једног шефа породице који је узгубио посао пре неколико месеци и који је већ схватио колико је тешко наћи други посао. Ја сам тражила једног човека у моменту пада, не бих ли испричала причу о једном специфичном тренутку кроз који је пролазио Бразил.“

„Покушавала сам да га пронађем на разне начине, преко листа оних који су примали градску помоћ или крстарећи периферијом. Незапослених и сиромашних је било на све стране. Али, ја сам тражила онај специфичан моменат, између последње рате осигурања за оне који су изгубили посао и почетне перцепције да им контрола живота, коју су до тада имали, клизи кроз прсте. Такође, тражила сам човека који би знао не само да схвати, већ и да опише свој губитак.“

„После неколико дана, шофер ме је упитао шта ја то стварно тражим. Када сам му описала, он ми је кратко рекао:

-Ах, па ви тражите мог комшију.

Био је у праву. Још док ми га је представљао, знала сам да је то он. Његове очи су пекле у четвртом месецу без посла. Био је то жив човек, у страху да буде згњечен од стране Бразила и приче о „искљученима“, која је тада увелико колала улицом и медијима.“

                                                                 #

„Провели смо дане заједно, пешачећи у потрази за послом, јер он није имао паре за превоз. На тим дугим пешачењима Hustene ми је причао о својим страховима и о својим сновима које је некада имао, као и о будућности коју више није сагледавао. Тада сам спознала какав је он драгуљ од човека.“

„Присуствовала сам из мог угла његовом фином опхођењу са женом, која је свашта радила да њена породица потпуно не потоне. Чак су ми и деца причала своје страхове. Некада сам их само ћутке посматрала. Често сам са њима делила пиринач и пасуљ. Неке мени блиске особе, када су сазнале да сам ја тамо са њима јела, су се истински револтирале што сам то себи дозволила, иако сам знала да имају тако мало. Али, то је закључак оних који ништа не знају о таквој врсти људи, о „искљученима“, који живе, заправо преживљавају, у фавелама на периферији. Ништа их више не би увредило, него моје одбијање да ручам са њима.“

                                                                 #

„Hustene је са своје стране почео да прати мој репортерски живот. 

И чим му је финансијска ситуација дозволила, претплатио се на Епоху да би читао моје репортаже. Купио је и моје књиге. У својим дневницима ме стално спомиње. А има и једна моја фотографија близу Госпе Фатимске, не би ли ме заштитила од ризика које неке репортаже неминовно носе са собом. И када послом летим, он се моли, јер се страшно боји авиона.“

„У годинама када је мизерија улазила у кућу на врата као поплава, научила сам са Hustene колико је поштење тешко за најсиромашније. Неколико пута је породица остала без воде и струје због неплаћених рачуна. Никада нису ни покушали прикључење на дивље. Једном су добили опомену са погрешно написаним именом. Estela је пешке прешла цео град само да би исправила грешку и да потврди да су они ти који дугују за рачун.“

„Када га је очај изједао изнутра, Hustene је дизао браду:

-Незапослен сам, али не проводим дане у бару, опијајући се. Не тучем жену и децу. Моја породица има да једе само пасуљ, али никада нисам морао да обилазим децу у затвору, нити да их гледам дрогиране.

Те речи су га држале на ногама. Чиниле су један принцип и осећај када је све друго постајало дим. И када за Божић нису имали чак ни пасуљ, него само брашно пропржено са луком.“

Достојанство и слобода

Начин како Hustene декодификује Бразил је јако личан. 

Он није признавао социјалне програме Лулине владе који су обезбеђивали најсиромашнијима основне намирнице, гас или млеко. За њега је то државна милостиња. Никада није ни покушао да се упише на „породичну стипендију“(још један од Лулиних социјалних програма, прим.пегепет). „Један човек жели да устане рано, ухвати аутобус за посао и да плаћа своје рачуне. То је достојанство.“ Деца следе оца по том питању. Безусловно подржавају Лулу, али и они мисле да је „породична стипендија“ понижавајућа.

