Неутралност и Илирија (Балканска конфедерација)

Треба покушати да се успостави миран, разуман и конструктиван дијалог са суседним нацијама.

Уколико не иде – треба се спремати за рат.

Пише: Никола Варагић  

Први услов да нека држава буде неутрална јесте да та држава буде независна. Србија је сада привидно неутрална и привидно независна држава. 

Мора се сарађивати са државама ЕУ и Нато да би те државе признале Србији неутралност. Морају се штитити интереси Србије у сарадњи са Русијом, јер је само тако Србија независна, и само тако може постати неутрална.

Већи део грађана Србије жели пријатељске односе са државама Запада. Такође, већи део грађана Србије жели да се на Космету и у БиХ поштују српски национални интереси и интереси државе Србије. Последњих година грађани Русије све мање виде САД као непријатеља, а полако се и у САД смањује број оних који у Русији види непријатеља. 

Срби су током 20. века, у већем делу тог века, позитивно гледали и на САД и на Русију.

У суштини, за потврђивање статуса неутралности Србије питају се Русија и САД.

Учлањењем у ЕУ Србија не може да одржи статус неутралности. Тада би у односу на САД, Русију, муслиманске и ”несврстане” државе, Србија морала да води политику ЕУ, значи – Немачке, Велике Британије, Француске и Италије. 

Немачка свој утицај шири кроз Европску унију и Нато (попут Италије). Наравно, Немачка данас није иста као пре 70 година. Али немачки национализам и даље постоји и представља претњу миру у Европи. Понашање Немачке на простору бивше Југославије током последњих 20 година то показује. Чињеница је да је највећи број Немаца чврсто решен да се нацизам више не понови. Отпор јавног мњења је заиста велики када се закаже скуп неонациста у неком немачком граду. У Немачкој је јак покрет пацифиста и зелених, који су против војних интервенција, нуклеарки, итд. Па ипак, Немачка је данас нуклеарна сила, кроз пројекат стварања регија у Европи шири свој утицај и слаби друге државе. Њени војници су на Космету, и у Авганистану. Те војнике је, после војне агресије, послала влада црвених и зелених. Немачка тражи и своје место у СБ УН.

САД настављају са пројектом постављања ракетног штита у Источној Европи. Своје базе имају у БиХ, Хрватској, Србији, Македонији, Бугарској, Мађарској, Турској и Грчкој. 

Русија је повратила добар део политичког утицаја у државама бившег Варшавског пакта, посебно у Бугарској, Румунији, Словачкој, Чешкој, Мађарској, а ствари се одвијају у добром смеру и према Пољској и Украјини. Са Немачком гради гасовод Северни ток, са Италијом креће у изградњу гасовода Јужни ток. У Србији су руске компаније у приватизацији купиле српске нафтне компаније, такође и у Републици Српској. 

САД и Русија имају конструктивну сарадњу што се тиче рата у Авганистану, а неспоразуме што се тиче политике према Србији, Сирији, Ирану и Израелу. 

САД подржавају Албанце, Саудијце и Израелце, а Русија има добре односе са Србима, Иранцима и Палестинцима. Имајући у виду економске проблеме у којима се и САД и Русија налазе, затим дешавања унутар држава арапског света, јачање Кине, проблеме између Пакистана и Индије где обе државе поседују нуклеарно оружје, могући слом евра и ЕУ, рат између Израела и Ирана, повратак у стање хладног рата и нова трка у наоружавању не одговара ни грађанима САД ни грађанима Русије.

Србији зато одговара овај тренутак, када ниједна светска сила нема потпуну моћ – да било шта самостално уради на простору Балкана. Ту моћ нема ни САД, нема ни Русија, нема ни Немачка, нема ни Турска, ни Иран, ни Саудијска Арабија… Досадашњи поредак у Европи, на Балкану, у северној Африци, у источној и средњој Азији, као што видимо, постаје неодржив и у наредних десетак година настаће потпуно нов међународни поредак.

Србија мора да изнесе своје предлоге. То може само нова власт, која није у сукобу са вредностима Запада, која није у непријатељству са грађанима САД. 

Али власт која одржава добре контакте са Русијом и државама Африке, Азије и Јужне Америке. Београд треба да постане место где ће се сусретати људи из целог света и водити разговоре, тражити начине за сарадњу; место где ће сви остваривати своје интересе у мери да буду задовољни сарадњом са Србијом и да Србију не виде као могућу претњу на било који начин. 

