Бивало је у нашој историји и случајева отвореног прекрајања, али и бруталног поништавања изборне воље народа … напредњаци су, упркос изборним дебаклима, скоро целу деценију неограничено, осионо и бахато владали Србијом
режим се противзаконито и на најбезочнији начин умешао и у црквене послове
Иза леђа народа они су учинили једну тајну погодбу с једном моћном западном силом која их је корумпирала и којој су они заузврат, у миру, предали државни и национални суверенитет.
Тим понижавајућим уговором Србија се практично одрекла и својих сународника који су живели изван граница њене државе
Од тог тренутка су кренуле тзв. стране инвестиције и задуживање државе код банака на страни. Истовремено је отпочело и неограничено богаћење најутицајнијих појединаца у власти
И Елодија и Мекензи припадали су протестантским неконформистичким деноминацијама. вила супружника у Орашкој улици у Београду, представља родно место свих потоњих бораца и боркиња за људска права у Србији.
На оправдане оптужбе да је лоповска, власт је својим опонентима и критичарима одговарала лепећи им бесмислене и најувредљивије етикете.
Шта после неминовног силаска с власти?
1) приближавање Русији,
2) очување добрих односа са Бечом, али не на штету српских државних и националних интереса,
3) промену устава, у смислу гарантовања већих политичких и других слобода.
 |
| „Настало је бежање, јурњава, скривање и искакање кроз прозоре, замандаљивање и разваљивање врата, батинање и пребијање намртво по целом Београду,“ |
пише Радован Калабић
Бивало је у нашој политичкој прошлости примера да кандидати на изборима улазе у скупштину са само два добијена гласа. Тзв. двогласци заузимали су посланичке скамије на оним чувеним и вишеструко понављаним, допунским изборима из 1882. На њима се бирало све дотле док комплетни састав парламента није постао једностраначки. А према прокламованим политичким начелима – реформаторски, модернизаторски и еуропејски. Ексклузивно право на такав састав скупштине, као и монопол на вођење модерне и европске политике у Србији, приграбила је за себе оновремена Напредна странка. Испоставило се – сасвим неоправдано.
Бивало је у нашој историји и случајева отвореног прекрајања, али и бруталног поништавања изборне воље народа, као после оних избора из септембра 1883. Тада су Пашићеви радикали и либерали Јована Ристића убедљиво тријумфовали над дворском напредњачком странком. Они су заједно освојили 106 од укупно 130 посланичких мандата. Међутим, победници на изборима не само што су били онемогућени да формирају скупштинску већину и владу него су чак и физички спречени да уђу у здање намењено заседању највиших представника народа.
Како је то изведено?
Врло једноставно.
Краљ Милан, кога је проницљиви, увек одмерени и суздржани професор Слободан Јовановић окарактерисао и као маниака, мандат за састав нове владе поверио је Николи Христићу. Христић је био његов лични повереник и одани обреновићевац. Он је у једном једином дану једним указом сазвао радикалско-либералску скупштину, а другим је распустио!
Тако се Христић уписао у нашу политичку историју као личност која је управљала владом без скупштине. Или још прецизније – против скупштине, чиме је на извесно време практично суспендован парламентарни живот у Србији.
Некако паралелно са грубим гажењем изборне воље народа режим се противзаконито и на најбезочнији начин умешао и у црквене послове. Министарство финансија на чијем је челу био фамозни и тајни гроф Чедомиљ Мијатовић, предложило је, а реформаторска влада прихватила, да се донесе нови Закон о таксама. Тим законским актом уведено је обавезно плаћање такси и на рукоположење, хиротонију, хиротресију, па чак и на монашки постриг. Дакле, према том закону, примера ради, и онај ко би да оде из овог материјалистичког света, да се скрушено на хлебу и води моли у најбеспутнијим монашким келијама, имао је прво да плати европски декларисаним властима, па тек онда да слободно служи Богу и роду.
Мотивисане превасходно политичком жељом да се освете проруски расположеном архиепископу београдском и митрополиту српском Михаилу, ондашње марионете у Србији припремиле су му паклену замку. Наиме, он би починио не само Симонов грех већ би и саучествовао у најгрубљем кршењу црквених канона уколико се не би успротивио спровођењу оних кажњивих радњи којима се купују или продају свете ствари. А нарочито црквена звања, међу којима је и оно монашко.
