КО ДРУГОМЕ ЈАМУ КОПА

„Треба говорити европским језиком, у чијем вокабулару нема матичне државе“

Миодраг Вуковић

<!–[if !mso]> st1\:*{behavior:url(#ieooui) } <![endif]–>

ГЛЕДЕ НОВЕ ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ ПРЕКО КОЈЕ БОТА И СРБИЈА „НЕЋЕ ПРЕЋИ“ (НИКАД РУМУНОМ УВЕК ВЛАХ) У СКЛАДУ СА НАСЛОВОМ ПОДСЕЋАМ НА СВОЈА ПРОРОЧАНСТВА ОБЈАВЉЕНА  2009. У НСПМ-у

пише Бранимир Марковић

Концепт етничке државе учинио је да Власи – доскора Срби по националности, будући нису етнички Срби, не својом вољом и избором више нису Срби, па је пред њима невољни избор између Румунске националне или аутохтоне Влашке етничке мањине. Како на Балкану ништа не пролази без емоција, завадиће се два  пријатељска народа. 

питање битно за нас је у ком контексту се повезује модел интеграција странаца, иноверних дошљака углавном друге расе у западним земљама са ситуацијом међу староседелачким давно измешаним верским и културним заједницама „југоисточне Европе“ (које су често и истог етничког порекла) на коју се „ође“ лепи мултикултурализам и то још као темељ друштава?

 „САД упорно спроводи неоколонијалну политику, с тобоже хуманитарном обландом. Та обланда је пласирана под фирмом мултикултурне демократије, која се намеће становницима  региона независно од њихових жеља, интереса или виђења ситуације каква стварно јесте.“ … „принудан културни идентитет, религија или етнос; из чега после следи захтевање нових граница у новим националним државама.„

 Реч је просто о концепту разградњи давно формираних нација, а тиме и целог народа, процесом супротним од асимилације.

из Крај-не лепа Влај-на

 

http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/boro-i-ramiz.html

среда, 10. јун 2009.

Боро и Рамиз

 „Нико нема право да доводи у питање црногорски идентитет у Србији,али исто тако и српски у Црној Гори“,

Борис Тадић, пре недељу дана

„Ја бих то пре назвао косовским национализмом. Чућете и најрадикалније Албанце да кажу ‘ми Косовари‘“

Aндреј Носов, НВО – Иницијатива младих за људска права

„Моја земља никада неће бити мултиетничка“

Силвио Берлускони, пре неки дан

       „Бићемо посвећени осмишљавању механизама подршке културној разноликости, чиме ћемо афирмисати мултикултурализам, као темељ друштава која данас представљамо“, поручили су са Цетиња шефови држава југоисточне Европе завршавајући самит „Разноликост културне баштине – управљање и културна промоција“. Они су истакли задовољство због чињенице да је овогодишњи одржан у Црној Гори, која је као друштво утемељена на основама мултиетничког и мултикултуралног склада. Ове и овакве вести доминирале су медијима протекле седмице. Навикли смо да наше политичаре не схватамо озбиљно кад се фрљају „измима“ са којима су фамилијарни као да су „из туђе главе“. А требало би. Макар због „туђе главе“ која изгледа зна шта ради.

           „Што то бјеше што то бјеше…мултикултурализам?“ Изворно – то је модел уклапања не-домицилног новопридошлог становништва у друштва њихових нових домовина – развијених западних држава, који се доводи у везу са земљама енглеског говорног подручја (Велика Британија, Канада) и северне Европе.  Супротан је модел асимилације (званични термин је „интеграција“), који је специфичан за Француску. Мултикултурализам полази од претпоставке да „…неко може бити узоран грађанин, а у исто време се примарно идентификовати са мањинском културом. Другим речима, однос грађанина према нацији може бити посредован снажним осећањем припадности мањинској заједници.“[i] У асимилаторском моделу припадност разним мањинским заједницама (расним, верским или етничким) поништена је припадношћу политичкој заједници – нацији. Поништавање је услов (и део својеврсног договора између државе и појединца) за релативно лако добијање (француског) држављанства за све који говоре језик и прихватају основе културе и устројства. „Њима се мора гарантовати све као појединцима, а ништа као нацији“ (у смислу заједнице).“[ii] Другим речима неговање специфичних културних, верских и етничких традиција потиснуто је у сферу приватног. Оба модела „увежбавана“ су примарно на муслиманским заједницама као најбројнијим а најтеже уклопивим у норме западних друштава. …