На пример, Србија има добре односе са Израелом. Има добре односе и са Ираном. Жели добре односе и са Израелом и са Ираном. Не жели уништење Израела. Не жели уништење Ирана. Не жели да се меша у њихов сукоб, осим ако то не доприноси мирном решењу.

Србија треба да буде добар домаћин свима, и као прави домаћин мора имати ред у кући, који ће и гости поштовати када се у њој налазе.

***

Српски план за Космет: 
Оно што по плану Запада важи са Србе са Севера Космета,  оно што важи за Србе који живе у енклавама, што договоре сами Срби и Косовари, да важи и за остатак Космета у односу на Србију и Београд.


Дакле, аутономија косметских Срба у односу на Косоваре – унутар Космета.  Аутономија Албанаца са Космета и југа Србије у односу на Србе – унутар Србије.
Потребна је вешта синхронизација тих процеса


Потребна је и спремност за бројне компромисе који се морају учинити. 
Јасно је да Косовари могу имати само већу аутономију у односу на период пре 1999. године. Јасно је да Срби морају бити безбедни на Космету, где вековима, без прекида, Албанци чине насиље према Србима.
Јасно је и да војна база САД мора остати на Космету (све док САД имају у интересу) и може се та чињеница искористити (што наравно не зависи само до развоја догађаја у Србији или циљева и жеља Срба) да заиста дође до тога да Косовари прекину са насиљем и нападима на Србе.


Србија унутар ЕУ има савезнике, има и противнике. Треба одржавати везу са савезницима док унутар ЕУ не дође до расплета кризе у којој се налази добар део држава чланица, валута евро али и институције у Бриселу. Савезници Србије унутар ЕУ и Европе подржаће свако решење којим Космет остаје део Србије и којим се долази до мира и владавине права у региону.


Турска је, такође, међународни политички и војни фактор на који се мора водити рачуна. Уколико Турска не спороводи империјални неоосманизам – уколико промени одлуку о признавању ”независног Косова”, уколико прихвати Републику Српску као посебан ентитет унутар Босне и Херцеговине, уколико не помаже милитаризацију муслимана у Србији – Турској треба омогућити да слободно учествује у економском и културном животу Балкана, да се слободно повезује са муслиманима широм Балкана. Ако Турска омогући и хришћанским народима са Балкана исте услове пословања и слободно кретање унутар Турске, исто треба омогућити Турцима. Турска у овом тренутку иде ка изазивању рата са Израелом и Грчком. Израел и Грчка подржавају опстанак Космета унутар ЕУ, подржавају опстанак Републике Српске. Турска је признала ”независно Косово” и подржава муслимане у БиХ који раде на разбијању Републике Српске. То је још једна ствар о којој треба водити рачуна када се креира политике Србије према Турској. Израел и Грчка су савезници Србије.


Што се Срба и Алабанаца тиче, кроз дијалог са Албанцима (са Космета, Албаније, Црне Горе и Македоније) мора се решавати проблеми и тражити начини за миран суживот два народа. Пошто је у региону и свету данас све  повезано, до договора између Албанаца и Срба није могуће доћи ако у то нису укључени и Црногорци, Македонци, Грци и Бугари. Не може се постићи мир на Космету а да Македонија остане нестабилна.
Све државе региона су веома сиромашне и у великим економским проблемима. Свака даља дестабилизација у региону никоме не може донети ништа добро. 
Зато је најбоље да се крене са стварањем економске заједнице између Србије (са посебним статусом Космета), Босне и Херцеговине (са посебним статусом Репубике Српске), Црне Горе, Албаније и Македоније (са посебним статусом западне Македоније). Све ове државе слабо напредују у постизању европских стандарда и ти стандарди никада неће бити достигнути ако то није израз унутрашњих тежњи људи који живе на овом простору. Европеизација је процес који не сме бити заустављен, он мора да се спроводи вољом људи који живе у овом региону, и треба га потпуно одвојити од просеца прикључењу Европској унији. Ове државе не могу још најмање 10 година постати чланице ЕУ, док је у ЕУ у кризи и постоји реална могућност да Европска унија нестане, у овом облику, до 2020. године.
Србија, Косово и Метохија, Македонија, Црна Гора, Албанија, Босна и Херцеговина, Република Српска – треба да буду једна лабава конфедерација. Нека се изабере неутрално име. Ја сам одабрао Илирија, као предлог. 