Световна власт, која се китила својом демократичношћу и прихваћеним европским вредностима, прво је 1881. сменила, а 1883. и прогнала митрополита Михаила из земље. Епископе који су се с њим солидарисали најпре је приводила у владу на саслушање, као уличне изгреднике у полицијску станицу. А онда је и њих све посмењивала и оставила Србију да годину и по дана буде без црквеног поглавара. Затим је формирала тзв. Изборни сабор, у чији су састав ушли световњаци као већина – и ниједан епископ!
Онда је тако састављени и нелигитимни сабор 1883. изабрао за новог митрополита неког ко је био страни, тј. аустроугарски поданик. Теодосија Мраовића, међутим, није имао ко да уведе у звање митрополита. Гроф Чедомиљ Мијатовић, у чијем је карактеру Слободан Јовановић препознавао наглашене црте туђина, и његова министарска дружина брзо налазе решење и за тај „тричави” црквени проблем. Под високо издигнутом заставом европске демократије они организују чин хиротонисања на територији стране државе, у Угарској, уз оштро противљење Русије и на запрепашћење и гнев народа у Србији, код кога никада нису заживели ни подршка ни поверење према овој наметнутој црквеној хијерархији. Од таквог скандалозног и сабласног мешања у послове Српске православне цркве уздржавали су се чак и турски завојевачи, па је описани случај с правом назван беспримерним чак и за њиховог вакта. Но, ни они који су нашу цркву извели из винограда Господњег и гурнули је у арену политичких сукоба и партијских обрачуна никада нису успели да пусте дубљи корен у народу. На свим наредним изборима почев од 1882. бирачи су их најстроже кажњавали дајући своје поверење њиховим политичким противницима. Али напредњаци су, упркос изборним дебаклима, скоро целу деценију неограничено, осионо и бахато владали Србијом. Персонификовани у једном маниаку и једном туђину они су стизали чак и да се ругају српским светињама, српској традицији, српској историји, српском имену, српској изборној вољи…
Ко им је све то омогућавао и ко их је здушно у томе подржавао?
Како се уопште могло догодити да једна отуђена и одрођена мањина криминално влада Србијом, бацајући под ноге све њене писане и неписане законе?
Људске, па чак и оне Божје!
2.
Иза леђа народа они су учинили једну тајну погодбу с једном моћном западном силом која их је корумпирала и којој су они заузврат, у миру, предали државни и национални суверенитет. Реч је, дакако, о Тајној конвенцији потписаној 28. јуна 1881, на Видовдан, између Србије и Аустроугарске. Потпис на тај компромитујући документ из наше прошлости ставио је, и то иза леђа других чланова владе, Чедомиљ Мијатовић у својству министра иностраних послова. За тај велеиздајнички чин он је из Беча награђен титулом грофа, а кнезу Милану Хабзбурзи су у извесност ставили признање краљевске круне.
Велика Британија је склапање Тајне конвенције оцењивала са својих сталних геополитичких интереса и циљева. А они су рачунали на што ефикасније и темељније сузбијање руског утицаја на Балкану. На слици: “Енглезовац” на данашњој Славији. Лево се види “Сала мира” коју је подигао Френсис Мекензи.
Тим понижавајућим уговором Србија се практично одрекла и својих сународника који су живели изван граница њене државе и обавезала се чак да ће их контролисати и сама гушити сваки вид њиховог евентуалног протеста против Беча.
Велика Британија је склапање Тајне конвенције оцењивала са својих сталних геополитичких интереса и циљева. А они су рачунали на што ефикасније и темељније сузбијање руског утицаја на Балкану. Посебно међу Србима, које су вазда погрдно називали руским коњовоцима до топлих мора. Лондон је био задовољан и умирен када се на једном члану Тајне конвенције уверио да се Србија обавезује да, без претходног сазнања и одобрења Беча, неће ни преговарти, а камоли склапати било какве споразуме с неком трећом државом.
Од тог тренутка Милану, његовој дворској камарили и дворској странци у којој је Чедомиљ представљао најутицајну фигуру, дата је бланко карта да на унутрашњем плану чине по Србији шта им је воља. Одмах су кренуле тзв. стране инвестиције и задуживање државе код банака на страни. Истовремено је отпочело и неограничено богаћење најутицајнијих појединаца у власти. Са Мијатовићем на челу министарства финансија и његовим напредњацима на влади, у Србији се зачиње пракса одређивања буџета према расходима, а не према приходима. Буџетски дефицит се стално повећава, а задуженост државе нагло расте.