(На овом месту ћу поново прекинути историју нашег јунака, просто, јер није једини. Мислим, јунак. Има и других историја вредних пажње. Прича о Бразилу је саткана из милиона сличних, али ипак различитих историја, од ове коју нам прича Hustene. Наиме, он је био припадник ниже класе, али није припадао класи „мизерних“. А „мизерних“, у тренутку Лулиног доласка на власт, је било читавих 40 милиона. Тој класи су припадали сиромашнији од најсиромашнијих, људи који су, по дефиницији, имали мање од 1 долара дневно за живот (недовољно чак ни за достојанствену смрт, прим.пегепет), а како им дефиниција није обезбеђивала тај један долар, многи од њих га, једноставно, нису имали. Е, њима је Лулина влада обезбедила социјалне програме за преживљавање и после 8 година, 24 милиона „мизерних“ су „преведена“ у нижу класу, оној којој је, пре него што је изгубио посао, припадао Hustene (нажалост, испод класе Ц постоје још две, Д и Е). За „мизерне“ је Лулин социјални програм „Глад Нула“ био одлучујући. Да преживе. Глад. И да стану на ноге. На неолибералне критике да „милостиња“ може да „размази“ људе и одаљи их од тражења посла и борбе за бољи живот, Лула се једном приликом пластично изразио, отприлике, парафразирам: „Рањенику који крвари прво морате зауставити крварење, да би га спасли. Дакле, гладног прво морате нахранити, да би он уопште могао да мисли и реагује као и ми. Уосталом, ради се о људским бићима. Али, ви никада у животу нисте били гладни и то не разумете.“)

У 2005. Hustene је успео да добије посао у једној фирми за сигурносне послове. Радио је при рецепцији једне фармацеутске индустрије. Једнога дана је привукао пажњу својих претпостављених, јер је дошао у прилику да одговори на телефонски позив једног клијента из Америке и да импровизује један језик на коме су се њих двојица разумели. Тако је постао „Портир Pereira“. Радио је за минималац, без бенефиција. Али, имао је нешто што је за сиромашне Бразилце увек било основно – регуларан, пријављен посао, текао му је радни стаж, био је осигуран. А и минималац је растао у складу са законом, нешто изнад инфлације. „Портир Pereira“ је коначно био један срећан човек.

Прошле су године. Hustene се озбиљно разболео, деца су порасла и запослила се, породица је напредовала. Прошао је и други Лулин мандат и он је препоручио народу свог наследника, боље рећи наследницу, садашњу председницу Ђилму Русефи. Ево како породица објашњава зашто су гласали за њу.

Закључили су, сви заједно, да се њихов живот за време Лулиних мандата знатно побољшао. И желе да настави да се побољшава. Ово су њихове бројке којима објашњавају свој глас. 

Бројке породице Costa Pereira су једноставне: у јануару 2003, после два мандата FHC, породична примања су се кретала око 412 долара, углавном мање, понекад мало више и у јануару 2011., после 8 Лулиних година, породична примања су стигла на око 2.353 долара, много већа него у време избора. А први пут се осећа и оптимизам, вера у будућност. У прилог томе, наводе два свежа догађаја – у децембру је један од синова напредовао на послу, док је други нашао много бољи посао од дотадашњег.

Estela, која је у сиромашна времена понекад на сто стављала само пиринач са лимуном, објашњава шта за њих значи овај скок у заради: „За нас, који смо сиромашни, веома је важно да једемо добро. И, први пут у животу, ми једемо добро“. Може изгледати мало за некога ко никада није био гладан. На крају сваког месеца, Estela обилази велике супермаркете у крају, тражећи најбоље цене. Никада не купује све у само једном супермаркету. Купује различите врсте меса, довољно да напуни фризер у свом новом дуплекс фрижидеру. Мада не купује најбоље врсте, њена породица сада једе месо свакога дана. У септембру 2010.купила је ракчиће по нижој цени и сервирала специјалан недељни ручак. Како никада у животу није спремала ракчиће, открила је да се кило доста смањило када је скидала љуску да би их послужила. Наћи једног ракчића у брду пиринча је била права уметност. Али, те специјалне недеље, породица Costa Pereira је први пут за ручак јела ракчиће.

Изнад Библије и слике Госпе Фатимске, кухињски орманчићи су пуни индустријских прерађене хране. 

Док богати траже природне и органске намирнице, бране свесну потрошњу, преокупирани нивоом холестерола и животном околином, породице као ова, које по први пут у животу имају најшири приступ полицама супермаркета, желе да конзумирају максимално могуће. Не да се они не брину о животној околини, али их треба схватити – тек сада могу да пробају све оно што су богати од малена имали на трпези.

