ФАШИЗМУ ЈЕ ИМАНЕНТНО ДА ЈЕ БЕЗ МОЗГА

 

меморандум законодавца Луис Франклин Пауела, Јр. из 1971.  је описао да би корпорације требале преузети контролу над америчком политиком

 

 У корпоративној култури, традиционални идеали слободног и независног размишљања понекад се лажно истичу, али у стварности неке друге вриједности далеко су битније.

 

 У демокрацији гдје су избори дословно купљени од стране приватног капитала, никога није брига што јавност заправо жели.

 

Ако пословање смањује број радника, може постати ефикасније јер је трошак мањи.  У том случају се терет пребацује на јавност, Цијена коју тиме плаћа јавност није урачуната, а она је колосална.
То није избор који је донијет на темељу економске теорије, већ на идеолошкој разини

 

Национално Свеучилиштe, УНАМ.je једно импресивно свеучилиште – И све је бесплатно. …У граду такођер постоји још једно свеучилиште које, не само да је бесплатно, већ даје и компензације онима којима то треба. Тако је то у Мексику – сиромашној земљи… Од идуће године, свеучилишта у Калифорнији – која су имала један од најбољих јавних сустава – по први пута ће бити више финанцирана од самих школарина него од стране државе. 

 

 Као што видимо из компарације Мексико-Калифорнија, разлози због којих се уништава јавно образовање диљем свијета нису економске нарави.

 

 бесплатно образовање у САД-у кошта колико Пентагон потроши у само 3 мјесеца.

 

 период раста економије у САД-у, у неколико десетљећа након Другог свјетског рата, називан „златним временима“ био је поприлично потпомогнут лако доступним јавним образовањем и свеучилишним истраживањима… на једном од 8 најпрестижнијих приватних факултета у САД плаћао сам школарину од 100 долара годишње

 пише Ноам Чомски 

Прије неколико мјесеци сам посјетио Мексико како би одржао говор на Националном Свеучилишту, УНАМ. То је једно импресивно свеучилиште – стотине тисућа студената, предани студенти, одлично наставничко особље. И све је бесплатно. Заправо, прије десетак година Влада је покушала увести минималну школарину након чега су одмах избили студентски просвједи и Влада је морала одустати. Штовише, једна од зграда у склопу свеучилишта још увијек је под окупацијом студената и данас се користи као главни центар за организацију активистичког дјеловања диљем града.

У граду такођер постоји још једно свеучилиште које, не само да је бесплатно, већ даје и компензације онима којима то треба. Био сам и тамо, импресивна разина образовања, студенти, професори итд. Тако је то у Мексику – сиромашној земљи.

Одмах након тога био сам у Калифорнији, можда најбогатијем мјесту на свијету. Тамо сам такођер одржао низ говора на свеучилиштима. У Калифорнији, главна свеучилишта – Беркелеy и УЦЛА – су заправо врхунац приватних свеучилишта, колосалне школарине од више десетака тисућа долара, велика задужења студената итд. Ускоро би сва та свеучилишта требала постати приватизирана, такав је генерални став тренутачно. Јако добар јавни систем, један од најбољих на свијету, свести ће се ускоро само на техничко увјежбавање или нешто слично.

Приватизација, наравно, значи приватизација за богате и то се управо догађа диљем земље. Од идуће године, свеучилишта у Калифорнији – која су имала један од најбољих јавних сустава – по први пута ће бити више финанцирана од самих школарина него од стране државе.
У већини савезних држава САД-а, школарине данас чине преко половице факултетског буџета. Ускоро ће само пучка училишта – најнижа грана система – бити финанцирана од стране државе у правом смислу те ријечи. Но, чак и она су данас под нападом. Аналитичари се генерално слажу, цитирам: „ера четверогодишњег јавног студирања којег су си, уз потпору државе, многи могли приуштити, вјеројатно је готова“.

То је један начин на који се настоји увести политика индоктринације међу младима. Људи који су у дуговима имају јако мало опција. Та политика социјалне контроле је свеприсутна, она је уједно и регуларна ставка међународне политике – ви који сте упознати с политиком ММФ-а и Свјетске Банке, добро знате о чему говорим.
Као што видимо из компарације Мексико-Калифорнија, разлози због којих се уништава јавно образовање диљем свијета нису економске нарави.
Економист Дог Хенвуд истакнуо је како би се бесплатно образовање врло лако могло постићи. У САД-у твори мање од 2% државног БДП-а, толико Пентагон потроши у само 3 мјесеца.
То је мање од 4 мјесеца административних трошкова које ствара приватизирано здравство, што је међународни скандал.

Када би САД имао здравствени сустав као друге развијене државе, не само да не би постојао дефицит, већ би били у плусу. Но, уопће представити ове тезе у изборној кампањи било би равно политичком самоубојству, тврди Дог Хенвуд.
У праву је по том питању. У демокрацији гдје су избори дословно купљени од стране приватног капитала, никога није брига што јавност заправо жели.
Јавност жели такав сустав већ дуго времена, али њихово је мишљење сасвим неважно у оваквој демокрацији.