…Међутим, питање битно за нас је у ком контексту се повезује модел интеграција странаца, иноверних дошљака углавном друге расе у западним земљама са ситуацијом међу староседелачким давно измешаним верским и културним заједницама „југоисточне Европе“ (које су често и истог етничког порекла) на коју се „ође“ лепи мултикултурализам и то још као темељ друштава?  Можда ће постати јасније ако „посегнемо“ за мање еуфемистичким тумачењем. „Вашингтон, уз подршку једног броја земаља ЕУ које САД држе на узди милом или силом, у том региону упорно спроводи неоколонијалну политику, с тобоже хуманитарном обландом. Та обланда је пласирана под фирмом мултикултурне демократије, која се намеће становницима тог региона независно од њихових жеља, интереса или виђења ситуације каква стварно јесте. Тај се модел увијек и свугдје намеће, осим када су Срби ти који тај модел прихвате. У том случају, опција за коју се залаже западни свијет, под будним оком Вашингтона, није мултикултурализам, већ сецесија“ истиче др Даглас Бандау, саветник бившег предсједника САД Роналда Регана.

        На сличан начин, у светлу „теореме принудне лојалности“ тумачи новобалканске ратове и немачки мислилац Клаус Тевелајт: ”Оно што је овај рат спроводио, односно требало да спроводи идеолошким и оружаним насиљем, јесте пре свега просто потврђен, а потом и принудан културни идентитет, религија или етнос; из чега после следи захтевање нових граница у новим националним државама.“[iii] Тевелајт поставља и теоретски модел на коме се заснива Бандауов пример двоструких стандарда према Србим “споља дестабилизовати, инфилтрирати се у националне државе других; код куће се стабилизовати, постојеће националне државе штитити, где год је могуће даље централизовати.“[iv] Националне државе других су, по њему, потенцијално све националне државе ван западних „одбрамбених“ савеза као што је НАТО. Једноставно објашњење зашто су Хрватска и Словенија централизоване националне државе, зашто се успоставља нација Косовара, а истовремено „мултикултурално“ разграђују неке од најстаријих европских нација попут Србијанске и Црногорске, зашто се један од најрадикалнијих бошњачких етноцентриста ефендија Церић сетио „јединствене“ босанске нације итд.

    Статус и устројство националне државе очигледно је индикатор да је „дотична“ држава са становишта планера западних „одбрамбених“ савеза довршена, дефинисана (границе, идентитет и сл.) и спада у групу постојећих које треба штитити, па не чуди  зашто разни евроунијатски покрети на Балкану српске земље Црну Гору и Босну, па и саму Србију и даље третирају као протекторате и отворено их називају „недовршене државе“(тврдећи да је то став Европске Уније), а истовремено пропагирају стварање косоварске (псеудо)нације. Што је добро за Рамиза није за Бору. За Рамиза је интеграција много примеренији концепт, јер је његова држава постојећа коју треба штитити. Као и за виртуелну унитарну државу ефендије Церића.

     У још шири контекст проблем поставља француски научник Жил Кепел када тврди да је мултикултурални приступ у којем се људи подстичу да се држе своје заједнице само одраз Британске колонијалне традиције. Британци су, наиме,  својим империјалним поседима владали делећи верске и етничке заједнице у сарадњи са њиховим вођама. Британци и Холанђани су наметање заједничке културе у земљи и ван ње сматрали непрактичним, нелибералним и непожељним, осим за малу елиту која је владала или им помагала у владавини над толико разноликих поданика.

     „Политика културног идентитета се састоји у томе да се мањине унутар већинског друштва подстичу да одрже своју културну аутономију, у крајњем случају насиљем. […] Откриће појма културног идентитета нема реалну подударност, он је контрафакт, конструкција присиле за све оне који њему припадају и експлоататорско разграничење за све оне који му не припадају.“[v]Резултати такве политике су идентитети какви пре нису постојали и који са традицијом на коју се позивају скоро да немају везе. Анализирајући ставове  муслиманских верских „револуционара“ из предграђа западних мегалополиса, Јан Бурума примећује да „…култура којој теже скоро никада није култура њихових родитеља, већ апстрактна утопијска култура која постоји само у њиховим затрованим умовима.“[vi]Њихова субкултура и настаје због празнине настале губитком традиционалног идентитета. Поређење са нашим новосмишљеним „старијим и лепшим“ идентитетима попут Бошњака, Срба из Црне Горе, „аутохтоних“ Црногораца не-Срба, Војвођана, анационалних Еуропејаца и сл. се просто намеће…

http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/autohtono-konstitutivni.html

понедељак, 25. мај 2009.

Аутохтоно конститутивни

„За Србију није прихватљиво да Срби у Црној Гори имају статус мањине, већ да треба да буду аутохтон народ као што је то случај са Црногорцима у Србији”

Борис Тадић

“Србе у Црној Гори не доживљавам као туђинце, нити Црну Гору за њих туђинском државом. Једнако Црногорце не доживљавам туђинцима у Србији, нити Србију за њих туђинском државом”

Филип Вујановић.