Када Hustene показује побољшања у општини на периферији у којој живи, каже: “Види колико је боље! Сада имамо банку и супермаркет. Само фали Мекдоналдс.“ Звезда куће је велики лед телевизор, праћен кабловским пакетом. Ту су и двд, плејстејшн 3 и компјутер. И у тој новој констелацији потрошачке ере која је наступила, у дневној соби више није било места за Че Гевару. „Ја нисам волео Деда Мраза, јер никада нисам добио поклон“, каже Hustene. „Ово је већ трећи Божић за који купујемо и китимо јелку.“

Че Гевара сада има ново место. Као и Госпи Фатимској, Hustene и њему пише. Било би интересантно сазнати шта Че мисли о последњој карти из октобра 2010., у којој му је Hustene написао: „Прва влада (Лулина) ме је разочарала. У другом мандату су се ствари знатно поправиле за нашу класу. Још боље, друже, попели смо се у вишу класу. Наша куповна моћ је ојачала, почели смо да конзумирамо више. Данас имам ћерку на факултету, купио сам компјутер, лед тв, дуплекс фрижидер, мало ли је? Чак и плејстејшн 3.“

„Канцеларија“ је најважнија породична победа. Hustene је плакао када је била готова. Тамо је компјутер укључен 24 сата дневно. Estela тражи рецепте, а он вести, Jade се спрема за пријемни и сви имају  имејл. Чак и унука улази на фејс. Тамо им је и музика. И мала библиотека, Ден Браун и Стивен Кинг. Тераса је најзад завршена, поплочана у бојама Коринтијанса.

Повећање месечних породичних примања је било одређено преко аутоматског повећања минималца, као и преко квалитета радног места – уместо повременог рада на црно, сада су примања била редовна, осећала се сигурност радног места, а поједини чланови фамилије су остварили на послу и приватно здравствено осигурање. Синови су временом успели да напредују и остваре далеко већа примања од минималца. Фирма им плаћа курс енглеског, а  млађи од њих ће у Америку, на стаж. Он увек, када му преостане нешто пара, улаже у литературу. На почетку приче је био један клинац са тужним очима, који је истоваривао камионе са галонима минералне воде, не би ли помогао породицу. Сањао је да постане археолог. Још увек сања.

Старији син је сада механичар у једној великој фирми. Први пут у животу ради у фирми која поред плате даје и разне друге бенифиције. Ћерка ради као продавачица и спрема се за пријемни на физиотерапији. 

У 2011. Amanda је постала прва Costa Pereira у породичној историји, и по очевој и по мајчиној линији, са универзитетском дипломом. Са 26 година има своју породицу и примања. 

Ћерка учи у приватној школици. Они имају приватни здравствени план, ауто и мотор, а управо су купили свој стан. „Раније, нисам имала ни планове, ни снове. Једино сам мислила на то како да помогнем у кући. Само сам хтела било какав посао, ништа више“

У два мандата FHC ситуација је била тешка, у првом Лулином мандату такође, али је у његовом другом мандату живот нагло кренуо на боље. Чак много више него што су они и замишљали да може. 

Hustene лично не опрашта једну ствар – за време владе FHC, стално се говорило да би Бразил пропао, ако би се минималац повећавао у складу са законом. То се за време Луле показало као велика, непристојна лаж. Показују своје слике из времена FHC, на којима су сви много више мршави. Данас су сви ухрањенији, чак и џукац кога су усвојили са улице, који сада једе добру храну за псе, па чак и месо.

Када је на ТВ гледао вести у којима се појављивао Лула у иностранству, са другим шефовима држава, са краљевима и краљицама, Hustene је плакао пред телевизором. Новинарка га је питала зашто, када су и његови претходници такође били примани на дворовима са истим почастима. Са влажним очима, Hustene Pereira јој је рекао: „Али нисам био ја. Сада, то сам ја тамо.“ Иако у нову председницу Ђилму Русефи „неповерљиво верује“, Hustene ипак сматра да ће он, на неки начин, још увек бити тамо.

Како је Бразил, за само девет година, постао шеста економска сила света?

Лула је затекао економски сломљену државу, додуше потпуно вештачки, али ипак на коленима. О томе јавно није говорио читавих годину дана. 

Валута је потонула, инфлација је била велика, a „бег долара“ који су иницирали „уплашени западни инвеститори“, као и домаћа олигархија, се у првом тренутку његове владе итекако осетио. 

Да би примирио ствари и привреду вратио у колотечину, Лула је завео спартанску фискалну дисциплину, установио приоритете и одмах дао гаранције западу и институцијама као што су Светска банка и ММФ да неће мењати неолибералну економску политику, као и да ће редовно враћати кредите. То је урадио да „врати“ западне инвеститоре, који су само то и чекали. 

Мере централне банке, као што су високе камате, су полако стишале инфлацију. Mајсторски их је заварао, толико да су чак и његове најверније присталице почеле да гунђају да је исти као FHC.

