Скупштинско гласање следи, у изненађујуће детаљном математичком смислу, нешто што је економиста Карло М. Чипола у једном свом есеју из 1976. назвао Основним законима људске глупости.
„Људска бића се сврставају у четири основне категорије: беспомоћни, интелигентни, разбојници и глупаци“
Математика показује да парламенти најбоље функционишу када су неки – али не сви – чланови изабрани насумично.Ова пракса је била уобичајена у старој Грчкој, када је демократија била у повоју. У студији се наводи како су у Атини имена грађана убацивана у справу за насумични одабир, која се звала клеротерион. Касније су и другде посланици бирани насумично што је пружало прилику мањинама и обезбеђивало заштиту од корупције. Исланд, који је преживео финансијски колапс, прави нацрт за нови устав. Као саветодавно тело, ова земља је организовала комисију од 950 грађана изабраних насумично.
 |
| насумично одабрана илустрација |
За демократске државе било би боље да се неки политичари бирају насумично. То је резултат математичког истраживања које је обавио тим италијанских физичара, економиста и политиколога. У овом тиму је и троје научника чије је раније истраживање показало, такође математички, да би бирократија била ефикаснија када би се службеници унапређивали насумично.
Алесандро Плукино, Андреа Раписарда, Чезаре Гарофало и двоје њихових колега са Катанијског универзитета на Сицилији, објавили су студију у журналу Пхyсица А: Статистичка механика и њене примене, под насловом: Случајни политичари: како насумично изабрани посланици могу да унапреде ефикасност парламента.
Ови научници су направили једноставан прорачунски модел који опонаша функционисање савремених парламената, укључујући и ефекте одређених политичких партија на коалиције. Према овом моделу, један посланик може да гласа за одређену меру у сопственом интересу (која би му, рецимо, обезбедила реизбор), или за меру у интересу читавог друштва. Партијска дисциплина долази до изражаја, и утиче на гласове посланика који су изабрани уз помоћ своје партије.
Али када се неки посланици изаберу насумично – и не дугују ништа ниједној партији – читаво законодавно тело постаје ефикасније. Ова већа ефикасност, објашњавају научници, огледа се „и у броју усвојених закона и у укупној друштвеној добробити“ који потичу од овог новог приступа.
Скупштинско гласање следи, у изненађујуће детаљном математичком смислу, нешто што је економиста Карло М. Чипола у једном свом есеју из 1976. назвао Основним законима људске глупости.
(1 Увек и неизбежно сви подцењују број глупих појединаца у оптицају
2 вероватноћа да је извесна особа глупа је независна од осталих особинa те особе
3 Глупа особа је особа која узрокује губитке осталим особама или групи, док истовремено никакве добити чак ни могућности губитака и последица по дотичну не произилазе
4 Не-глупи људи увек увек подцењују штетност глупих особа. Не-глупи константно заборављају у сваком времену, простиору и околностима да се свака сарадња и удруживање са глупим особама испоставља као скупа грешка)
Чипола је увредљиво, али можда тачно, описао могуће скупине свих људи: „Људска бића се сврставају у четири основне категорије: беспомоћни, интелигентни, разбојници и глупаци“. Плукино, Раписарда, Гарофало и њихове колеге засновали су свој математички модел делимично и на овој подели.
Математика показује да парламенти најбоље функционишу када су неки – али не сви – чланови изабрани насумично. У студији се објашњава како нека земља, са конкретним особинама својственим њеном систему, може да одреди размеру која ће дати најбоље резултате. Случајни одабир могао би некоме да делује као математичарска фантазија. Али није. Ова пракса је била уобичајена у старој Грчкој, када је демократија била у повоју. У студији се наводи како су у Атини имена грађана убацивана у справу за насумични одабир, која се звала клеротерион.
Касније су и другде посланици бирани насумично: У Болоњи, Парми, Вићенци, Сан Марину, Барселони и неким деловима Швајцарске, у Фиренци у 13. и 14. веку, као и у Венецији од 1268. па до пада Млетачке републике 1797, што је пружало прилику мањинама и обезбеђивало заштиту од корупције.
У старој Атини насумично су бирани људи за пороту. Ово се и данас практикује у бројним земљама света. Али нису у питању само пороте. Исланд, који је преживео финансијски колапс, прави нацрт за нови устав. Као саветодавно тело, ова земља је организовала комисију од 950 грађана изабраних насумично.
Аутор је уредник двомесечника Немогућа истраживања (Improbable Research), који организује доделу Иг Нобелове награде.
Marc Abrahams, The Guardian, 16.04.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net,
P R E V R A T 