„„Oног тренутка када у Уставу Србије буде прецизирано да је Србија држава српског и црногорског народа и овдашњи Црногорци ће се одрећи мањинских права и прихватити да буду конститутивни народ у Србији”.

 Ненад Стевовић лидер Црногорске партије (ЦП)

        Из изјава постављених као мото овог текста произилази да оба председника имају идентична полазишта. Срби и Црногорци су два (различита) народа, оба аутохтона и у једној и у другој држави. Разлика је у „нијансама“ – да ли су у обе државе оба народа конститутивни или само у својим формално непостојећим „матичним“. …

       …И оно мало београдских интелектуалаца који се још „смарају“ са црногорским питањем су на сличним позицијама. Тако Миша Ђурковић оправдава „непомирљив“ став србијанког председника донекле га коригујући тврдњом да „…они који се изјашњавају као Црногорци у Србији имају право на мањински статус, али они нису аутохтон народ, док Срби у Црној Гори јесу.“[vii]Дефиниција народа тако постаје  „они који се изјашњавају као…“што значи да су за (само)одређење народа историјске и чињенице уопште ирелевантне. Довољно је да се скупи групица истомишљеника – на неком сајту рецимо, па да им држава гарантује права по „европским“ стандардима.

      Ђурковић примећује да је мањински статус у колизији са Уставом, наиме „…Устав Црне Горе ту државу дефинише као грађанску, дакле да нема већинског и мањинског народа. Међутим, у суштини Црна Гора то није јер се подразумева да је црногорски народ већински, с обзиром на неке одреднице тог устава у којима се говори о језику, симболима, па и у члану 79. тог устава, у коме се дефинишу мањинска права, што значи да постоје и мањински народи, што грађанска држава не би требало да има.” Међутим, свеопшта мањинизација није у колизији, напротив, иманентна је уставу Србије, у ком је доследно спроведена „класична концепција етничке државе са већинским српским народом, из чега логично следи да су остали народи мањински.“[viii]

       Идентитетска одредница Устава Србије по којем је Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, углавном је тумачена у контексту „нормалних“ нациналних држава – а део „и свих грађана…“ схваћен је као компромис са грађанистима, у суштини плеоназам јер нација и није ништа друго него „сви грађани државе.“ У „круговима“ заокупљеним повиком „друге Србије“ на промену „срамних одредаба Устава“ фокусираних на избацивање првог дела одреднице (држава српског народа) Србија је погрешно сматрана националном државом. Зато је Ђурковићево тумачење да је у питању концепт етничке државе заиста отрежњујуће и пуно тога објашњава.

      Етничка држава је још једна атавистичка појава која нам је успешно уваљена. Друга је поданиочка држава кувајстког типа, коју под фирмом псеудограђанске и псеудомикро државе уводи црногорски режим. Етноцентристички национализам се обично повезује са историјском Немачком, насупрот грађанског национализма француског, америчког и – што с поносом не рећи – србијанског (од времена српске револуције погрешно изучаване као први и други српски устанак) типа. И данашњу Немачку многи по инерцији и даље везују за овај концепт мада је сасвим јасно (довољно је погледати репрезентацију у фудбалу чија су окосница Немци етнички не-Немци) да је и тамо доследно спроведен „француски“ (србијански) модел. Укратко етничка држава не постоји више нигде, јер се концепт показао као потпуно неодржив, између осталог због мањинизације, читај дестабилизације, који му је иманентан.

       У националној држави сви грађани без обзира на расу, етничко порекло и сл. припадници су нације, док етничке државе саме себи намећу обавезе и контролу међународних институција у вези мањинских колективитета, чија лојалност зависи искључиво од снаге државе. Прва криза и мањине су „фактор нестабилности“. То је управо оно што се догађа у „етничкој“ Србији и „грађанској“ Црној Гори а не догађа се у нпр. „националним“ Хрватској, Румунији и Словачкој у којима је положај истих оних етничких група присутних и у Србији (мађарске нпр.) много тежи. У националним државама мањине нису „предвиђене“ што је доказ колико земље ЕУ нису упознате са „европским“ стандардима, па би наше едукативне НВО могле постати српски бренд слично отпорашима, извозницима револуција.

         Пример како уставни концепт ствара проблеме тамо где их у суштини нема је „дихотомија“ унутар јединственог народа на Србе и Црногорце у Црној Гори која се како  видимо преноси и у Србију. Реч је просто о концепту разградњи давно формираних нација, а тиме и целог народа, процесом супротним од асимилације. Црногорци су темељито разграђени сами од себе (на Црногорце, Србе, Бошњаке, Муслимане, Хрвате…), нека се припреме Србијанци (Цинцари, Шопи, Власи, Грци, Бугари, Македонци, Буњевци, Моравци, Црногорци и остали Динарци…).