Требамо се присјетити како је период раста економије у САД-у, у неколико десетљећа након Другог свјетског рата, често од стране економиста био називан „златним временима“. Тај период био је поприлично потпомогнут лако доступним јавним образовањем и свеучилишним истраживањима.
Јавно образовање још је проширено војним правилником („ГИ Билл“) који је ратним ветеранима омогућио бесплатно образовање – и запамтите, то је била далеко сиромашнија држава но што је данас.

Екстремно ниске школарине биле су и на приватним факултетима, особно сам студирао на Ивy Лигу факултету (оп.а. Ивy Леагуе – групација од 8 најпрестижнијих приватних факултета у САД-у) и плаћао сам школарину од 100 долара годишње што је неуспоредиво с данашњим цифрама.
Свеучилишно истраживање била је основа модерне високо-технолошке економије. Рачунала, интернет, заправо цијела ИТ револуција и још много тога.

Уништавање овог образовног система, које је почело 70-их година, један је од бројних корака који се креће према изузетно дво-класном друштву – уска концентрација богатих и опћа стагнација за све друге.
Такав приступ има и директне економске конзеквенце. Узмимо примјерице Калифорнију. Ово што сада раде јавном образовном систему ће увелике утјецати на економију која овиси о стручним радницима и креативним иноваторима.
Осим што све ово има енормне посљедице у облику ускраћивања квалитетног образовања за велик број људи, ова политика изузетно штети и америчкој конкурентности.

Ово има јако опасне и штетне посљедице на широке масе популације, али нимало не штети сићушном постотку међу којима је концентрирано богатство и моћ.
Штовише, у годинама након Поаул меморандума (оп.а. меморандум законодавца Луис Франклин Пауела, Јр. из 1971. гдје је описао да би корпорације требале преузети контролу над америчком политиком) ушли смо у нову фазу капитализма у којој будућност не доноси ништа доброга.
Профит се већином ствара из финанцијских манипулација. Корпоративне политике су креиране на темељу краткорочних профита и то смањује оданост фирми дугорочно. Говорит ћу о томе сутра, но сада да се вратим на посљедице у образовању, које су значајне.

Претпоставимо – макар се то већ догађа, и то не само у САД-у – да свеучилишта више не буду финанцирана од државе, тј. од стране опће заједнице. Како ће свеучилишта преживјети? Свеучилишта су паразитске институције које не производе робу за профит, срећом. Макар би могли и то почети једног дана.
Питање о финанцирању отвара бројна тешка питања, која не би постојала када би се потицање независног размишљања перципирало као јавно добро, нешто што има унутарње вриједности.
То је традиционални идеал свеучилишта, макар се подузима све да се и то промјени.

Узмимо Британију као примјер, британске новине преносе како је истраживачко вијеће за умјетност и хуманистичке знаности добило наредбу да одвоје значајан дио својег буџета на премијерову визију земље, његов план за тзв. Велико друштво што у пријеводу значи – велики корпоративни профити за мањину, а остали нека се снађу. Британска влада наметнула је кларификацију познатог „Халдане принципа“ – 100 година стари принцип који је забрањивао влади да се мијеша у академско истраживање.
Ако тај процес прође, тешко је вјеровати да хоће, али ако прође, рука Великог Брата окомит ће се на умјетност и хуманистичке знаности и све ће водити ка Пауел Меморандуму. Цамеронова Британија тиме преузима водство у нападу на јавно образовање. Но, остатак свијета није далеко. У неким корацима САД чак и предњачи.

У корпоративној култури, традиционални идеали слободног и независног размишљања понекад се лажно истичу, али у стварности неке друге вриједности далеко су битније. Обрана аутентичне институционализиране слободе није лак посао. Но, није свака нада изгубљена. Говорит ћу о примјеру којег најбоље познајем, с властитог свеучилишта гдје радим (оп.а. МИТ – Массацхусеттс Институте оф Тецхнологy).
Технички ради се о приватном свеучилишту, но и даље добива велике потицаје од државе, поготово од краја Другог свјетског рата.
Када сам постао професор, прије преко 55 година, на свеучилишту су били бројни војни истраживачки центри. У то вријеме, 1950-их, свеучилиште је готово у потпуности било финанцирано од стране Пентагона.

За вријеме студентских просвједа 60-их дошло је до јавних позива да се истраже ти детаљи. 1969 организирана је комисија студената и професора која је требала предводити истрагу око финанцирања.
И ја сам био члан, захваљујући дјеломично и студентском притиску. Резултати комисије су били занимљиви – испоставило се, унаточ чињеници да је Пентагон финанцирао готово комплетан академски програм, да у склопу свеучилишта није било никаквих војно-оријентираних истраживања, осим ако не држите да се дословно сва истраживања на неки начин могу уклопити у војне сврхе.
Уз једну изнимку – одјел за политичке знаности био је дубоко уплетен у Вијетнамски Рат под кринком мировног истраживања.
Ипак, од тада се нагло смањила количина новца која је стизала од Пентагаона, а њихова средства сада су се окренула према јавном здравству. И то с разлогом, промјене које су настале у економији данас су јасно видљиве.

