Драгослав Павков: О побуни педесетогодишњака

Ако се испостави да је рушење свега постојећег и изградња новог друштва на новим основама једино што нам преостаје – морамо бити спремни и на ту могућност, ма колико она била лоша и већ виђена. 

кривци за историју која се понавља неће бити они необразовани, са лошим зубима, они који не умеју да се уклопе у интересе светских махера, – већ они који су нам се наметнули за елиту, а данас нису способни да препознају чињеницу да су претерали у својој самодовољности и бахатости.

 

Пре извесног времена у „култној“ емисији коју уређује и води некадашњи новинар а данашњи кловн једне приватне телевизије,  гости су били професор економског факултета и председник привредне коморе Београда. Имена нису важна, јер у тексту неће бити речи о људским или професионалним квалитетима те тројице – већ о појави коју они представљају. Нажалост – појави толико укорењеној да је постала правило понашања, такве ликове видимо где год да се окренемо…

Углавном, емисија слична козачкој скупштини протекла је у надвикивању домаћина и гостију, а у једном тренутку појавила се опасност да постане превише озбиљна за нежна чула гледалаца овог псеудо Пинк-а… Наиме, професор је председнику привредне коморе Београда скренуо пажњу да су транзиција и либерални капитализам (за који се он залаже као једини политички коректан начин привређивања) у Србији довели дотле да је много (превише) људи остало на улици без шансе да се поново запосли, принуђених да се „сналазе“ у најбољим годинама живота уместо да полако сређују рачуне, завршавају започето и припремају се за одлазак у заслужену пензију…

Одговор политичара-експерта је био контрапитање: „А какво је образовање тих људи, тих који су наводно остали на улици?“ 
И то је тема о којој желим да прозборим коју…

Предизборна кампања се полако захуктава, нема дана да нас неко не обавести о новим лоповлуцима и другим непочинствима конкурената. Бираче, огуглале на приче које слушају протеклих двадесетак година ништа више не може изненадити… Стручњаци за политички маркетинг због тога су принуђени да траже и пласирају све „пикантније“ и шокантније детаље из живота и „рада“ политичких противника; 
швалерације, злоупотребе положаја да би се остварила противправна корист (под условом да је у „подразумевајућим“ границама) се занемарују – слично као и вести о новим задуживањима код светских лихвара… 
То је нешто што једноставно иде уз политику каква се води на просторима бившег Илирика; злоупотреба до злоупотребе и незајажљивост у прикупљању туђег новца, и моћи која одлази у кругове где иначе неби смела да буде: У седишта политичких странака и центре моћи који их спонзоришу.

Ко би у таквом окружењу размишљао о милиону Срба и других грађана Србије који су се после година савесног рада, измирених обавеза према држави и друштву некако ( вољом оних који су се једног јутра пробудили и схватили да је самоуправни социјализам прегазило време, да је либерални капитализам „оно право“ ), нашли на улици, са знањима и вештинама које никоме не требају, са незавршеним грађевинама, са децом коју треба школовати…

Либерални капитализам сам по себи, у принципу нема много мана; теоретски, онај ко уме да произведе робу која се тражи или да пружи услуге за којима постоји потреба – под условима које намеће држава ( која подразумева се – свима даје исте шансе ), бори се на тржишту. Онај ко зна, уме и може просперира и зарађује, онај ко не зна, неће и не може да се уклопи у наметнута правила – пропада. Наизглед поштено, међутим… 
Није могуће да су творци концепта либералног капитализма као нормално предвидели пропаст четвртине радно способног становништва једне земље. Није могуће, јер такав концепт не би успео да заживи, једноставно – био би плебисцитарно одбијен где год био био понуђен.

Проблем настаје када начела либералног капитализма у србијанско друштво добију да имплементирају „мале Ђокице“ попут оног председника са почетка текста. Управо људи слични њему и довели су до тога да се скоро све западне економије тресу под налетима протеста обесправљених који све агресивније траже своја права и кривце за катастрофу.

Равноправност је основа на којој почива свака модерна држава. 
Наравно, постоје људи који тврде да равноправности нема нигде, да велика риба увек једе малу, да се увек боље греје онај ко је ближе ватри него онај ко је од ватре удаљен, итд. 
Али, они који у народним мудростима проналазе оправдања за неправедне и убеђен сам – нецивилизацијске трендове који владају у Србији заборављају пар ситница: 
Када велика риба дође до краја свог животног пута – многе мале рибице се окупе око ње и поједу је… Онај ко је преблизу ватри – често се запали, иако је имао добру вољу да се само огреје… Шта ‘оћу да кажем?