Да би замео трагове своје поткупљивости, Милан је своје финансијске операције изводио на име и у договору са својим ујаком, пуковником Катарџијем. Чедомиљ се уортачио са Френсисом Мекензијем, кога је довео са Острва да по багателним ценама купује земљиште по Београду, да га парцелише и по знатно увећаним ценама продаје.
На Врачару, на коме је и извукао највећи профит, некадашњи калвиниста који се придружио малој протестантској заједници Плимутска браћа, изградио је и неколико кућа за себе, једну мали капелу и један хотел. Мијатовић је од њега наводно купио тај хотел, претворио га у свој дом и назвао вила Лаудон. Али Чедомиљ не књижи вилу у садашњој Орашкој улици на своје име, већ на име своје супруге Елодије Лаудон. Ова Енглескиња, која је била старија од Чедомиљеве мајке, младост је провела у САД, где је дошла под утицај Емерсоновог трансцендентализма. Она је припадала Вазелијанској методистичкој цркви, која је настала одвајањем од методиста.
И Елодија и Мекензи припадали су, дакле, протестантским неконформистичким деноминацијама. Елодија је била и активни присталица аболиционистичког покрета, а вила супружника у Орашкој улици у Београду, представља родно место свих потоњих бораца и боркиња за људска права у Србији. Из те виле креће широка акција помагања рањенима, душевним болесницима, проституткама… Али се под кровом те виле на молитвама окупљају и робијаши назарени, који су одбијали да служе војску и којима је Мијатовић са свог министарског положаја обезбеђивао сталне дозволе за излазак.
На наговор Мијатовића и уз финансијску подршку Мекензија, Алекса Илић, прота без парохије и бивши гимназијски вероучитељ, покреће „Хришћански весник”. Тај верски часопис излазио је независно од званичне цркве у Србији и све до 1914. представљао је гласило њене оштре опозиције.
3.
Француска влада пала је почетком 1882, одмах по банкроту Бонтуове Генералне уније. Бонту је експресно стављен иза решетака. Али његовим најважнијим пословним партнерима у Србији није фалила ни длака с главе. Они су чак напредовали у својим звањима и наступали с још ширим овлашћењима.
У тренутку хапшења у Бонтуовим рукама налазило се чак 60 милиона франака државних обвезница Србије. Њих је у два наврата, а без знања и одобрења скупштине и владе, потписао и издао министар финансија Чедомиљ Мијатовић. Датуми предаје авансираних обвезница српске државе Генералној унији тачно се поклапају с временом потписивања и с разменом ратификација Тајне конвенције. Претходи им Мијатовићев незаконити и протекционашки избор Бонтуа за јединог концесионара у послу изградње железничке пруге Београд–Ниш, с крацима за Грчку и Бугарску. Као што им претходи и штетно избацивање чувеног руског конструктора Пољакова из трке за добијање концесије.
Од Бонтуа, иза кога су стајале аустријске банке и њихово министарство иностраних послова, али и из других извора, дошло се до списка подмићених српских политичара из власти, али и неких из опозиције. Лавовски део те суме припао је Милановом ујаку, пуковнику Катарџију, односно краљу Милану, који је, по свој прилици, одређивао и износе за остале српске корумпиране политичаре. Паре су примљене, а посао није завршен. Штавише, народ би на допунским изборима те 1882. да мења ту исту корумпирану и издајничку власт која посао са својим западним партнерима није привела крају. Одговор на такву изборну вољу народа био је скандалозни избор посланика лојалних режиму краља Милана, који су на изборима добили макар само два гласа.
На оправдане оптужбе да је лоповска, власт је својим опонентима и критичарима одговарала лепећи им бесмислене и најувредљивије етикете. Па и онда када су 1883. на најгрубљи начин поништили изборну вољу гласача и када су протерали из земље митрополита Михаила, они су своје политичке противнике исмевали и неосновано их именовали као носиоце ретроградних идеја, противнике еуропеизације, људе прошлости, мрачњаке, робове патријархалне средине и превазиђеног морала, ксенофобичне и патолошке типове… А нису се устручавали ни да у лудницу трпају оне који би се усудили да јавно прозивају и да обелодањују имена корумпираних представника власти.