За вријеме 50-их и 60-их година најновија технологија била је базирана на електроници. Пентагон је био ту да краде новац од порезних обвезника, док су становници мислили да их Пентагон чува од Руса или кога већ, новац је одлазио у корпоративне профите. То је било изведено изнимно ефикасно. Рачунала, интернет и ИТ револуција је произашла из тога. У новије вријеме, економија се све више окреће ка биологији.

Стога се и државна финанцирања данас пребацују. Прије 50 година из МИТ-а су потекли бројни електроничка подузећа. Новац из Пентагона би се користио за истраживања и ако би њихове иновације биле успјешне, тада би их откупљивале велике корпорације.
Данас ако обилазите свеучилиште видјет ћете како из њега произлазе биолошке иновације и исти процес се понавља – само је данас усмјерен ка генетском инжењерингу, биотехнологији и фармацији. Тако функционира тзв. слободно тржиште. Пентагон и национални здравствени институти забринути су око дугорочне напредне економије. Нисам сигуран да постоји опсежно истраживање, али све упућује на то да корпоративно финанцирање води према краткорочним истраживањима, бити ће занимљиво видјети гдје то води.

Друга конзеквенца корпоративног финанцирања је већа тајновитост. Многе људе ово изненађује, али за вријеме Пентагоновог финанцирања није уопће било тајновитости. Такођер, на свеучилишту нису постојале заштитарске службе. Могли сте ући у лабораториј који је финанциран од стране Пентагона 24 сата на дан, без икакве исказнице или нечег таквог.
Никакве тајновитости – све је било јавно и отворено. Данас постоји велика тајновитост. Корпорације тешко објашњавају тај феномен, али ће вам дати до знања да вам неће обновити уговор уколико ваш рад процури у јавност или га се нетко домогне. То се данас догађа и из тога произлазе велики скандали.

Вањско финанцирање свеучилишта може имати велике конзеквенце. Поготово ако оснују своје учитељске или истраживачке активности. Корпоративно финанцирање може нарушити независност и интегритет институције.
Корпоративизација може имати и друге утјецаје. Менаџери у корпорацијама имају дужност. Задатак им је фокусирати се на стварање профита и претворити сав живот у средства профита.
Не зато јер су они лоши људи, то је њихов задатак. Према англо–америчким законима, они су и законски обвезани стварати максимални профит.

О тој теми би се могло много рећи, али један елемент се изузетно тиче свеучилишта – ефикасност.
Ефикасност је занимљив концепт који није стриктно економски. Он има идеолошку димензију. Ако пословање смањује број радника, може постати ефикасније јер је трошак мањи. Типично, у том случају се терет пребацује на јавност, познати феномен којем стално свједочимо. Цијена коју тиме плаћа јавност није урачуната, а она је колосална.
То није избор који је донијет на темељу економске теорије, већ на идеолошкој разини која се примјењује у склопу „пословног модела“ који се намеће свеучилиштима.

Повећани број ученика у разредима, запошљавање јефтине и привремене радне снаге – рецимо, запошљавање тек дипломираних студената на привремени рад умјесто професора у стални радни однос. Такав потез можда изгледа добро из перспективе буџета, али цијена је висока – квалитета образовања се смањује.
Надаље, тешко је измјерити колика се заправо плаћа људска и социјална цијена када се школе и свеучилишта трансформирају у институције чији је једини циљ стварати робу за тржиште рада, а притом се одбацују традиционални идеали да би свеучилишта требала потицати креативно и независно промишљање, истраживање нових хоризоната, пропиткивање старих вјеровања и вањских утјецаја. Колико се ти идеали успију примијенити толика је и разина саме цивилизације.

Те идеале директно и отворено је напао Адам Смитх (оп.а. према многима „отац капитализма“) када говори о „главним архитектима политике“.

У коначници – каква би требала бити реакција на вањско финанцирање које угрожава слободу свеучилишта? Једна опција је одбити таква финанцирања, али онда би свеучилишта једноставно пропала, јер су у основи паразитске институције. Друга опција је пак прихватити све скупа као дио стварности и једноставно се навикнути да ћу морати пролазити покрај лабораторија од Локид Мартина (оп.а. војна индустрија), а кроз прозор ћу морати гледати Кох зграду (оп.а. династија обитељи Кох, власници друге највеће приватне компаније у САД-у, Кох Индустриес) – која је названа према мултимилијардерима који су основни финанцијери Теа Партy покрета који пак настоји својим кампањама уништити и задњи раднички отпор и институционализирати корпоративну тиранију.

Но, ако то вањско финанцирање жели утјецати на наобразбу, истраживање и друге активности, онда стоји аргумент да се тим тенденцијама треба опирати и да их треба одбацити, без обзира колику цијену морали притом платити. Такви утјецаји нису неизбјежни и то морамо имати на уму.

 http://www.advance.hr/