Либерални капитализам, онакав каквог га ми познајемо дошао је до зида и нема куд даље; милиони презадужених и без средстава за живот остављених грађана већ месецима дрмају златни кавез у коме живи мали, рекло би се занемарљив проценат пљачкаша… Проблем је што ти милиони за своју пропаст немају кога да туже и да траже одштету, јер су их опљачкали „лопови са белим крагнама“, разбојници  који су пре поласка у пљачку себи прибавили заштиту закона и државне администрације. 
Милиони гладних су оне ситне рибе које ће  (будући да на легалан начин не могу преживети) на сваки начин затражити нову прерасподелу акумулираног богатства и нову поделу карата. Јер, смрт од глади једноставно није опција. 


Наравно, мада би било пожељно и поштено да креатори светског поретка у коме су богати све богатији а сиромашни све сиромашнији изађу пред суд и одговарају, од тога неће бити ништа… Једноставно – грађани су сами, преко својих изабраних представника смислили или прихватили законе који одговарају другима а не њима. И треба да сносе одговорност за лош избор оних који их представљају, за уживање у улози политичких идиота докле год картица пролази кроз ПОС терминал… Али картице све чешће бивају одбијене, и то не због грешке, већ због блокаде текућег рачуна. 
Због тога се ближи време када ће се упалити ватра поред које се нико неће грејати, али ће многи изгорети у њој. Јер су незајажљиви у својој похлепи, јер оне који им нису слични не доживљавају као људе сличне себи – већ као овце за шишање.

Више од двадесет година, тачније – од Брозове смрти, у нашој земљи се фаворизују „стручњаци“ и „интелектуалци“ на рачун свих осталих; довољно је окитити се дипломом, учланити се у политичку странку и сва су ти врата отворена… Наравно – ако одабереш „праву“ странку и ако немаш проблем са ситницама као што су морал, домаће васпитање, поштење, општи интерес, уопште – са категоријама које се данас сматрају анахроним и превазиђеним. Међутим, изгледа да је дошло до засићења… Што рече неки филмски јунак: „Мала бара, пуно крокодила…“

У нашем примитивном друштву, морално и материјално хендикепираном „Пинк културом“, ратовима које нисмо водили и ничим изазваним, неправедним и нељудским санкцијама, радом анонимаца доведених и инсталираних ко зна одакле и ко зна од кога, транзицијом по мери тајкуна и политичара – превише је људи са дипломом.

Не, није превише стручњака – њих не може бити превише – превише је оних који су се на неки начин докопали разних диплома и сада им ни на крај памети не пада да се запосле на грађевини, пољопривреди, индустрији, као радник у производњи било чега… 
Реформа школства довела је до тога да већина оних који имају било какав капацитет за „бубање“ наставља школовање до бескраја, тако да до дипломе долазе у раним тридесетим годинама када би по некаквој логици требали да имају стално запослење и неколико година радног стажа… У тим годинама они тек траже посао, а оно мало радних места која су преживела транзицију заузимају педесетогодишњи метузалеми. 
Што увек некако добро испадне за послодавца; он сасвим опуштено може свом раднику/службенику смањити зараду или укинути права из колективног уговора, пошто обојица знају да „на бироу“ чека гомила младих и „школованих“ – нестрпљивих да заузму место лењивца који неће да црнчи већ се позива на старе заслуге и одредбе неког уговора који је у његово име потписао некакав корумпирани синдикалац…

Коначно, и агресивна кампања коју уз помоћ државе воде разна удружења жена донела је одређене резултате: 
Познато је да су девојчице углавном бољи ђаци од дечака; па се тако десило да маме саветују кћери да се школују што дуже ( да не буду „слепе код очију, к’о ја…“), а ако баш и не заврше неке „велике“ школе – на факсу, у оближњем клубу или кафићу сигурно имају веће шансе да упознају неког „према себи“ него што би то био случај на њиви, у фабричкој хали или на неком сличном месту. Јер, оне то наводно заслужују, као у оној глупој реклами за шминку.
Што је опет довело до тога да девојке уместо „стубова куће“, мајки,  заљубљених и испуњених личности – постају жртве мобинга и иживљавања ликова од којих не би ни орах из руке узеле, у време док су о себи имале (пре)високо мишљење.  
Нажалост, масовна је појава да радна места углавном задржавају жене, док мушкарци постају технолошки вишак у фирмама које су приватизоване да би биле уништене. Такву праксу чак и држава подржава, све бринући о правима жена… 
Изем ти право да рмбачиш за двеста евра месечно, а мораш јер ти је муж (који је зарађивао  петсто) добио отказ… 
О домовима здравља и судовима препуних жена да не говоримо…  
Коначно, сва радна места у областима која држава жели да развија могу бити попуњена женама; банкарство, здравство, државна управа, просвета, информационе технологије, пекаре/млекаре, туризам, политички маркетинг… Има ли међу наведеним областима и једна где се уместо непредвидивог, фрустрираног и често агресивног мушкарца не може запослити образована, одговорна, лепа и послушна жена? За мушкарце преостаје полиција, саобраћај, војска (релативно, ако наставимо да пратимо трендове), пољопривреда… Рударство, тешка индустрија, грађевинарство нас више не занима, све што нас из тих области занима, други производе више, боље и јефтиније. Па ћемо увести, а нарочито је позитивно што ћемо на увозним пословима моћи да ангажујемо много искусних и неискусних правника, економиста, менаџера, „по-ар-ова“, а биће и неко радно место магационера, виљушкаристе, кранисте – само ако потрефимо кога подржати на следећим изборима.