Брутално гажење изборне воље бирача од септембра 1883. представљало је већ наредног месеца главни и прави узрок за избијање Тимочке буне. Њен непосредни повод нађен је, међутим, у спровођењу оне одлуке о разоружању народне војске, који је изгласала нелегитимна и једностраначка, напредњачка скупштина. Подстакнут од радикала, народ се побунио и одбио је да преда оружје у Тимочкој крајини, традиционалном упоришту Пашићевих политичких истомишљеника и следбеника.
У походу за разоружавање Крајине краљ Милан и његова еуропејска влада нису прегазили Тимок, већ су прешли српски политички Рубикон и загазили у најбруталније насиље, отворену репресију и огољену диктатуру. И дотерали су Србију до саме ивице грађанског рата.
4.
Након свирепог угушења Тимочке буне, која је избила због поништавања изборне воље народа у корист једне марионетске политичке групације, образован је преки суд. Од 819 осуђених лица, 94 су добила смртне казне. Казне су извршене над 20 побуњених, а остали су помиловани, или су једноставно успели да умакну. У Србији је суспендован и парламентарни и партијски живот. Забрањена је страначка штампа радикала и либерала. Предузет је жестоки обрачун са свим политичким неистомишљеницима. Најуже радикалско руководство је похапшено крајем октобра 1883. у Београду. Њихов вођа склонио се у Бугарску.
А гроф Чедомиљ Мијатовић безбрижно проводи „заслужени” тромесечни одмор са супругом Елодијом у монденом Борнмауту, енглеском Кану, одакле се као савесни син дописницом јавља брижној мајци. Некадашњој бечкеречкој врачари он, као члан Државног савета Краљевине Србије, поручује да је Борнмаут диван и да се сматра за најздравије место у целој Енглеској.
Ни после неславног пораза у рату с Бугарском крајем 1885. апсолутистичком режиму краља Милана није падало на памет да распише поштене изборе, или да часно одступи с власти. Додуше, сам Милан је већ тада размишљао о абдикацији, али су га његова дворска камарила и најутицајнији представници напредњака успели да наговоре да нипошто не предузима такав корак. Они се нису због Милана упињали да он остане на престолу, већ су се плашили народне освете и казне, која их је чекала за сва њихова непочинства и безакоња. Плашили су се не само за своју сумњиво стечену и нагомилану имовину већ и за своје животе и животе својих најрођенијих.
Мир са Бугарском потписан је 3. марта 1886, а Милан крајем истог месеца, трећи пут узастопно поверава владу Милутину Гарашанину и напредњацима. У ново-старој влади гроф Чедомиљ Мијатовић поново постаје министар финансија и заступник министра народне привреде. Буџетски дефицит Србије пење се те године на рекордних 13.832.313 динара. Узгред, Гроф је и апсолутни рекордер по броју министарских мандата у историји наших влада. Он је шест пута био министар финансија и три пута министар иностраних дела. Стизао је да се нађе и на положајима посланика на страни, државног саветника, заступника министра, председника Српске краљевске академије… Како је, међутим, уопште дошло до тога да Србија поведе једини неправедни и нападачки рат у историји своје модерне државности, и то у време када су њену владу сачињавали европејци, модернизатори и миротворци?
Историја јесте препуна парадокса, али се непристрасном посматрачу диже коса на глави када сагледа бизарне мотиве с којима је Србија са Запада гурнута у ратни поход на исток, на једну суседну и православну државу.
Бугари у Пловдиву дигли су се на устанак септембра 1885. Они су збацили турску управу, генералног гувернера и команданта војске у целој Источној Румелији. Либерал Јован Ристић, као суверениста и патриота, одмах је поздравио уједињење ове покрајине са аутономном кнежевином Бугарском. Он је најавио да ће и Србија тражити надокнаду од Турске, мислећи у првом реду на тадашњи косовски вилајет. Вођа радикала је из емиграције писао Милану и нудио му сарадњу уколико се одлучи на заједничку српско-бугарску акцију против Турске. Јавно мнење у Србији ватрено је заговарало ослобођење Срба с Косова и Метохије.
5.
Ни Ристић, ни Пашић ни српско јавно мнење нису знали да се Милан четири године раније Тајном конвенцијом обавезао да неће мрднути ни педаљ јужно од Косовске Митровице. Као што се у истом капитулантском уговору заклео да неће ни покушати да прави заједничку границу са Црном Гором. Те да ни поглед неће бацати на Србе преко Дрине.
