Нећу ову забелешку да трошим на владајуће странке и њихове прирепке. Њих смо и превише добро упознали. Уместо тога ево кратке анализе претендената на место „калифа уместо калифа“.
Четири године након оснивања о Српској напредној странци се може рећи само то да се не може сматрати правом алтернативом Борису Тадићу. Константо балансирање(или како би англосаксонци рекли:“седење на огради“) и двосмисленост у саопштавању својих ставова стварају збуњеност и несигурност и више делују као најобичнија демагогија него као озбиљан програм. Њихове везе са ЕУ/НАТО амбасадама су у овом тренутку камен око врата у оном делу бирачког тела које желе да придобију на кредит тога што су бивши радикали. Њихово инсистирање да су једина алтернатива жутима звучи као апел очајницима, онима који немају више шта да изгубе и који су спремни да гласају за било кога само да садашњој гарнитури виде леђа, не размишљајући да ли ће се ишта променити осим лица која заузимају позиције у власти. Управо та чињеница да СНС нигде јасно не говори шта ће и како променити их не чини кредибилним.
Шта преостаје? На првом месту СРС. Она је још увек недовољно опорављена од ударца који јој је задат 2008. У доброј мери живи од „старе славе“, кадровска обнова није спроведена, акције су спорадичне и кратког даха, стихијски изведене, а о ризику да остане без вође да и не говоримо. Ипак, ових 20 година је најдоследнија политичка организација у Србији и то је, уз Шешељеву херојску борбу, довољан разлог да ипак заслужи глас национално-патриотски оријентисаних бирача.
Поред њих ту је Демократска Странка Србије. За разлику од СРС, њени ставови према ЕУ/НАТО су изнесени на јасан и недвосмислен начин, систематски и у континуитету током претходног периода. Кадрови, колико год климави, делују ипак боље од оних из СРС. Њен највећи баласт је, међутим, њен председник. Ово се, наравно, не односи на кампању коју режисмки медији и стране амбасаде повремено воде против њега (то му само диже рејтинг), већ на његову улогу у прошлости и одгворност за садашње стање. Да није било Коштунице и ДСС, штеточине из ДС и Г17 никада не би могле да заузму позиције у друштву које заузимају. Да Коштуница није до 2006 имао фантазије о ЕУ не би дошло до разбијања заједничке државе са Црном Гором. Да није било Коштуницине (не)активности никада Србија не би дошла у ситуацију да јој од једних избора безмало зависи опстанак. И после свега тога не добијемо од њих чак ни лаконско „Извините, погрешили смо“! Упркос овоме, треба гласати за њих, због њиховог јасног супротстављања ЕУ док су били на власти као и чињенице да им нема повратка у „евродемократско“ јато све и када би хтели.
Од осталих вредних помена ту су још само Двери и СНП 1389.
СНП 1389 је имао добре акције и први се недвосмислено изјаснио против ЕУ, још у време највећег евролудила. Тешко, међутим, да ће их само ентузијазам далеко одвести, с обзиром да нисам до сада видео нешто што би личило на целовит и јасан програм.
И на крају, порука за српског бирача:
примедбице:- срс је више пута дала гласове у скупштини жутима и то око виталних ствари по српске интересе, а мешати шешељеву борбу против хашког голијата са деловањем срс у српском политичком животу би било смешно, да није жалосно- да нема коштунице, не би било ни дсс, па је прича депласирана- двери и финансирање – шта то није убедљиво у више него скромној кампањи? да они троше милионе, евра наравно, па и да причамо, а овако схватам само као изразито лошу намеру- остали, нису вредни помена, јер су статистичка грешканего, шта је ту је, располажемо са таквим странкама и избор је следећи – или желите да жути заврше започети посао деструкције српске државе или ћете дати глас оној другој страни, која можда, наглашавам то можда, може макар да на кратко заустави ову катастрофупа изволите, димите и маглите и даље, ако вас није срамота
Sviđa mi seSviđa mi se