Наравно – ово неће трајати бескрајно… 
За разлику од демократских држава Запада где још и постоје неки механизми да покварени бизнисмени одговарају због завере, пореских преступа, итд, у Србији и широм Балкана таквима могу доакати само политичке странке и амбасаде. Због тога ће заједно са лоповима и многи политичари отићи у пакету…Јер, нешто не видим да странкама и амбасадорима сметају Мишковић, Костић, Ђунић, Цептер, Хамовић… Напротив – са уважавањем их позивају на дешавања, са њима се тале и дају им легитимитет. 
Легитимитет им такође дају и они са дипломама који се уклапају у њихове комбинације, све надајући се да ће једног дана и сами доћи у позицију да пљачкају под заштитом закона и државних органа. 
Попут оних који имају образ да на телевизији са јавном фреквенцијом постављају питање имају ли право на рад и зараду и они мање образовани!?
Сад, пошто на изборима у Србији ипак не гласају амбасадори, а тајкуни и њима слични имају врло мало гласова – преостаје нам да изађемо на изборе и покушамо да променимо ствари… Али за кога гласати?
Искрено – не знам. Тачније – не знам још.


Јер ни једна странка се не обраћа већини бирачког тела: КВ радницима који су постали технолошки вишак па су принуђени да уместо од свог заната, под старе дане живе од онога што препродају на бувљаку… 
Сељацима који нису и неће постати „фармери“ јер на фарми треба много радне снаге – а они је немају јер не могу да се ожене и добију децу – а не могу јер девојке (градске и сеоске – без разлике) после двадесет година школовања не желе да остатак живота проводе у штали музући краве… 
Женама које од цркавице коју зараде по тајкјунским ћумезима издржавају породицу, које после доласка са понижавајућег посла очекују сви „кућни“ послови, дечији проблеми, оцене, домаћи задаци… 
Борцима ратова „које нисмо водили“, који су часно и поштено одужили дуг отаџбини – а данас морају да ћуте о томе јер су амнестирани дезертери дигнути на ниво моралних узора и храбрих грађана, док једину корист од учешћа у ратовима имају они који су „срећно“ рањени…


Странке и друге политичке организације које намеравају да се боре за наклоност бирачког тела на следећим изборима рачунају на своје чланове и симпатизере којима су оне обезбедиле егзистенцију; претпоставка је, када се саберу гласови њих, чланова њихових породица и осталих „увезаних“, затим пензионери,  службеници државне управе и остали финансирани из буџета, људи корумпирани џаковима брашна и патикама као и они који се надају да ће једног дана и сами бити припуштени на државне јасле – биће довољно за већину у Скупштини…
Али, тако скрпљена већина користиће само (претпостављам) другој гарнитури политичара… Једни ће отићи у опозицију док ће други заузети њихова места. Већина грађана од тога неће имати никакве користи.
 Чак и да се драстично промени спољна политика, да се Србија од пута у ЕУ који „нема алтернативу“ окрене Русији која „нема алтернативу“ – неће се променити ништа. Грађани ће добити само још један предмет за разглабање и замајавање до следећих избора у којима ће Курта поново сменити Мурту… 


Већинска Србија мора да направи инвентар, како би схватила шта имамо а шта нам недостаје… Како даље, с ким и куда… 
Ако се испостави да је рушење свега постојећег и изградња новог друштва на новим основама једино што нам преостаје – морамо бити спремни и на ту могућност, ма колико она била лоша и већ виђена. 
У сваком случају, кривци за историју која се понавља неће бити они необразовани, са лошим зубима, они који не умеју да се уклопе у интересе светских махера, – већ они који су нам се наметнули за елиту, а данас нису способни да препознају чињеницу да су претерали у својој самодовољности и бахатости.