Шта му је онда преостало?
Уместо обрачуна с Турцима и ослобађања Срба с Косова и Метохије, Милан и његови еврофанатици се као бедни разметљивци, непоправљиви коцкари, пустолови на западном ланцу и њихове комичне креатуре, устремљују на суседну Бугарску. Уз ратни кредит из Беча, и прећутни благослов из Лондона, они се упуштају у најлуђу авантуру и објављују рат Бугарској. Пораз је дошао за краће од две седмице. После војничког полома на Сливници они кукавички беже у Пирот, па у Ниш, из кога мољакају Беч, а посредно и Лондон, да им издејствује ратно примирје. Паликуће се прихватају улоге ватрогасца и под притисцима и уценама нагоне кнеза Александра Батемберга да обустави поход бугарске војске на Ниш из правца Пирота.
На првим скупштинским изборима после пораза у рату против Бугарске, бирачи поново кажњавају владајућу странку у Србији. На изборима од 26. априла 1886. убедљиво је победила удружена опозиција Ристићевих либерала и Пашићевих радикала. Међутим, понавља се и после ових избора грубо прекрајање народне воље. Како? Опет врло једноставно. Краљ Милан именује четвртину напредњачких посланика. Поништава се онолики број опозиционих мандата колико је било потребно да се, уз Миланову четвртину, напредњацима опет обезбеди скупштинска већина.
Али после Сливнице ништа више у политичком животу Србије није било као пре. Власт је потпуно изгубила ауторитет и навукла на себе пригушени гнев најширих слојева становништва. Она је била дозлогрдила и Богу и народу. Милан је и сам постао свестан да се не може вечно владати бруталном силом, лажима и обманама, суровим обрачунима с политичким противницима и неистомишљеницима, њиховим хапшењима и прогонима, забраном штампе, збора и договора… Али се и даље наставило по старом, уз приватне скандале и корупционашке афере.
Народ је једва чекао да Милану и његовим европејцима види леђа, па је српском краљу у Смедереву припремио тзв. смедеревски намештај. Био је то у ствари најоригиналнији покушај најгнуснијег атентата у историји, у коме су поданици за свог владара припремили дављење у одвратној нужничкој јами. Милан се само пуким случајем спасао, пуцајући из револвера. А колико се безбедним осећао у земљи и међу народом којим је владао најречитије говори и тај податак да ни у тоалет није смео да оде ненаоружан.
Зато је Милан почео да спроводи стратегију што мекшег приземљења и постепеног узмицања с власти. Прилике у међународним односима су се промениле. Његове газде са запада показивале су све мање поверења у то да ће, уз Милана на престолу, са Србијом моћи да раде шта им је воља. Милан је покушао да се приближи Русији, али је ова моћна империја резервисано и с оправданим подозрењем гледала на сваки његов политички потез, па и најмањи гест. Он је донео дефинитивну одлуку да абдицира, али је ту одлуку саопштио само најужем кругу поверљивих лица. Највећи проблем искрсавао је с неизвесном судбином његове напредњачке полтичке послуге.
6.
Шта ће с њима бити после неминовног силаска с власти?
Милан тражи излаз на све стране, али у резерви ипак држи Беч.
На смрт преплашени од радикалске освете, напредњаци се надају да ће у Јовану Ристићу, као новом предсднику владе и узорном легалисти, наћи и новог заштитника.
На чело коалиционе либералско-радикалске владе Ристић стаје 1. јуна 1887. Пре но што се прихватио кормила нове владе, он је поставио три важна услова:
1) приближавање Русији,
2) очување добрих односа са Бечом, али не на штету српских државних и националних интереса,
3) промену устава, у смислу гарантовања већих политичких и других слобода.
Чим су прихваћени његови услови, Ристић је расписао изборе већ за 17. септембар 1887.
На тим изборима сва су места освојили радикали и либерали. Уз посланике које је именовао краљ Милан либерали су се изједначили по броју посланика с радикалима.
Већ крајем новембра исте године нови сазив скупштине тражи од Милана да се покрене питање одговорности напредњака и њихових најистакнутијих представника. У скупштини падају жестоке критике и тешке оптужбе на рачун њихових претходних влада.