        Добар пример је, ничим објективним изазвана ујдурма око влашког питања у Србији, која лако може да постане „тренд“ и међу Србима пореклом из Црне Горе одавно (вековима) настањеним у Србији. Довољна је само увозна шаргарепа неком нпр. Ваљевцу, Чачанину или Ужичанину каријеристи и штап држави Србији. Наиме, ако постоје, како тврде и председник државе и део србијанске интелигенције, Црногорци који су у Србији аутохтони, то сигурно нису ови свеже досељени у туђе немачке куће у Ловћенцу, већ једино могу бити преци устаника из српске револуције/првог српског устанка (и многих чланова и симпатизера Удружења староседелаца – Срба из Србије – од Николе Самарџића до Веље Илића и Душана Михаиловића нпр.) који су населили тада опустошену Шумадију и западну Србију. А њихових потомака је барем пар милиона – ето „реципроцитета“ са „мултиетничком“ Црном Гором. Звучи идиотски? Али, зар је мање идиотска „реалност“ коју смо прогутали у Црној Гори  и у којој саучествују готово сви, без обзира на политичко опредељење.

        Власи су, да подсетимо,  популација која одувек живи на просторима данашње источне Србије. Говоре варијанту румунског језика кући и српски у јавности. Уколико нису Румуни, како неки тврде, с тим народом су свакако сродни. Доскора су се изјашњавали као Срби. Како се то десило? Једноставно, након српске револуције, Србија се устројила као модерна национална држава и прокламовала је међу првима у свету да сваки грађанин доласком у Србију постаје слободан човек.  Многи Власи кметови преселили су се из суседних земаља, а староседеоци су са одушевљењем прихватили тадашњу Србију као своју земљу и добровољно се интегрисали и асимиловали а матични етнички Срби су их прихватили. Нису Власи усамљен случај – тадашња Србија је доживела праву усељеничку инвазију слободољубивих људи најразличитијег етничког порекла који су се врло брзо добровољно асимиловани. Осамостаљењем Румуније добри односи између две  државе и народа и унутар србијански односи међу етничким Србима и Власима увек су били пријатељски. Све до настанка Орвеловског  „говора љубави“ када одједном  Савет Европе доноси декларацију по којој су Власи, односно Румуни најдискриминисанија мањина у Европи наводно без икаквих права и којом се налаже држави Србији да се „та“ права поштују као предуслов за европске интеграције.

        Концепт етничке државе учинио је да Власи – доскора Срби по националности, будући нису етнички Срби, не својом вољом и избором више нису Срби, па је пред њима невољни избор између Румунске националне или аутохтоне Влашке етничке мањине. Како на Балкану ништа не пролази без емоција, завадиће се два  пријатељска народа. Срби једино са Румунима никад нису ратовали (уколико Византију сматрамо за грчку државу, што и није баш тачно), а Румунска пословица каже да имају само два пријатеља море и Србе. Румуни имају и здравицу Se trăiasca ţară Românească, se trăiasca România mare, şi Serbia tare! (Живела земља румунска, живела велика Румунија и јака Србија!). Ето изазова за „говорнике љубави“. А ту је и на терену непостојећи „спор“ између српске и румунске православне цркве.

         Арапска приповетка о лењој браћи описује како је лав ноћу улазио и убијао једног по једног брата, зато што их је мрзело да затворе улаз од шатора. Прво је поједен онај најближе улазу, остале је било баш брига. На крају је дошао ред и на оног најудаљенијег од врата. У српској интерпретацији нема лавова, већ вукова и магараца. Појео вук Косово, јуче је дошао по Српску, Црна Гора на јеловнику, Војводина се крчка, нека се припреми десерт (ужа) Србија. Увек на исти начин – однекуд створено нестандардно устројство и концепт уређења државе (обично је ту негде Венецијанска комисија) – па практичне последице „истог“.

        А да ипак затворимо улаз од шатора/мензу?

  

   

---

[i] Оливје Рој (Olivier Roy) „Сукоб за углед“

[ii] Проглас у француској скупштини  1791. кад је изгласано право грађанства Јеврејима

[iii] Клаус Тевелајт (Klaus Theweleit) „PLAYSTATION  КОРДОБА/ЈУГОСЛАВИЈА/АВГАНИСТАН ИТД МОДЕЛ РАТОВАЊА”, превод Ангела Патаки – есеј који ће се појавити у збирци превода К. Тевелајта „Logical, Radical, Criminal“ (Карпос 2009) www.karposbooks.com

[iv] исто

[v] исто

[vi] Јан Бурума “Живети са исламом“.

[vii] „Разлике остају – сарађивати се мора“ Политика 19.5.

[viii] исто