А онда је после годину дана повукао потез којим је маркирао будући пут Бразила – пут ка економској, а тиме и истинској слободи.

Бразил је потпуно изненада, „кад му време није“, одлучио да врати своја целокупна дуговања ММФ! За то су употребљене девизне резерве које су почеле да се гомилају. Пазите, говоримо о суми од скоро две стотине милијарди долара. Истовремено је „откачена“ и Светска банка, као и највећи западни повериоци. Данас се враћају само „пристојни“ кредити, са нормалним каматама, на нормалан начин. Сви остали, срачунати на драње коже наживо и као средство за држање Бразила у покорности, су враћени у том једном, јединственом потезу ослобођења од финансијских стега запада. 

Земља је полако кренула напред…

Заустављена је бесомучна приватизација, „спасен“ је Петробрас, данашњи нафтни гигант светских размера. Кренуло се са развојним пројектима. И социјалним. 

Оно што је народу обећао, Лула је и остварио, корак по корак. Прво је ишао „најжешћи“ социјални програм „Глад Нула“, којим је за 8 година из класе „мизерних“ извучено 24 милиона људи, а затим су покренути и други социјални програми, као „породична стипендија“, „први посао“ и сл.

У моменту доласка на власт, Бразил је био на 14.месту у свету по економској снази, али дубоко завистан од запада и међународних финансијских институција. Слон на стакленим ногама. Сав створени профит је, практично, одлазио западним кредиторима и домаћој олигархији, док је народу остајало да враћа камате и гладује. 

Данас је Бразил на 6.месту у свету по економској снази и уплаћује све већи удео у ММФ, али зато захтева и већи утицај. Ту је тренутни „неспоразум“ са ЕУ – они хоће паре, али не желе да Бразил сразмерно том новцу располаже утицајем у ММФ. 

Такође, ЕУ жели позајмице са нижом каматом него што ММФ практикује према земљама трећег света, док Бразил на те услове не пристаје, исто као и Русија.

Са економском независношћу је дошло до велике експанзије и процвата привреде, што је следила и политика, како спољна, тако и унутрашња, те се од једне типичне државе трећег света на светској сцени испилио нови економски и политички џин. 

На унутрашњем плану највеће достигнуће је учвршћење демократије. Као пример, навешћу да је неолиберални председник променио устав и себи обезбедио још један мандат. Када су Лули предложили, веома озбиљно, да се промени устав не би ли се њему пружила могућност за трећи мандат (а за то су били и многи посланици и сенатори опозиције, јер је Бразил у тој задњој Лулиној години одскочио читавих 7, 5% ПИБ), он је категорички одбио, зарад учвршћења демократије. 

Не би смели заборавити ни потенцирање патриотизма, у свакој прилици и на сваком месту. 

На спољном плану, Бразил је кренуо у кампању да тражи стално место у СБ УН, али и да се понаша у складу са својом економском снагом, конфронтирајући се много пута, по разним политичким питањима, са западом. (И пре, и за време, и после Луле, Бразил је веома чврсто и принципијелно подржавао и подржава Србију око Косова, прим.пегепет).

Не претендујем да у овом кратком прегледу кажем све оно што је неопходно, али сам сигуран да је најважнија ствар у целој овој бразилској причи била вера у демократију, у моћ народног избора чак и под „њиховим“ условима, економска независност као једини пут ка стварној  слободи народа и државе, као и остварење социјалних програма, који су коначно оголили велику лаж неолибералне идеологије, догму да је неолиберализам пут за искорењивање сиромаштва. Јер, није. Напротив! 

Неолиберализам је осмишљен у западној кухињи, као нови колонијализам, а који се силом намеће преко финансијских институција као што су ММФ и Светска банка. Лула је то пластично показао, егзактни подаци су пред нама а, уосталом, и друга страна има шта да покаже, мислим на кризе, па само треба упоредити резултате и извући сопствене закључке.

И још само нешто. „Мизерни и искључени“, који су социјалним програмима извучени из екстремног сиромаштва данас троше више него богати. То може бити само добро за привреду једне државе. И показало се да богати нимало нису оштећени, финансијски, осим што су у неку руку „развлашћени“, јер више не могу да вештачки обарају домаћу валуту и изнешене доларе из земље препродају по дупло и тродупло вишем курсу. Та „забава“ олигархије је дефинитивно покојна. А што се тиче профита, кајмак је и даље на столу, с’тим да су се трпези сада примакли и микро, мали и средњи привредници, а богами и радници.