Милан одбацује скупштинске захтеве и стаје у одбрану напредњака. Он је свестан да тиме не брани више своју круну, већ своју главу. Наиме, сва она безакоња и злочини који су почињени под напредњачким владама чињена су по његовом налогу, или у договору с њим. А он је опет слушао налоге из Беча, или је за своје рђаве поступке добијао њихову отворену и прећутну сагласност. Да је допустио новом сазиву скупштине да гони напредњаке, Милан би дозволио да њега самог истерају на чистину. Међутим, у Србији је већ била почела необјављена и незванична „сезона лова”, хајка и масовни прогон напредњачких европејаца, модернизатора и реформатора.
Само на крају те 1887. број њихових убијених чланова попео се на 149!
Нарочито у унутрашњости Србије, у главном упоришту радикала, низале су се језиве сцене малтретирања, линчовања, батинања, премлаћивања моткама претходно умоченим у људски и марвени измет, па чак и натицања на ражањ појединих напредњака.
У алексиначком крају у то време установљена је и посебна „забавна дисциплина” бичевања и јахања политичких истомишљеника и следбеника грофа Чедомиља Мијатовића.
Те 1887. београдски напредњаци били су поштеђени.
Али само до првих правих и по свим мерилима регуларних избора у Србији, који су одржани 20. новембра 1888.
На изборима за Велику народну скупштину партија напредњака и европејских ексклузивиста освојила је само један од укупно 682 посланичка мандата. Радикалима је припало 80 посто места у новом сазиву парламента. Остала места припала су либералима Јована Ристића.
7.
Нови сазив Скупштине усвојио је 22. децембра 1888. нови устав, писан у изразито либералном духу, коме је Ристић давао основни тон још на заседањима Уставотворног одбора.
Тог дана створене су истинске претпоставке за увођење праве и аутентичне парламентарне демократије у модерној и независној српској држави.
Скупштина се од тада у целини бирала на изборима и коначно је постала потпуно аутономан орган.
Влада је, напокон, почела да одговара скупштинској већини.
У Бечу је, међутим, већ на помен суверенисте и легалисте Јована Ристића, као могућег намесника, завладала права узбуна и пометња. Од Београда се хитно тражило продужење Тајне конвенције. Ристић је тек тада упознат с њеним пуним садржајем. За потписника и овог продужења важности Тајне конвенције одређен је гроф Мијатовић. Но, с Ристићем на челу Намесништва и у његовим вештим дипломатским рукама продужени уговор губио је на обавезујућој вазалној тежини. Уз помоћ руске дипломатије он је постајао све лакша и скоро незнатна препрека у постепеном повраћају државног и националног суверенитета Србије.
Првог дана по абдикацији краља Милана, у фебруару 1889, на чело трочланог намесништва стао је Јован Ристић, са својим државничким ауторитетом, политичким искуством и дипломатском мудрошћу. Уз њега су у намесништво ушла и два генерала, Коста Протић и Јован Бели-Марковић.
Мандат за састав нове владе намесништво је поверило радикалу Сави Грујићу. Тада почиње раздобље радикалских влада у коме су се за наредне три године промениле њихове четири гарнитуре. Са само једним послаником у скупштини од 682, без Милана на престолу и у Србији, напредњацима је запретио нестанак с политичке сцене. Мијатовић је збрисао у Лондон, а Гарашанин је у покушају да оживи страначку активност сазвао главни партијски збор у башти Велике пиваре, између Скадарске и данашње Цетињске улице у Београду. Било је то, уједно, и њихово последње масовније окупљање. На самом крају збора према њима су полетеле каменице.
После кратког затишја почело је разилажење, а на ручку је остало само стотињак најугледнијих напредњака. Нови пљусак каменица засуо их је чим су поседали за столове. Али тек при изласку из пиваре над њима се отворило оловно небо. Тек тада је почела права канонада, истинско каменовање и бездушно прогањање.
Настало је бежање, јурњава, скривање и искакање кроз прозоре, замандаљивање и разваљивање врата, батинање и пребијање намртво по целом Београду, на улицама и по кафанама, парковима, подрумима, мансардама и приватним становима.
„Мале новине”, у броју 149, од 17. маја 1889, на другој страни, овако су резимирале нестанак с политичке сцене оне странке која је, мимо изборне воље народа, против ње и упркос њој, скоро целу деценију неограничено владала Србијом:
„Од близу 2000 напредњака што је било дошло на збор, многи изубијани те леже, други су утекли из Београда куд је ко знао; трећи су провели ноћ посакривани на таваницама, и иначе по кућама.“
P R E V R A T 