Срби са Космета треба да буду у конфедералној заједници са Косоварима. Дакле, Космет треба да буде конфедерација. Али, конфедерација унутар Србије. Босна и Херцеговина треба да опстане као конфедерација три ентитета, или евентуално два, српског и бошњачког. И да као конфедерација буде део шире конфедерације. 
Кроз ту конфедерацију Србија би имала најближе односе са Србима који живе у Црној Гори и Македонији. Опстале би специјалне везе са Републиком Српском и Космет био унутар граница Србије. Србија би била унитарна држава, са специјалним статусом за Космет, децентрализована на територији која не обухвата Космет. 
То нeће бити могуће – јер би дошло до дезинтеграције Србије – ако такав план не буду спроводили они који имају ауторитет у српском народу, они који су у стању да спроводе српске интеграције демократским средствима, уважавајући потребе других народа. Паралелно са децентрализацијом Србије, стварати регионалну конфедерацију, а Србију јачати и учинити сувереном државом.  


Србија и са статусом Космета као ”републике” унутар Србије може водити сопствену спољашњу и унутрашњу политику, без условљавања из Приштине. Али неће моћи у неким случајевима потпуно самостално да одлучује, у одређеним случајевима биће неопходно сарађивати са Косоварима. Због тога помињем конфедерацију као пут ка успостављању мира између Албанаца и Срба. На пример, потребно је ближе сарађивати у сектору безбедности. Уколико се створи конфедерција отварају се путеви за сарадњу служби које се баве пословима безбедности (у Србији, Космету, Албанији, Македонији).
Када се постигне договор о миру, морају се пронаћи путеви сарадње, заједнички економски интереси који ће свима донети корист, и због тога се морају изградити механизми договарања и одлучивања, на релацији:
Београд-Приштина, Београд-Приштина-Тирана,
Београд-Приштина-Тирана-Скопље,
Београд-Подгорица, Београд-Приштина-Подгорица, Београд-Приштина-Тирана-Скопље-Подгорица,
као и на релацији:
Београд-Бања Лука-Сарајево, 
Београд-Бања Лука-Сарајево-Приштина-Подгорица-Тирана-Скопље. 
Што се тиче статуса Срба који живе у Хрватској, или су пореклом из Хрватске, тражити иста права за Србе у Хрватској (Крајини) попут оних које Србија даје Албанцима са Космета – тежити формирању Српске Крајине, која би била део федералне Хрватске.
Та балканска конфедерација, Илирија, треба да служи интересима обичних грађана, стварању бољих економских услова и владавине права у целом региону, слободном протоку људи, робе, идеја и капитала, али тако да свако чува свој идентитет, да чува своју културу, да штити своје национално и духовно наслеђе. 


Србија би штитила Србе на Космету и српско наслеђе на Космету. Српски народ у Црној Гори не би остао без подршке Србије. Исто важи за Србе у БиХ и Македонији, као и за Србе у Албанији. Србија има своје интересе, своје захтеве, исти случај је са другим народима. Зато треба преговарати.


У тој конфедерацији не би само Србија била велика. Унутар ње би и Албанија била велика. Црна Гора би била и независна и у заједници са Србијом. У тој конфедерацији сви Бошњаци живели би заједно. Македонија би опстала као држава (федерација или конфедерација). 
У овом тренутку, наравно, оваква идеја изгледа нереално. Чак и ако се потпуно занемаре ванбалкански политичко-војно-економски фактори који утичу на живот људи у нашем региону. Срби и Бошњаци су далеко од добросуседских односа. Срби и Албанци су у непријатељским односима. У Македонији и Црној Гори бујају македонски и црногорски национализми. Односи између Срба и Хрвата су и даље лоши.
Но, ако ипак, некако, дође до разговора између неких нових представника ових народа, у будућности, а пре него што ове државе уђу у ЕУ, конфедерација можда постане разумно и прихватљиво решење.
Да би се цела прича заокружила, потребан је и дијалог и договор на релацији Београд-Скопље-Атина, као и Београд-Скопље-Атина-Софија-Тирана.
Пошто је настанак  конфедерације  реалнији од опстанка Европске уније, конфедерација треба да остане отворена за пријем Грчке, Бугарске, Румуније, Мађарске, Чешке и Словачке. И Хрватске и Словеније, по распаду ЕУ. Уколико дође до распада ЕУ, а народи у овом региону не пронађу решења за проблеме, чека нас још један крвави балкански рат.
Или окупација од стране неке ванбалканске државе (или алијансе). Или подела Балкана између више ванбалканских вандалских држава. 


Треба покушати да се успостави миран, разуман и конструктиван дијалог са суседним нацијама.
Уколико не иде – треба се спремати за рат.