Зашто ово пишем?

Сви ми знамо, јер то свако искуси када напушта родитељску кућу, да је економска независност услов за личну слободу. 

Понеко од нас се још увек сећа шта то значи живети у независној држави. И то је мотив ове моје приче. Овде, у Бразилу, се пре девет година догодило изборно „чудо“, победила је демократија, победио је глас народа, освојена је економска и свака друга слобода. Дакле, пишем ово не бих ли вам предочио да можемо, да је могуће, мирним путем збацити стеге којима нас жути сатрапи даве у име Империје.

Откако сам, још осамдесетих година прошлог века, први пут посетио Бразил, знао сам да пред том земљом лежи будућност. Моји пријатељи Бразилци су ми о тој пројектованој будућности, сваки пут када сам поново долазио, причали све нове и нове вицеве. Одрасли су на њима. И сада је та будућност коначно стигла. 

Они је још увек примају са скепсом. Неком врстом „неповерљивог веровања“. Али, ипак, на сваком кораку се осећа понос и повраћено достојанство. Комплекс инфериорности трећег света, малодушност и апатија, полако уступају место спознаји о достигнутим вредностима. Велики су то осећаји, страшне су те промене. Верујте ми, вреди.

Свакако, није ми намера да вас смарам бајком о бољем животу на јужној полулопти. Кога то интересује? Јер, то се нас не дотиче. Уосталом, овде у Бразилу је сада лето, врућинчине харају, пијемо ледено пиво и чекамо карневал следеће недеље. Нестрпљиви су већ почели. А ви се ту смрзавате на снегу и леду, пијете шумадијски чај и кувано вино. И спремате се за свој карневал. Изборни. Е, зато ово пишем, због тог изборног карневала који вам припремају.

Не бојте се, као што вам нисам причао бајку, већ истиниту причу о слободи која је стварна и могућа, нећу ни да вас спинујем. Немам свог кандидата, богомданог да вас спасе из беде и очаја у које сте гурнути. Не знам за кога гласати. Просто, слушајући овдашња искуства са изборима, Лулом и кидањем финасијских окова, економским процватом и бољим животом, дакле, слушајући све те узбудљиве приче о слободи, не могу да се отресем помисли да су и код нас у Србији могуће сличне промене. Потребно је само мало личне памети и храбрости. И колективне свести.

Наиме, сви знамо ко су нам сатрапи. Знамо шта су нам урадили за све ове године. Како су нас продали у робље. Шта су нам све опљачкали и покрали. Колико су нас унизили. Знамо да су нам растурили земљу, ону коју смо им дали НА УГОВОР. Е, па људи, ако смо иоле људи, да не гласамо за њих! То можемо, зар не?

Зар да гласамо за жуте квислинге? За издајнике? Зашто? Зар онај што рече „никада, али никада“ и то нам ради баш сада, поново заслужује поверење? 

Зар онима што обећавају и уместо да дају, узимају хиљадарку, да сада дамо и „регионе“? 

Да поверујемо да ће онај фијат, што читаве четири године не ради, баш сада да прави нови модел у Крагујевцу? 

Зар да ономе што се бесрамно окористио нашим гласовима и променио страну, само да би добио министарство полиције, поново  пружимо прилику да пљуне на наше гласове?

Зар да гласамо за „преокрет“ уназад, за салто мортале, за самоубиство државе и народа са предумишљајем? 

За оне исте што су већ једном срушили државу и није им доста? 

За оне што би да се опет напијају наше крви? 

За оне што се свакодневно спрдају са нама, што нас вуку за нос, пљују и понижавају? 

Или за оне „антифашисте“ што нацистима „враћају“ нашу земљу и дижу споменике?

Ето, зато сам ово писао. 

Зато што МИ имамо свој глас и НАШ ГЛАС одлучује. 

Дакле, гласајте за кога хоћете изван жуте хорор коалиције и њихове проамеричке „опозиције“, а коме ћете дати глас са патриотске стране спектра је мудрост којој ја, признајем, нисам дорастао. 

Заправо, нисам сигуран да било која од понуђених опција уопште вреди нашег гласа, али то није разлог да га жутим, црвеним и осталим србождерима не ускратимо, једном и заувек.

Дакле, немојте ЗА ИМЕ БОГА, ГЛАСАТИ ЗА НАШЕ САДАШЊЕ САТРАПЕ И ЊИХОВЕ ЧАУШЕ! Толико можемо. И они нама не могу ништа, запамтите то!